dw.com <https://www.dw.com/sr/misaone-igre-o-novom-povla%C4%8Denju-granica/a-47704094?maca=ser-newsletter_serbian-2425-html-newsletter>
„Misaone igre o novom povlačenju granica“ | DW | 27.02..2019 Deutsche Welle (www.dw.com) 5-7 minutes _____ Ono što ljudi očekuju od političara na Balkanu nisu misaone igre o novom povlačenju granica na Balkanu. To je igra s vatrom, smatra Florijan Fajerabend, stručnjak nemačke Fondacije Konrad Adenauer. DW: Albanski premijer Edi Rama u poslednje vreme stalno pominje stvaranje Albanske unije. Šta pod tim podrazumevate kao nemački posmatrač – i sa kakvim osećanjima? Florijan Fajerabend: Snovi o velikim etničkim carstvima – velikoj Albaniji, velikoj Srbiji ili velikoj Hrvatskoj – u 21. veku bi trebalo da pripadaju prošlosti. U kakve nedaće i zlo mogu da odvedu takve sanjarije, to je upravo na Zapadnom Balkanu više od sto hiljada ljudi u 90-im godinama moralo da plati životom. Ali ako se o takvim utvarama ne samo sanja, već i ozbiljno govori, onda nas to ispunjava najvećom brigom. Zajednički projekat Evropske unije je model suprotan etnonacionalističkoj politici! Kako ja razumem aktuelne albanske diskusije, tu se ne radi o ispunjavanju nacionalističkog sna kako bi se potisli drugi narodi iz regiona, već o spajanju nečega što – prema Albancima – treba da bude objedinjeno, slično ujedinjenu Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike 1990. U tom slučaju konfederacija između Kosova i Albanije koja bi u svakom slučaju težila članstvu u EU, sa 5 ili 6 miliona stanovnika ne bi bila najmnogoljudnija zemlja regiona. Šta bi govorilo protiv toga? Poređenje sa nemačkim ponovnim ujedinjenjem iz 1990. ne stoji iz mnogo razloga. Ovde zbog specifičnog istorijskog, regionalnog i političkog konteksta ne želim da izvlačim dalje analogije. Jasno je: misaone igre o novom povlačenju granica na Balkanu su igra s vatrom, posebno ako bi ono trebalo da se odvija na osnovu etničke pripadnosti. Implikacije o regionalnoj ravnoteži moći, o posledicama po državnost i po društveni suživot u trećim zemljama – šta bi bilo, na primer, sa albanskom etničkom grupom u Makedoniji? – su nepredvidljive i sigurno bi pojačale (istorijske) strahove i etnonacionalistička stremljenja u susednim zemljama – sa neizvesnim ishodom. Bila bi otvorena Pandorina kutija i viđena politika u duhu 90-ih godina. Posledice te politike su, što je tragično, poznate. Ne znam ni za kakvu anketu iz koje bi proizilazilo da narodi pridaju poseban značaj stvaranju etničkih velikih carstava. Ono što ljudi zaista očekuju od političara, nisu cinične igre sa nacionalističkim varkama, već rešenja konkretnih problema na licu mesta – suzbijanje korupcije i kriminala, stvaranje radnih mesta i ekonomskih perspektiva; evropske perspektive. Ako nema sposobnosti ni volje za ozbiljno suočavanje sa tim izazovima, ljudi će otići. Utvare etničkih carstava bi onda bile zemlje bez građana.“ Kako procenjujete aktuelnu ulogu Albanije u rešavanju kosovskog pitanja? Šta biste očekivali od Albanije sada, kada je dijalog u poslednjoj fazi? Ima mnogo glasina, a neke od njih su možda istinite, koje albanskom premijeru Ediju Rami pripisuju važnu ulogu u aktuelnoj diskusiji o korekcijama granica ili razmeni teritorija između Kosova i Srbije. Dijalog pod vođstvom EU između suverenih država Kosova i Srbije ima za cilj normalizaciju odnosa. Ali, previše kuvara će upropastiti smesu – a testo ponekad mora malo i da se „odmori“. Uzdržanost je poželjna, a nepotrebna žurba je u finalnoj fazi takođe kontraproduktivna. Kosovo želi da ukine takse na robu iz Srbije tek kada dobije garantije Srbije da će ga priznati. Srbija, međutim, želi da uđe u pregovore tek kada se carine ukinu. Kako izaći iz pat-situacije? Iako se ljutnja i gnev kosovske vlade zbog praksi srpske spoljne politike – sprečavanje članstva u Interpolu, forsiranje trećih država da povuku svoje priznanje Kosova – može razumeti, uvođenje carine je bila odluka koja je u suprotnosti sa Berlinskim procesom, dogovorima Srednjeevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini i duhu procesa normalizacije. Mnogo toga što je postignuto na planu razmene i kooperacije između Srbije i Kosova, sada trpi štetu. Na kraju, trgovinskim embargom – koji se odnosi i na promet robe sa Bosnom i Hercegovinom – na kraju su u prvoj liniji pogođeni kosovsko stanovništvo i privatna ekonomija. Više albanskih političara je u poslednje vreme tražilo direktniju ulogu Nemačke u rešavanju konflikta između Kosova i Srbije. Podržavate li te zahteve? Nemačka spoljna politika je uklopljena u evropski okvir. Dijalog o normalizaciji između Kosova i Srbije vodi EU. Teško je oteti se utisku da dijalogu ne bi škodilo malo više orijentacije kako ne bi završio u ćorsokaku ili na nizbrdici. Još 2011. je kancelarka Angela Merkel preuzela vodeću ulogu u konfliktu o statusu. Ona i dalje uživa veliki ugled i divljenje na Zapadnom Balkanu. Nemačko pozicioniranje kao što je neslaganje sa promenama granica se čuje i ima težinu. I političke fondacije mogu da igraju ulogu u tom procesu i to već čine – tako što traže nezvaničan politički dijalog i i prate u Srbiji važan politički „unutrašnji dijalog“ koji je pokrenuo predsednik Aleksandar Vučić. Jer, na kraju mora stajati rešenje koje prihvataju oba stanovništva. I stanovništva Kosova i Srbije moraju biti pripremljena na to. U to spada i priznanje nekih bolnih činjenica kao takvih. Florijan Fajerabend je referent za Jugoistočnu Evropu i Zapadni Balkan nemačke Fondacije Konrad Adenauer, bliske Demohrišćanima, koju velikim delom finansira nemačka država. Fondacija radi kao trust mozgova i potpomaže razvoj društva i politike u drugim zemljama na osnovu ideologije CDU. Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android <https://app.adjust.com/ltndb9>
