Zlatni dim
Evropska komisija podnela je tužbu protiv dva najveća
proizvođača duvana zbog šverca cigareta u Evropsku uniju. Prema podacima
iz
Brisela, krijumčarenje cigareta jedan je od najvećih udara na budžet Unije, jer
gubitak država članica iznosi oko 90 milijardi evra. U nekim zemljama EU oko
deset odsto od ukupnog broja prodatih cigareta čine one
„ilegalne“
Autor:Tamara Jorgovanović
Od Dalekog istoka do Latinske Amerike šverc cigareta je unosan
biznis u kome je zarada ogromna, a rizik daleko manji nego pri krujumčarenju
narkotika. Švercom cigareta bave se velike mreže organizovanog kriminala, ali se
sumnja da su u priču umešane i velike duvanske kompanije, uglavnom iz SAD, koje
na ovaj način ulaze na nedostupna tržišta i neplaćanjem poreza ostvaruju
dobit.
Nakon što je sud u Bruklinu prošlog meseca odbacio tužbu Evropske
unije protiv dve najveće američke kompanije za proizvodnju cigareta, Evropska
unija je nedavno ponovo pokrenula pravnu akciju protiv „Filipa Morisa“
(proizvođač „marlbora“, „bensona i hedžisa“) i „R.J. Rejnolds tobaka“ („kamel“,
„vinston“) zbog švercovanja cigareta u države EU i izbegavanja plaćanja poreza.
Evropska komisija je tužbu podnela u ime deset država članica Unije - Italije,
Nemačke, Španije, Francuske, Grčke, Portugalije, Belgije, Holandije, Finske i
Luksemburga. Još uvek nije poznato zašto se ostalih pet članica EU - Britanija,
Austrija, Švedska, Danska i Irska - nisu priključile. Komisija zahteva visoku
kompenzaciju na ime finansijskih gubitaka procenjenih na više desetina milijardi
dolara zbog cigareta koje nisu carinjene. Evropska komisija je istu tužbu
podnela i novembra prošle godine, ali ju je američki sud prošlog meseca odbacio
s obrazloženjem da tužilac, odnosno Evropska komisija, nije direktno oštećena,
pošto su gubitke pretrpele pojedinačne države Unije.
Dve američke kompanije su optužene da prekomerno snabdevaju
cigaretama države Istočne Evrope i da se višak dalje švercuje u države EU. S
obzirom na to da među državama petnaestorice više nema granica, šverc je krajnje
olakšan.
Prema podacima Evropske komisije, krijumčarenje cigareta jedan je od
najvećih udara na budžet Unije, jer gubitak država članica iznosi oko 90
milijardi evra (79 milijardi dolara) godišnje. U nekim zemljama EU oko deset
odsto od ukupnog broja prodatih cigareta čine one ilegalne.
I „Filip Moris“ i „RJ Rejnolds“ negiraju optužbe. Naruku im ide i
izveštaj Komiteta za istragu o zajedničkom tranzitnom sistemu, u kome stoji da
do 1997. godine nije bilo konkretnih dokaza da su proizvođači duvana aktivno
umešani u šverc cigareta.
Ipak, veruje se da trećina svih cigareta koje se godišnje izvoze
završe na crnom tržištu, što praktično znači da svake godine „nestane“ 350
milijardi cigareta. Duvanska industrija na nekoliko načina profitira na švercu
cigareta. Kao prvo, krijumčarenje podstiče konzumiranje duvana, a kao drugo,
strah od šverca koristi se kako bi se izdejstvovalo smanjene poreza. Naravno,
kompanije tačno znaju gde završavaju nestale cigarete. Prema podacima Centra za
javni integritet, u internoj komunikaciji i drugim dokumentima kompanije
pažljivo izbegavaju termin „švercovane cigarete“ i označavaju ih kao DNP - duty
not paid (neplaćena carina) ili „prodaja u tranzitu“.
Ovaj veliki biznis obavlja se preko mreže of-šor kompanija i
bankarskih institucija koje obično imaju iste rute i distributere. Ruska i
italijanska mafija za ovaj posao koriste Kipar i Crnu Goru. Narko-karteli i
američka mafija koriste Arubu i Panamu. Ista imena vezuju se za švercovanje u
Kolumbiju, Kanadu i Evropu. U jugoistočnoj Aziji isti oni koji krijumčare
cigarete iz Hongkonga u Kinu takođe kontrolišu distribuciju na Filipinima i u
Singapuru. Prema izveštaju Evropske komisije iz 1997. godine, švercom cigareta
bavi se više od 50 mreža organizovanog kriminala. Ovakve organizacije najlakše
su funkcionisale u državama gde je visok stepen korupcije. Prema istraživanju
koje je naručila Svetska banka, nivo šverca cigareta je srazmeran nivou
korupcije u nekoj državi. Zemlje sa najvišim stepenom švercovanih cigareta (više
od 30 odsto od totalne prodaje) nisu one u kojima su najviše cene duvana ili
porezi, već stepen korupcije. Kao primeri su u to vreme navedeni Jugoslavija,
Ukrajina, Kolumbija, Pakistan i Nigerija.
Prema izveštaju Komiteta za istragu o zajedničkom tranzitnom
sistemu koji je 1997. urađen za Evropski parlament, postoji veliki broj ruta
kojima cigarete ilegalno ulaze u zemlje EU, ali se procenjuje da su tri glavne:
Antverpen, Ostende i Roterdam. Kroz belgijsku luku Antverpen godišnje prođe od
70 do 80 milijardi cigareta, od kojih je mala količina namenjena prodaji u djuti
fri šopovima. Ove cigarete nisu namenjene tržištu EU, već za izvoz u treće
zemlje, naročito Rusiju. U ogromnim stovarištima u Antverpenu cigarete su
spakovane u pakete za određeno tržište, sa upozorenjima o zdravlju na
odgovarajućim jezicima. Cigarete se transferuju kopnom do slobodne zone u
Švajcarskoj, a odatle po novoj tranzitnoj proceduri nastavljaju put ka krajnjim
destinacijima. Drugi način je tranzit avionom iz Belgije ili Holandije. Na
stovarištima u Antverpenu tačno se zna broj cigareta na lageru. Zavisno od
uslova prodaje, promena vlasništva može početi još u skladištu: kupac može da
zatraži da identifikacione oznake budu uklonjene sa kartona pre isporuke. To je
regularna poslovna praksa i legalna je. Pri svemu tome, to ipak onemogućava da
se uđe u trag robi koja može da završi bilo gde.
Iz istočnoevropskih zemalja cigarete se, međutim, vraćaju u EU na
više načina. Zemlje najviše pogođene švercom su Italija i Nemačka. U Nemačkoj se
duvan preko istočne granice prevozi kombijima ili privatnim automobilima. Što se
Italije tiče, ogromne količine cigareta prenose se iz Crne Gore preko Jadranskog
mora brzim brodovima.
Nezakonite transakcije po pravilu uključuju nekoliko različitih
kupaca od prvobitne kupovine tovara i njegovog nestanka iz zakonite cirkulacije.
Prelazak robe iz ruke u ruku dešava se gotovo istovremeno u svim delovima sveta,
ali najčešće u zemljama u kojima se lakše ometa istraga. Isplate dolaze sa
sličnih mesta i, prema dokazima Komiteta, najčešće je reč o kešu ili plaćanju
unapred od strane nepoznatih kompanija, čime je onemogućen proces identifikacije
kupaca.
Sociolog Luk Josens iz Centra za istraživanje i informisanje
organizacija potrošača (CRIOC), regularnog konsultanta Evropske komisije o
pitanjima zaštite potrošača, u studiji za Međunarodnu uniju protiv raka pominje
dva načina švercovanja cigareta. U prvom slučaju reč je o razlici u porezu na
cigarete između susednih zemalja. Kada je razlika u ceni 100 ili čak 300
procenata, cigarete iz države sa nižim porezom švercuju se u zemlju sa višim,
gde se ilegalno prodaju. Josens kao primer navodi Belgiju i Veliku Britaniju - u
prvoj je 1998. godine 50 grama duvana koštalo 1,80 funti, a u drugoj 7,80 funti.
Ovim „staromodnim“ načinom šverca su se obično bavile bande koj su dnevno imale
profit od 2.000 funti.
Druga vrsta je švercovanje na veliko. U nju je umešan organizovani
kriminal. U švercu velikih razmera krijumčari transportuju kontejnere sa deset
miliona cigareta na koje ne plaćaju porez. Ovaj tovar se može kupiti za 200.000
dolara, ali je njegova fiskalna vrednost (sa sve porezima) u EU najmanje milion
dolara. Švercuju se obično najpoznatije marke cigareta, među kojima je na prvom
mestu „marlboro“.
Prema istraživanju Centra za javni integritet, proizvođači
snabdevaju švercere velikom količinom svojih cigareta poznatih marki preko
trećih lica. U nekim slučajevima, međutim, i same kompanije su direktno povezane
sa organizovanim kriminalom. Istraživanje centra takođe je pokazalo da, kada
visoki službenici bivaju osuđeni zbog pomaganja ili učešća u švercu, kompanije
obično ne sarađuju sa policijom.
Cigarete na koje nije plaćen porez obično se kupuju dok su u
„tranzitu“. Pod tranzitom se podrazumeva sistem trgovinskih olakšica po kome se
ne plaćaju porezi i carina kada se preko teritorije određene države prevozi roba
namenjena nekoj trećoj zemlji. Cigarete, međutim, u tim slučajevima nikada ne
stižu na svoju najavljenu destinaciju, jer ih usput preuzimaju određeni kupci.
Duvan nakon toga završava na crnom tržištu. U ovakvu vrstu transakcija obično je
umešano nekoliko zasebnih kupaca između prve kupovine cigareta i njihovog
nestanka iz zakonitog opticaja. Kako šverceri ne bi bili otkriveni, važno je da
tovar promeni što više vlasnika u kratkom vremenskom roku. Tako se teško dolazi
do poslednjeg u lancu šverca.
Od 1997. godine protiv velikih proizvođača duvana u mnogim
delovima sveta podignuto je nekoliko tužbi zbog šverca cigareta. „Britiš
Amerikan tobako“ (BAT) optužen je da je ilegalno unosio cigarete u Kinu. „RJ
Rejnolds“ je optužen da je pomagao švercerima da ilegalno preusmeravaju cigarete
u Kanadu. U poslednjih nekoliko godina Kanada, Ekvador, Kolumbija, Honduras i
Evropska komisija podneli su tužbe protiv nekih duvanskih giganata.
U
izveštajima italijanske vlade otkriva se da su mafijaške porodice umešane u
švercovanje milijardi cigareta „Filipa Morisa“ i „RJ Rejnoldsa“ u Evropu preko
Kipra, Albanije i Crne Gore. U jednom od izveštaja italijanske vlade pominje se
da su agenti „Filipa Morisa“ i „RJ Rejnoldsa“ u Švajcarskoj bili kriminalci
visokog ranga koji su osamdesetih godina rukovodili operacijama šverca u Italiju
koji je bio direktno povezan sa sicilijanskom mafijom.
Razni dokumenti, sudski zapisi i interni vladini izveštaji, od
kojih neki datiraju čak iz sedamdesetih godina, takođe pokazuju da su pomenute
kompanije orkestrirale mrežom krijumčarenja u Kanadi, Kolumbiji, Kini,
Jugoistočnoj Aziji, Evropi, na Bliskom istoku, u Africi i SAD, što je bio deo
njihove marketinške strategije povećanja profita. Kompanije su prodajom poznatih
marki cigareta na crnom tržištu po nižoj ceni praznile kase mnogih država,
naročito onih iz Trećeg sveta.
Za razliku od šverca droge, krijumčarenje
cigareta i nije tako „antisocijalno“, a novac koji se zarađuje je ipak veliki.
Kako kaže Daglas Tvidl, bivši direktor za usaglašavanje i olakšice Svetske
carinske organizacije u Briselu, „javnost generalno nije protiv vas ako
švercujete cigarete, pa vas u stvari čak i poštuje. Ako vas uhvate, u gotovo
svim zemljama kazne za švercovanje cigareta su daleko manje nego za
krijumčarenje heroina ili kokaina“.
Evropska komisija namerava da stvar sa švercom koji joj udara na
budžet istera do kraja. „Zaštita finansijskih interesa Evropske unije i borba
protiv kriminala ostaju proriteti Evropske komisije“, navodi se u saopštenju
koje je objavilo izvršno telo EU.
Ova tužba došla je kao so na ranu američkim duvanskim gigantima koji već „na lageru“ imaju gomilu tužbi građana obolelih od raka zbog konzumiranja njihovih proizvoda, a tu su i osiguravajuća društva koja potražuju novac koji je otišao na lečenje obolelih pušača. Kada se sve sabere, reč je o ogromnim sumama novca koje znatno mogu smanjiti budžet proizvođača duvana.
Veći porez, manje pušača
Velike duvanske kompanije neprestano ističu da veliki porezi
na cigarete vode ka švercu. Ipak, u većini zemalja je dokazano da se povećanjem
cene ovog proizvoda smanjuje broj pušača. Kao primer može se uzeti Kanada. U
Kanadi su u periodu od 1979. do 1991. cigarete poskupele 159 odsto, a broj
pušača među tinejdžerima opao je sa 42 na 16 odsto. Kada su vlasti u Otavi 1994.
za trećinu smanjile cenu cigareta zbog straha od šverca, broj konzumenata među
maloletnicima porastao je sa 16 na 20 odsto.
Švajcarski raj
U otkrivenim slučajevima šverca cigareta u Evropi Komitet za
istragu o zajedničkom tranzitnom sistemu je 1997. dobio informacije da najveći
deo uključuje tranzit kroz slobodne zone u Švajcarskoj. Iako švajcarske vlasti
tvrde da ove zone nisu „Ali-Babine pećine“ - za krijumčare verovatno jesu,
zahvaljujući pre svega zakonima kojima se štiti tajnost bankovnih računa u ovoj
zemlji. Takođe, prema švajcarskom zakonu, činjenje finansijskih prestupa nije
kažnjivo ako se njima ne ugrožava švajcarski finansijski interes. Švajcarska je
veoma bitan element u krijumčarenju duvana. Njene slobodne zone, nad kojima,
prema zakonu, carinska služba ima ograničenu jurisdikciju, predstavljaju idealno
okruženje za prikrivanje porekla cigareta. Takođe, tajnost računa u tamošnjim
bankama čini nedostupnim finansijske transakcije i nesposobnost švajcarskih
vlasti da sarađuju sa sudskim instancama u državama EU kada se radi o
„izbegavanju plaćanja poreza“ štiti švercere koji tamo imaju „bazu“. Prema
rečima prvog čoveka jedinice za borbu protiv kriminala Komisije, olakšice i
zakoni o tajnosti u Švajcarskoj predstavljaju raj za prevarante.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
