Bilten
Fonda za razvoj demokratije
HASKI
SUD i IZRUCENJE SRBA
Ukoliko
se u narednih nekoliko dana ne usvoji ZAKON O SARADNJI SA SUDOM U HAGU - nestace Savezna vlada, Jugoslavija ce se raspasti, nece
biti narednih saveznih izbora, Jugoslavija će izgubiti Kosovo, penzioneri nece
dobijati penzije, dug prema inostranstvu od 78 milijardi USD Srbija nece moci
otplatiti, Srbiji ce se uvesti nove sankcije, sa srpskog naroda se nece
skinuti anatema genocidnosti... Ovo je samo deo zastrasujuce
sudbine koju nam predvidjaju i garantuju najuticajniji srpski
politicari.
Da
li je to tako?
Haski
sud insistira na izrucenju Milosevica i drugih najvisih srpskih funkcionera.
Da li ce oni biti izruceni na osnovu zakona ili na nacin kako je to Srbija već
cinila, za njih nije vazno.
Haski
sud je nepristrasan i po osnovu komandne odgovornosti sudilo bi se i Tudjmanu
da nije umro, istakli su najvisi funkcioneri ovog Suda. Tako je,
zahvaljujuci Tudjmanovoj smrti Hrvatska izbegla mogucu osudu za politiku
genocida i etnickog ciscenja Srba. Ova odgovornost, u slucaju Srbije, trazenim
izrucenjima i sudjenjem treba da se ozvanici. Za ovu odgovonost svejedno
je da li ce sudjenje biti u Srbiji ili u Hagu. Za razliku od
odgovornosti drugih lica, komandna odgovonost Tudjmana i Milosevica ima
poseban znacaj jer komandna odgovonost podrazumeva da su oni, kao predsednici
drazava, sprovodili politiku - volju svojih drzavljana i odgovornost ovih lica
podrazumeva automatsku odgovornost i drzave koju su predstavljali i ciju
su politiku sprovodili. Njujorski sud vec je doneo doneo dve presude
protiv Karadzica po istom principu.
Kako
je nedavno istakla Karla del Ponte, Milosevic ce biti osudjen za
genocid i zlocine protiv covecnosti. To dalje znaci, prema nasim analizama i
saznanjima iz Haga, da bi njegova osuda mogla biti iskoriscena kod
Medjunarodnog suda pravde kao dokaz, po tuzbama Hrvatske i BiH za naknadu
ratne stete od Srbije, da je Milosevic sprovodio politiku Srbije kao legalno
izabrani predsednik Srbije i/ili Jugoslavije. Pored toga, ova presuda
opravdala bi NATO intervenciju protiv Srbije, posluzila bi kao
osnov za odbacivanje tuzbe SRJ protiv clanica NATO-a a delovala
bi preventivno i disciplinski prema zemljama koje se iskazale
protivljenje jednostranom ponistavanju Povelje UN, Vestfalskog, Versajskog,
Trijanonskog, Postdamskog, Jaltskog ili nekog drugog medjunarodnog
sporazuma.
Sto
se tice izjava pravnih i drugih strucnjaka -, da clanstvo SRJ u UN, Dejtonski
sporazum, Rezolucija SB 1244 i drugi propisi obavezuju Srbiju na izrucenje
svojih drzavljana Haskom sudu, to je malo teze potvrditi i
prihvatiti:
·
UN,
a jos manje SB UN, nisu ovlasceni da formiraju bilo kakve sudove, ukoliko za
takvu odluku ne glasaju sve clanice UN. Postojeci Medjunarodni sud pravde u
Hagu formiran je Poveljom UN koju su, stupanjem u clanstvo UN, prihvatile sve
zemlje.
·
Nemogucnost
postizanja jednoglasnosti je osnovni razlog sto UN nikada nisu mogle formirati
stalni medjunarodni krivicni sud. Medjutim, zalaganjem Francuske, Britanije,
Kanade i drugih zemalja u Rimu je 19.7.1998. formiram STALNI
MEDJUNARODNI KRIVICNI SUD koji bi bio nadlezan za sve, pod istim
uslovima. Rad ovog suda onemogucava SAD jer bi to znacilo da ovaj sud sudi i
americkim drzavljanina, sto je nezamislivo. “Sud koji bi mogao naskoditi
Amerikancima bio bi mrtav pre nego sto stigne u Kongres” istakao je senator
Dzesi Helms.
·
Jugoslavija
je prihvatila nadleznost stalnog Medjunarodnog krivicnog suda potpisom Gorana
Svilanovica u UN 19.12.2000.
·
Sto
se tice Dejtonsko-Pariskog sporazuma, njega je, u ime nepostojece drzave,
potpisalo neovlasceno lice.
-
U
trenutku potpisivanja ovog Sporazuma Jugoslavija nije postojala.
Tri godine pre zakljucivanja Dejtonskog sporazuma Jugoslavija je izbacena iz
UN kao nepostojeca drzava (23.9.1992.).
-
Kao
potpuno nova - 190-ta clanica UN, Jugoslavija postoji tek od
1.11.2000.
-
Clan
189. Zakona o osnovama sistema drzavne uprave, Saveznoj vladi i saveznim
organima uprave ovlascuje Saveznu vladu, koja po Ustavu utvrdjuje i vodi
unutrasnju i spoljnu politiku, da za vodjenje medjunarodnih razgovora i
zakljucivanja sporazuma moze ovlastiti bilo koje lice, pa i Milosevica.
Medjutim, ovaj clan Zakona prestao je da važi 8.8.1992. na
osnovu clana 14. Ustavnog zakona za sprovodjenje Ustava SRJ i Uredbe o
obrazovanju saveznih ministarstava i drugih saveznih organa i organizacija od
30.7.1992. tako da Milosevic nije imao bilo kakav pravni osnov da predstavlja
ili obavezuje nepostojecu Jugoslaviju.
-
Cak
ni tako manjkav, Dejtonski sporazum nikada nije ratifikovan sto
je neophodno u ovakvim slucajevima. Odredba da “Dejtonski sporazum stupa na
snagu danom potpisivanja” ne znaci i obavezu primenjivanja danom potpisivanja.
Sporazumi mogu da stupaju na snagu danom potpisivanja a da se primenjuju nakon
ratifikacije ili prihvatanja od strane odredjenog broja drzava. Primer je
EVRO. Utvrdjen kao sredstvo placanja 3.5.1998. pocinje sa primenom 1.1.2002.
Jos bolji primer je formiranje stalnog Medjunarodnog krivicnog suda u Rimu
19.7.1998. Iako formiran, Sud jos uvek nije poceo sa radom zbog negativnog
stava SAD.
-
Dejtonski
sporazum, i da je valjan, obavezuje Srbiju i Crnu Goru samo na saradnju sa
Haskim sudom, dok samo BiH i njene entitete obavezuje da hapse i
predaju uhapsena lica Haskom sudu (Cl.IX Aneksa 1-a).
·
Rezolucija
1244 SB zahteva samo saradnju sa Haskim tribunalom, ali ne i obavezu SRJ da
hapsi i uhapsene predaje Haskom sudu.
·
Izjave,
da je najveci broj zemalja doneo nacionalne zakone o saradnji sa Haskim sudom,
delimično su tacne. Ovim zakonima predvidjena su izrucenja Haskom sudu, ali
iskljucivo stranih drzavljana ali ne i domaćih
državljana.
·
Predlozeni
Zakon o saradnji sa Haskim sudom i ekstradiciji gradjana Srbije ili bilo kakav
slican zakon, savezni ili republicki, bio bi suprotan clanovima 3 i 47. Ustava
Srbije.
-
Clan
3. Ustava Srbije garantuje: “U Republici Srbiji slobodno je sve sto
Ustavom i zakonom nije zabranjeno”, a
-
clanom
47. Ustava Srbije zabranjuje se bilo kakva ekstradicija gradjana Srbije
-
Tek,
kada Savezni ustavni sud donese i u Sluzbenom listu Jugoslavije objavi resenje
o utvdjivanju neustavnosti ili nezakonitosti nekog propisa Republike Srbije,
od tog trenutka takav propis prestaje da vazi. Medjutim, kada bi Savezni
ustavni sud utvrdio da je neka odredba Ustava Srbije suprotna Ustavu
Jugoslavije u tom slucaju, saglasno clanu 130. Ustava
Jugoslavije, takva odredba prestala bi da vazi tek po isteku sest
meseci od donosenja tog resenja.
-
Pored
toga, članom 135. Ustava Srbije utvrdjena je i dopunska zastita interesa
Srbije. Ovim clanom dopusteno je organima Srbije da ne
primenjuju bilo koji propis Jugoslavije ako se tim propisom ugrozavaju
interesi Srbije.
Iz
svih navedenih razloga i da bi se sprecila zloupotreba pogrešnog tumacenja
propisa najcelishodnije bi bilo da se odluka o nacinu i oblicima
saradnje sa Haskim sudom, sto podrazumeva i ekstradiciju, prepusti
politicarima koji bi, pre donosenja odluke o ovoj saradnji, cenili sve
posledice neprihvatanja pretnji, ucena, selektivne primene propisa i drugih
okolnosti. Netacnim ili nepotpunim tumacenjem propisa stvara se, za
domacu upotrebu, privid pravne osnovanosti za ekstradiciju drzavljana
Srbije a sto je za Haski sud nevazno. Dosadasnje iskustvo ukazuje da se Haski
tribunal nece ljutiti na Srbiju, niti ce vratiti ekstradirane, ako je
ekstradicija izvrsena na nelegelan nacin.
Ako
svi optuzeni nisu unapred osudjeni ostaje teoretska mogucnost da ce deo
progonjenih, ranjenih, ubijenih i optuzenih biti oslobodjen optuzbi. U tom
slucaju ostajemo u nadi da ce Haski sud, a time i njegovi finansijeri,
prihvatiti nas predlog da se u ovakvim slucajevima predvidi mogucnost
pravicne naknade stete. Koji su razlozi da se Savezna vlada
oglusi na naše predloge da resavanje ovih pitanja, kao prethodnih, pokrene u
kontaktima sa Haskim sudom, nije nam poznato.
FondBMB
