Ako je neko uspeo da za samo nekoliko meseci pokaze u odsudnom
drzavnom pitanju potpuno odsustvo bilo kakve postojanosti i
doslednosti, onda je to pošlo za rukom vladajucem DOS-a. Rec
je, naravno, o tzv. saradnji s Haškim sudom.
Iako su bili svesni ustavnih ogranicenja, tj. cinjenice da i
savezni i republicki Ustav zabranjuju izrucenje domacih drzavljana,
celnici DOS su nekoliko meseci tvrdili da se ta saradnja,
ukljucujuci i izrucenje jugoslovenskih drzavljana, moze urediti
saveznim zakonom koji bi tu zapreku otklonio: Da su bili bar onoliko
legalisti, koliko su to bili hrvatski zvanicnici, oni bi predlagali
donošenje ne obicnog nego ustavnog zakona. Jer, poput
našeg saveznog Ustava i hrvatski Ustav (clan 9. stav 2)
predvida da hrvatski drzavljanin "ne moze biti izrucen drugoj
drzavi", pa je donošenje ustavnog zakona o saradnji s
Haškim sudom bio jedini ispravan put za izmenu pomenute
ustavne odredbe.
A kada je, zbog razloznog i na Ustavu zasnovanog protivljenja
SNP, osujeceno donošenje obicnog saveznog zakon, pojavile su
se skoro neverovatne zamisli Zorana �indica da materiju saradnje s
Haškim sudom treba urediti vladinom uredbom. To cak predlazu
i ministri pravde koji dobro znaju da se materija krivicnog prava,
koja zadire u najvaznije ljudske slobode, uopšte ne sme
uredivati podzakonskim propisom.
Naposletku je potegnut navodno, najjaci argument u prilog
neposredne "saradnje" s Haškim sudom, samo na
osnovu njegovog Statuta kao medunarodnog akta bez donošenja
ikakvog zakona ili uredbe. Receno je da je naša drzava
preuzela odgovarajuce medunarodne obaveze koje baš takvu
neposrednu saradnju nalazu.
Tome u prilog najpre se navodi da je Slobodan Miloševic
potpisao Dejtonski sporazum, koji na takvu saradnju obavezuje. To,
medutim, nije tacno, pošto clan 90. Opšteg okvirnog
sporazuma glasi:
"Strane ce u potpunosti saradivati sa svim telima ukljucenim
u primenu ovog Mirovnog sporazuma, kao što je opisano u
Aneksima ovog Sporazuma, ili onima koje je Savet bezbednosti UN na
drugi nacin to ovlastio, u skladu sa obavezom svih Strana da
saraduju u istrazi i krivicno gonjenju za ratne zlocine i druge
povrede medunarodnog humanitarnog prava".
Jedina odredba Dejtonskog sporazuma u kojoj se Haški sud
izricito pominje, jeste clan 13. stav 4. Aneksa 6. Ali se tom
odredbom na saradnju s tim Sudom jedino obavezuju vlasti u Bosni i
Hercegovini, nikako jugoslovenske vlasti.
Potom se kao još ubedljiviji argument navodi da je
naša drzava, kao clanica UN, duzna da saraduje s
Haškim sudom kao organom UN. Zanimljivo je da to sada tvrde i
oni pravnici koji su to govorili i pre 5. oktobra 2000. godine, a da
tada uopšte nisu pominjali da naša drzava nije bila
clanica UN, iako su posle prevrata savetovali novoj vladi da zatrazi
prijemu UN kao nova drzava.
Da bismo razjasnili prirodu ove navodne obaveze, pozvacemo se na
primer Nemacke, za koju niko, pa ni Zoran �indic, ne moze reci da ne
izvršava svoje medunarodne obaveze, sem kada je oruzjem
napala Jugoslaviju. Clan 16. stav 2. nemackog Ustava izricito
zabranjuje izrucenje nemackih drzavljana. Kako se u clanu 3.
nemackog Zakona o saradnji s Haškim sudom nigde izricito ne
pominje da se mogu izrucivati samo strani, ali ne i domaci
drzavljani, to pravno pitanje rešeno je sledecom izjavom
predlagaca ovog Zakona:
"Zelim da i ovde, u nemackom Bundestagu, konstatujem da
prema clanu 16. stavu 2. Ustava, odredba o predaji ne moze biti
primenjena na nemacke drzavljane".
Nemacki se drzavljani, dakle, ne mogu ni po Ustavu niti po ovom
Zakonu ni izrucivati niti predavati Haškom sudu, iako
Nemacka, kao clanica UN, savesno izvršava sve svoje
medunarodne obaveze.
Pa zbog cega pojedini celnici DOS tako uporno pominju obavezu
naše drzave da izrucuje vlastite drzavljane Haškom
sudu, kad takvu obavezu nema, recimo, Nemacka? Samo zato što
su oni licno takvu obavezu preuzeli.
