vesti-online.com 
<https://vesti-online.com/Vesti/Srbija/729076/Aktivne-mere-Zapada-za-unistenje-Srba-i-Srbije>
  


Aktivne mere Zapada za uništenje Srba i Srbije


pixabay.com

9-12 minutes

  _____  


Od odgovornosti Srba i Srbije za sve što se dešavalo poslednjih četvrt veka ne 
možemo bežati, niti to treba činiti. Nije sporno, priznajemo deo krivice, zbog 
toga smo i dosta pretrpeli. Međutim, niti se može, niti se sme prihvatati 
zapadni konstrukt o isključivoj srpskoj krivici koja proizilazi iz genocidnog 
karaktera nacije.


 

Omar Torihos je poginuo u avionskoj nesreći 1981. godine. Iako nije imao 
nikakvu zvaničnu funkciju, faktički je predstavljao lidera Paname još od 1968. 
godine. I danas se, posebno među levičarskim intelektualcima, pominje da 
nesreća nije bila slučajna, već je to jedna u nizu tajnih operacija američkih 
službi. 

SAD su energično odbacile ove optužbe. A za proturanje takve informacije 
okrivile: aktivnыe meropriяtiя! U svakodnevnoj upotrebi ovaj pojam je "benignog 
karaktera", može se koristiti u raznim kontekstima. Čemu sve mogu poslužiti 
"aktivne mere" ili kakav "ciljani aktivizam"!? 

Međutim, u obaveštajno-političkom radu od sedamdesetih godina 20. veka, to je 
bila jedna od najfrekventnijih odrednica. 

CIA se dugo bavila tumačenjem "aktivnih mera", a u oktobru 1981. je napisan i 
Specijalni izveštaj broj 88, posvećen ovoj temi. Naslovljen je: "Prevare, 
dezinformacije, političke operacije". Pošto izraz dolazi iz ruskog jezika, lako 
je zaključiti i da se Izveštaj tiče aktivnosti Sovjetskog Saveza. 

Za "aktivne mere" neposredno je bila zadužena Služba A Prve uprave KGB-a, a 
osmišljavane su u saradnji sa Međunarodnim odeljenjem Centralnog komiteta 
Komunističke partije. Tako je i jedna od "aktivnih mera" u leto 1981. bila 
usmerena ka okrivljavanju Sjedinjenih Država za smrt panamskog političkog vođe. 

Pedantne analitičare američkih obaveštajnih struktura nije toliko brinulo 
plasiranje dezinformacije samo po sebi, već što je to uvek predstavljalo 
početni korak u razrađenom planu aktivnosti. Ciljevi su bili različiti, mogli 
su poslužiti homogenizaciji komunističkih aktivista u nekom delu sveta, 
uključivanju akademske javnosti u važne polemike po međunarodnu bezbednost, 
reakcijama međunarodnih organizacija, ostvarivanju ekonomskih interesa 
Sovjetskog Saveza, davanju povoda za izvoz naoružanja i prebacivanje osetljivih 
tehnologija neprijateljima Sjedinjenih Država. 

Prevare i dezinformacije su deo širih političkih operacija, grudva koja 
pokreće lavinu. "Aktivnыe meropriяtiя" se odvijaju po osmišljenom algoritmu, 
traju godinama, često za protivnike sa teško razumljivim razvojem i 
nepredvidivim ishodima, pa ako se započnu u Panami, krajnji cilj može biti 
povezan sa nekim političkim ciljem u Angoli. 

Stanislav Lunev, oficir sovjetske vojne obaveštajne službe, koji je 1992. 
godine prebegao u SAD, u autobiografiji (koju je napisao zajedno sa Irom 
Vinkler) navodi kako je samo na finansiranje "mirovnih pokreta" tokom trajanja 
Vijetnamskog rata Moskva potrošila neverovatnih milijardu dolara. 

Naravno, i američke strukture su sprovodile svoje "aktivne mere" uperene protiv 
"crvene imperije", o tome je danas poprilično dostupnih podataka. 

Ali, nesumnjivo, sistemskim spremanjem odbrane od sovjetskog "ciljanog 
aktivizma" američki stratezi su izvukli važne pouke i stekli ogromno iskustvo. 

Od devedesetih godina su to iskustvo mogli da koriste bez ikakvih ograničenja, 
usavršavajući sopstvene "active measures". Najpre na prostoru bivše 
Jugoslavije. I to protiv Srba. Deo ovog projekta je i uporno plasiranje teze 
kako nikakvih "aktivnih mera" nije bilo. Sve su to teorije zavere, 
konspirologija. 

Za to što nam se desilo krivi smo sami, pošto smo skloni genocidima, još od 
ranije, jer, kako nam je nedavno objasnio jedan od naših najvećih živih 
glumaca, sve se to lepo može pročitati u onom izveštaju Karnegijeve zadužbine 
namenski pisanom posle balkanskih ratova. 

Taj papir iz 1913. godine nas opisuje kakvi jesmo, samim tim predstavlja i 
ključni argument zašto danas moramo prihvatiti "nezavisnost Republike Kosovo". 
Milošević je samo stavio pečat na taj, ali i neke druge neumitne procese. Deo 
ovog projekta predstavljaju i oštri napadi šarolike domaće i inostrane publike 
svakog pokušaja objašnjenja da krivica za raspad Jugoslavije nije samo srpska, 
kao i da su pojedini događaji bili u dobroj meri, ili čak u potpunosti 
iskonstruisani. 

Poslednja dešavanja dokazuju da je "aktivnih mera" i te kako bilo. Glupost je 
tvrditi da se radi o bilo kakvoj konspiraciji. 

U svega nekoliko nedelja najpre je potvrđeno da su u Hagu uništena i dva 
materijalna dokaza koji se tiču dva zločina na Markalama u februaru 1994. i 
avgustu 1995. godine. Ostaci mina su trajno oštećeni i izgubili su karakter 
dokaza. To se nadovezuje na poslednje veštačenje masakra na tuzlanskom Trgu 
kapija maja 1995. koje u velikom luku zaobilaze sve relevantne međunarodne 
institucije. 

Sudski veštaci iz Češke, Izraela i Francuske zaključili su kako je nemoguće da 
granata doleti sa srpskih položaja udaljenih 27 kilometara i padne pod takvim 
uglom ubijajući 71 osobu i ranjavajući 240 ljudi, a da istovremeno izazove 
samo manja oštećenja na okolnim zgradama i automobilima. Iz ovog veštačenja je 
mnogo interesantnih detalja, uključujući konstataciju da veliki broj žrtava 
nije moguć od jedne eksplozije srednjeg projektila. 

Zatim je Dik Marti potvrdio staru sumnju da su službenici Haškog tribunala 
uništili dokaze o zloglasnoj "žutoj kući", uz izgovor kako "ionako ničemu nisu 
služili". Marti još navodi da je novinar Entoni Montgomeri "bio prisutan kada 
su istražitelji Haškog tribunala bili u 'žutoj kući' i skupljali dokaze. 
Radili su to, inače, krajnje diletantski. Nisu, na primer, analizirali tragove 
krvi, a pronašli su lekove, špriceve i mnogo toga drugog". Usput je označio 
Džefrija Najsa kao odgovornog za skrivanje dokaznog materijala dok nije 
uništen. Još od ranije, poznati su nam detalji o velikoj obmani Vilijema Vokera 
iz januara 1999. godine vezanoj za dešavanja u kosovskom selu Račak. 

Kako se budu saznavali novi detalji, danas klasifikovani kao državne ili 
službene tajne u arhivama obaveštajnih službi ili tužilaštvima zapadnih država 
i međunarodnih organizacija, tako ćemo sve više uviđati da je "aktivnih mera" 
bilo, te da su brojni incidenti inicirani da bi se jugoslovenska kriza uvela u 
novu fazu, a politički procesi usmerili ka željenom cilju. 

Prvo granatiranje Markala iskorišćeno je za otpočinjanje jezive medijske 
kampanje, propagandne pripreme za vojnu intervenciju NATO-a u BiH, do čega 
dolazi posle drugog masakra na sarajevskoj pijaci. 

Istoričar Konstantin Nikiforov iznosi podatak kako se radilo o organizovanoj 
tajnoj akciji "Ciklon 1", nakon koje kreće NATO bombardovanje Republike Srpske 
u operaciji "Namerna sila". 

Zločin na Trgu kapija se odigrava tačno na dvogodišnjicu osnivanja Haškog 
tribunala, predstavlja se kao potvrda opravdanosti uspostavljanja takvog tela, 
nakon njega se definišu nepregledne liste osumnjičenih Srba za ratne zločine. 

Račak je upotrebljen kao povod za agresiju na SR Jugoslaviju. A o "žutoj kući" 
se ćuti kako bi bio priveden kraju posao jednostranog proglašenja 
"nezavisnosti Republike Kosovo". 

Jedan od ključnih "argumenata" Martija Ahtisarija tokom pregovora o budućem 
statusu Kosova glasio je da su "Srbi počinili zločine zbog kojih su izgubili 
pravo da upravljaju Kosovom". Da je u javnost isplivalo sve što se o trgovini 
organa znalo, ne bi bilo ni albanske "Republike Kosovo", pošto se po ovom 
Ahtisarijevom principu ni "država" ne može "dodeliti" na upravljanje ratnim 
zločincima. 

Između preduzimanja "aktivnih mera" protiv Srbije i političkih odluka SAD i EU 
postoji uočljiva uzročno-posledična veza. 

Zahvaljujući "aktivnim merama" Amerikanci su na razvalinama Jugoslavije 
utvrđivali novi geopolitički poredak. Bilo im je to važno i zbog kontrole 
Balkana, neuralgične tačke na kontinentalnoj mapi, ali i zbog ispunjavanja 
daljih ciljeva na Bliskom istoku i postsovjetskom prostranstvu. Neke stvari su 
im bile značajne i zbog kršenja dotadašnjih normi međunarodnog prava i 
ustanovljavanja novih pravila i principa po kojima će međunarodni odnosi 
funkcionisati. 

Posledice svega trpimo i danas, neke ćemo osećati i u narednim decenijama. 
Haški tribunal je, ispostavlja se, bio pre svega političko telo, a tek potom i 
nezavisan i nepristrasan pravosudni organ. Zato je od velikog značaja da najpre 
srpska diplomatija preduzme niz koraka kako bi se tvrdnje Dika Martija dodatno 
potkrepile, a ostale "aktivne mere" sprovođene protiv nas demantovale, dok se 
posle toga moraju osmišljavati brojne inicijative usmerene ka međunarodnim 
organizacijama. 

Od odgovornosti Srba i Srbije za sve što se dešavalo poslednjih četvrt veka ne 
možemo bežati, niti to treba činiti. Nije sporno, priznajemo deo krivice, zbog 
toga smo i dosta pretrpeli. Međutim, niti se može, niti se sme prihvatati 
zapadni konstrukt o isključivoj srpskoj krivici koja proizilazi iz genocidnog 
karaktera nacije. 

Zato se niti mogu, niti smeju prihvatati političke operacije poput stvaranja 
lažne države Kosovo, ukidanja Srpske ili nametanja milogorskog identiteta u 
Crnoj Gori. 

Prevare i dezinformacije koje se puštaju u promet imaju za cilj da zamagle 
istinu i u direktnoj su funkciji ostvarivanja tuđih, a ne naših interesa. U tom 
kontekstu, biće posebno zanimljivo tragati za dodatnim podacima o akcijama 
"Bljesak" i "Oluja", kao i o zločinu u Srebrenici. Možda ćemo doći do njih i 
pojavljivanjem američkog Stanislava Luneva. 

Ako su dokazi za Markale, Trg kapija, "žutu kuću" i Račak uništavani i 
falsifikovani, sasvim sigurno se identično radilo i u drugim slučajevima. U 
jugoslovenskom građanskom ratu bilo je svega i svačega, "aktivne mere" su 
preduzimane u brojnim situacijama. Nije to "teorija zavere", već surova 
realnost. 

 

Одговори путем е-поште