|
POSLE SENZACIJE O
AMERIČKIM BAZAMA U SRBIJI I BRZIH DEMANTIJA SVIH ZAINTERESOVANIH STRANA
Vaspitavanje novog prijatelja
Da li je ponuda, ako je iole autentična, možda došla
isuviše brzo
Duh Jalte više ne postoji. Bauk
amerikanizma zaokuplja Srbiju, zasad kao realna militaristička hipoteza.
Ništa nam se čudnije nije moglo dogoditi: da budemo iznenađeni onim što je
neizbežno. A takvu neizbežnost negiraju upravo svi oni kojih se tiče. Ipak
je informacija o američkim vojnim bazama stigla nekako prebrzo, upadljivo
napadno, bez uobičajene strateške eskalacije. Još se, naime, borimo s
kategorijama i pojmovima koje moramo savladati u kvalifikacijama za
Partnerstvo. Ima mnogo zbunjenih ljudi na važnim mestima koji jedva
naslućuju redosled koračanja u globalnu integraciju. Teško je u tako
konfuznom rasporedu ideja pogoditi najkraći i najbolji put, izbrisati
teške traume iz bliske prošlosti i neutralisati razornost zvaničnih
neprijateljstava.
Osećanja prema Americi, kao neospornom
globalnom gazdi, na Balkanu su podeljena do ratne dramatičnosti. Imperija
se ne brine oko emocija koje dolaze iz njenih interesnih sfera.
Ona samo radi svoj posao, daleko
jednostavnije nego što se čini. Više se ne postavlja pitanje ko Ameriku
voli a ko je se boji, već šta ona želi da uradi. Ko nije razumeo odnos
snaga, nosi u sebi genom neopisive političke gluposti. Niko pametan više
ne ratuje, osim ako nije najmoćniji. Najmoćniji i zbog toga ima važnu
misiju: da uveri i protivnike i prijatelje kako je sasvim normalno da
superiorni dobiju sve što žele, makar i bez rata. Ako se neko i potuče,
Imperija želi da bude vrhovni sudija. Kad nekoga udari, to je samo dokaz
neobuzdane sile, neophodne za konačnu arbitražu.
Dva moderna mita
Sa svojom istorijom i svojim atavizmima,
Balkan je idealno mesto za žive eksperimente. Ali, ma koliko bila silna,
Amerika bi imala teške muke bez razigranih Balkanaca. Jedino ovde ona može
da štedi snagu i da lagodno potpaljuje stara žarišta, da proizvodi krize,
hermetizuje ih, zapetljava i razrešava po svojoj volji, ali razornom
snagom ostrašćenih domorodaca.
Odatle su nastala dva moderna mita: jedan
je uslovno samouništavajući, srpski, koji se sastoji iz imperativa
"pogibije za otadžbinu". Ta magija smrti pokosila je Srbiju u prošlom
veku, a otadžbina je bivala sve manja, uz opravdan strah da kidanje države
još nije okončano. Na osnovu takve filozofije opstanka u smrti, Srbija je
dugo bila lider otpora najjačima. Nekad je to bilo zaista slavno, nekad
uzaludno i stravično, ali se ispostavilo da je takav liderski
tradicionalizam poguban.
Smrt je često bila poravnata sa količinom
slave, a prečesto za tako mali narod bila ispred nje.
Drugi mit je posvećen Americi. I oni koji
izražavaju otvorenu, razumnu ili iracionalnu mržnju, ne mogu da sakriju
svoju opčinjenost. Sve to sadržano je u dugo vladajućoj komunističkoj
hipokriziji. Otpor Americi bio je ideološki, a očaranost hedonistička,
jedno bez drugog nije ni moglo da postoji.
Dolazak Amerike na Balkan bio je
stepenovan planiranjem etapne krize. Zato je sudar dva mita 1999. godine
bio neizbežan, pošto je Amerika imala neutoljivu potrebu da na nekome
dovoljno drskom i nedovoljno jakom isproba svoju snagu. Tako je pokazala
svoje jednostrano razumevanje prestiža: uradiće ono što želi, na jedan od
mogućih načina. Uprošćeno, milom ili silom.
Nova vlast je dobro razumela da sa takvim
silnikom vredi biti u dobrim odnosima. Uz neke ograde koje moraju sačuvati
nacionalno od globalnog apsorbovanja. Vapaji koji stižu iz prošlosti, da
tako gubimo deo slobode, nisu iskreni. Najveći deo slobode izgubljen je
ranije i još se može gubiti samo uz takvu poraznu logiku.
Ipak, nacionalni interesi moraju biti
razdvojeni od internacionalne servilnosti. Relacija između ta dva ekstrema
sadrži u sebi glavne protivrečnosti aktuelne srpske i jugoslovenske
politike i odatle "senzacija o bazama" upravo u času kad više nema čuda i
sve može da bude objašnjeno delovanjem "apsurdne logike". Toga bar u nas
ima na pretek.
 |
|
Bondstil - najveća američka baza na
Balkanu |
U čitavoj storiji ima više čudnih obrta, pa se "spisak želja" pomalo
može razumeti i kao svojevrsni optimistički kompromis. Amerika želi da od
Srbije dobije i Bondstil kod Uroševca, koji je već uzela i tamo neumorno
gradi. Da li je u pitanju samo novi vid planetarne ironije ili naglašena
učtivost "post festum"? Ili nešto mnogo značajnije: poruka Srbiji da
Kosovo nije izgubljeno, jer nasilni gost, koji je zaposeo avliju i
razbaškario se, pita domaćina može li da uđe. Ali, simbolika druge
dimenzije ove poruke može da bude još značajnija: sve što smo tražili može
da bude vaše uz mali uslov da i mi budemo tamo.
Nezavisno od toga da li je informacija o "baznim ambicijama" pouzdana,
ona deluje u skladu sa svojom prirodom. Niko u ovom trenutku ne priznaje
njen izvor, pa u Srbiji može da započne presudni okršaj između probuđenog
globalizma i konzervirane ksenofobije. General Krstić kaže kako je to
"konstrukcija zlonamernih", kojima, navodno, ne odogvaraju političko-
diplomatski uspesi na jugu Srbije. I ambasador SAD u Jugoslaviji, gospodin
Vilijam Montgomeri tvrdi da je u pitanju "potpuna izmišljotina". Naš
ministar inostranih poslova g. Svilanović smatra da je vest nastala kao
pokušaj da se ova tema otvori, a da je tema ionako mnogo važna.
Test za javnost
Možda se zaista neka neposredna ideja začela na neformalnom sastanku. U
takvim okolnostima teško je napraviti rekonstrukciju ko je šta tražio, a
ko nudio i ko bi morao da učini prvi korak. Sada ovde predstoji otvaranje
novih tema o izdaji i patriotizmu, prodaji države, jevtinoj politici
udvaranja "za šaku dolara", interesima, kolonijama i kruni, odnosno krahu
jedne politike.
Ako je to test za javnost, onda neizbežno slede mnogobrojne no
dihotomne refleksije srpske i jugoslovenske politike. Možda se više ne
radi o identičnim interesima, pa će i tumačenja biti vrednosno
kontroverzna. Personalni i koncepcijski restlovi Miloševićeve politike u
tome će verovatno imati marginalni značaj, ali se mogu oglašavati pre
svega kroz demagošku i lažno patriotsku radikalsku galamu.
Nama se može učiniti da je ideja o američkim bazama u Srbiji dramatična
preko svake mere. To je tačno pre svega za uznemireni ili ravnodušni
segment srpske javnosti. Praktično, sve je mnogo jednostavnije. Zar naše
komšije nisu čitave svoje teritorije ponudile Alijansi kao baze za napade
na Srbiju. Bilo je reakcija, ali one su za nas bile jedva utešne i nisu
ništa promenile.
Šta, dakle, uraditi sa Kopaonikom, Pešterom i Sjenicom, ako su već ta
tri objekta u igri? Amerikanci nam nude i vojnu saradnju, dugoročno
zakopavanje ratnih i drugih sekira, jednu vrstu opreznog vojnog
prijateljstva. Može se nekom i učiniti da se to događa suviše naglo, jer
mnoge ruševine upozoravaju na počinjeno zlo, a sve rane još nisu zarasle
niti su grobovi zatravljeni. Ali ser Vinston Čerčil je rekao da u politici
najbolje prolazi onaj koji je sklon da kratko pamti, a ako se i seti
nečega, da to ume da prećuti.
Danas više ništa nije ni slično, ali nacionalni interesi bi ipak morali
da budu ispred zlopamćenja. Ne treba nuditi ono što niko nije tražio. Ali
ako već jeste, onda jedino što ne vredi činiti jeste raspisivanje
referenduma o tome valjaju li nam američke vojne baze u Srbiji ili ne.
Odgovor bi svakako bio još jedno istorijsko ili vojničko "ne" baš kao i
povodom Miloševićevog pitanja narodu hoćemo li dopustiti da nam stranci
rešavaju problem Kosova.
Nismo dopustili, naravno, i sada su tamo uglavnom stranci. I Bondstil.
Ljubodrag Stojadinović | 
