politika.rs <http://www.politika.rs/scc/clanak/427215/Ko-su-neprijatelji-slobode-demokra tije-i-normalnosti>
Ко су непријатељи слободе, демократије и нормалности Ана Брнабић 7-9 minutes _____ „Свако ко подржава ову власт је непријатељ слободе, демократије и нормалности…”, написао је на „Tвитеру” бивши председник Борис Тадић, у марту 2018. и уз ову квалификацију објавио списак људи који су међу најпризнатијим стручњацима у својим областима, носиоци бројних међународних признања. Људи који у култури, технологији, дизајну, медицини и другим областима представљају Србију на најбољи могући начин и на сваки начин обогаћују нашу земљу. Тако је бивши председник отворио нову сезону прављења спискова „непријатеља слободе” у Србији. На списку су се нашли Лазар Џамић, Биљана Србљановић, Тијана Палковљевић Бугарски, Јасна Димитријевић, Александра Лазар, Никола Божовић, Вук Величковић, Андреј Носов, Славимир Стојановић, Игор Тодоровић и Милан Марковић. Њихов грех је што су пристали да своје знање и искуство поделе са нама како би променили ствари у образовању, култури, промоцији Србије и како би млади имали већу институционалну подршку. То што су неки од њих давали интервјуе у којима износе критику на рачун власти није спречило да их даље етикетирају као „непријатеље слободе и нормалности”, нити је „грађанску елиту” навело да увиде да влада јесте отворена за другачије и супротстављене ставове док год можемо заједно да радимо на конкретним стварима које се тичу реформи у нашем друштву. Овај твит Тадића је за мене био највећи показатељ колико је „елита” напустила подручје нормалности и плурализма и усвојила став „свако ко није са мном, против мене је”. Прављење спискова од стране „грађанске” Србије први пут сам уочила у децембру 2017, када је Тамара Скроза у тексту „Бриселски театар апсурда”, недељник „Време”, навела да се и име Велимира Ћургуза Казимира „прикључује све дужем списку „губитака у људству” које бележи јавна, медијска, ако хоћемо и грађанска сцена у Србији”. На тај списак „губитака у људству” грађанске Србије додати су и Соња Бисерко и Бошко Јакшић зато што су учествовали са председником Србије у дебати на ТВ Хепи, док је Бранкица Станковић под знацима навода наведена као, дакле, наводни непријатељ председника републике, ваљда зато што га је интервјуисала. Овакво етикетирање људи, па и дојучерашњих пријатеља, брзо је осмелило људе какав је Жељко Веселиновић, из Савеза за Србију, да пожеле јавно силовање председнице владе. Када је друштво већ дозволило да Тадић једног Лазара Џамића назове „непријатељем слободе, демократије и нормалности”, када је легитимно да се више од 700.000 чланова СНС, грађана Србије, назову „билмезима”, а на списак „људских губитака” се додају Соња Бисерко и Бошко Јакшић, зашто би Веселиновић помислио да позив на силовање премијерке неће бити дочекан као легитиман вид политичке борбе? Исти Веселиновић данас је један од говорника на „грађанским” протестима „Један од пет милиона”. 'Елита' је напустила подручје нормалности и плурализма и усвојила став 'свако ко није са мном, против мене је' Сергеј Трифуновић, који је за председницу скупштине користио изразе од „фуксе” до „смрадине” и „пизде”, изабран је за председника Покрета слободних грађана. Онда је поље рада проширио на скривање пријатеља који је физички напао Ксенију Радовановић на свечаности на којој је примила награду за допринос феминизму. Насилник је за напад осуђен условно на осам месеци затвора, што је председник ПСГ окарактерисао као „драконску” казну. Ако је ово Покрет слободних грађана, зашто икога чуди да се Двери осећају слободно и окуражено да нападају жене – од новинарки до председнице скупштине. Да је Бошко на делу оно што је Сергеј на речима, уверили су се и у РТС-у када је СзС насилно упао да уређује програм моторном тестером, као и жене испред Скупштине Београда којима је одборник Вука Јеремића претио „шамарчином” док се Обрадовић поново обрачунавао са новинаркама. И тако за мање од годину дана стигосмо од спискова „људских губитака” и „непријатеља слободе, демократије и нормалности”, преко жеља за силовањем, претњи вешалима и махања импровизованим вешалима на Теразијама, до најбруталнијих увреда пре свега на рачун жена, физичког насиља, упада на РТС, моторних тестера и обећања „шамарчина”. Истовремено, власт оптужују за промовисање насиља и недостатак дијалога. Власт која отворено и јасно сарађује и са онима који се са нама политички не слажу, јер су дијалог и сарадња важни ако желимо добро овом друштву. Ипак, ако случајно прихвате сарадњу, сви ти људи моментално постају мете напада, увреда и омаловажавања од стране „елите” која их ставља на списак непријатеља слободе, нормалности и „људских губитака”. Поносим се примером Мирјане Карановић коју смо замолили да буде једна од „креативних амбасадора” Србије због свега што је у својој професији урадила. Данас је њена слика у влади и нашим амбасадама по свету, уз Стефана Миленковића, Гордану Вуњак Новаковић, Мирослава Ђорђевића, Нордеус, Биосенс и остале креативне амбасадоре. А њој није било дозвољено да говори на „грађанским” протестима на којима говори Жељко Веселиновић. Критикована је и вређана због гостовања у једној дебатној емисији. Показали смо и кроз Савет за креативне индустрије, Савет за филантропију, сарадњу са Иницијативом Дигитална Србија, подршку Грађанским иницијативама у вези са Међународном недељом цивилног друштва, и на много других начина, да нам је циљ сарадња и заједнички рад. Зато, не, за атмосферу насиља у друштву нисмо одговорни ми, већ они који прете силовањем, вешањем и шамарчинама, вређају, физички нападају, праве спискове оних који су до јуче били подобни да буду „грађанска” Србија, а данас то више нису јер су пристали на дијалог са нама или се можда негде, некад, не слажу у потпуности са њима (пример Бојане Маљевић). Коначно, хајде да говоримо о резултатима. Само у образовању и култури, темама блиским „грађанској” Србији, увели смо програмирање у школе, увели дигиталне уџбенике, повезали школе на интернет. Отворили научнотехнолошки парк и покренули изградњу још два. Отворили два велика музеја после више од деценије. Буџет за домаћу кинематографију је скоро 80 пута већи него пре седам година... Када би људи из „грађанске” Србије искорачили из мржње и гледали резултате лако бисмо прешли из атмосфере насиља у атмосферу дијалога. Такође, када би истим аршинима судили и оне који су за Вучића и оне који су против њега, Трифуновић не би могао да прође као активан и бистар момак са надахнућем, како га описују неки из грађанске „елите”, или Бошко Обрадовић као националиста, а не Љотићевац, само зато што није југословенски опредељен, како неки аналитичари воле да га оправдају. У СзС би сви видели само савез који је успео нешто тешко оствариво: да у свом 10-чланом председништву нема ни једну једину жену. Овако, док део опозиције и „грађанског” друштва све своди на Вучића, остаје питање шта поменути политичари нуде: да ли су за ЕУ, како би обезбедили регионалну стабилност, хоће ли заиста терати инвеститоре из земље? Јер за сада ништа од тога нисмо чули, ништа од програма, правца, визије, једино што је за сада апсолутно неупитно је њихов став према женама, мањинама и насиљу.
