|
OPOZIV MILANA ST. PROTIĆA, JUGOSLOVENSKOG AMBASADORA U VAŠINGTONU Cinkaroš ili vidovnjak? Činjenica je da bi zbog onoga što se vidi na površini Milan St. Protić bio smenjen i u mnogom kraćem roku, u bilo kojoj zemlji na kugli zemaljskoj. Međutim, zbog onog što se ne vidi, što je ispod površine, mogao bi, isto tako, da dobije i orden. U svakom slučaju, povlačenje jugoslovenskog ambasadora iz SAD govori o jadnom stanju jugoslovenske diplomatije koja je, opet, odraz događanja na unutrašnjoj političkoj sceni. Aleksandar TASIĆ
Savezna administracija ponovo je oprala svoj prljav veš javno, nemušto i nediplomatski. Kredibilitet sad već bivšeg ambasadora Protića načela je odmah posle 5. oktobra prošle godine sama politička koalicija kojoj je pripadao. Dalje, Protić, koji je imao sve predispozicije - od političkog delovanja, obrazovanja do kontakata, poznanstava i uticaja - da ipak postane pravi diplomatski predstavnik svoje zemlje u njenim najtežim postapsolutističkim vremenima u SAD, najjačoj i najuticajnijoj državi sveta, poigrao se potom sam svojom profesionalnim sudbinom. Ipak, jer ni kada je postavljen, ni dok je radio, niti sada kad je opozvan nije, recimo, definisano kakva je to država SR Jugoslavija, ko je faktički sačinjava, kakvi su joj eksterni zajednički interesi koje je trebalo zastupati u inostranstvu, a on je trebalo da bude njen eksponent! Na neke njegove, za diplomatu, netipične poteze, nadograđen je ovdašnji politički haos, što je rezultiralo njegovim opozivom - sa jednomesečnom zadrškom. Milan St.Protić je platio ceh. Ali, imajući na umu domaći politički bekgraund celog slučaja, on je od političara koji je davao povod za kritiku i koja mu je, istini za volju, neštedimice upućivana, isplivao kao - pozitivna figura. A da je na faze minusa i plusa, i put od jedne do druge, najmanje uticao on sam. Njegovi kritičari počeli su da postaju njegovi branioci. Njegov "razvojni put" od 5. oktobra 2000. do sada delo je političke grupacije-koalicije, koja je, delimično i njegovom angažmanu, postigla to što jeste. Zato ovo nije dosije o Milanu St. Protiću, bivšem ambasadoru SRJ u SAD, već o sukobu unutar režima kroz "slučaj ambasadora u SAD". Zbog toga je Protićev slučaj tipično srpski.
OD POSTAVLJENJA DO RAZREŠENJA Kao kopredsednik Nove Srbije, Protić je neposredno posle 5. oktobra prošle godine istaknut kao glavni kandidat za gradonačelnika Beograda. I izabran je. Obećao je, kako i dolikuje političaru koji je tek preuzeo dužnost, red, rad i disciplinu. Priznao je, takođe, i da je to veoma težak posao ali i, pošteno, da se u ekipi koja ga je tada okruživala kao operativac mnogo bolje snalazi njegov blizak saradnik, ako sećanje ne vara u to vreme predsednik Izvršnog odbora SkupštineBeograda. Nedugo zatim gradonačelik je postao najozbiljniji kandidat za ambasadora SRJ u Sjedinjenim Američkim Državama. Na ovu kandidaturu nije uticao samo njegov politički angažman nego i obrazovanje i činjenica da je doktorirao na Univerzitetu u Santa Barbari. Tada je već počeo da navlači gnev dela opozicije. Posebno kada je rekao da je biti gradonačelnik prestonice odgovoran i težak posao ali je mnogo odgovornije i teže raditi kao ambasador svoje zemlje u Americi kao i da će on to prihvatiti samo zbog interesa srpskog naroda. Otišao je u Vašington, a priče su utihnule. Očekivalo se da će Nova Srbija čiji je kopredsednik uz Protića bio Velimir Ilić istaći svog drugog kandidata za mesto gradonačelnika, ali o tome, bar javno, nije bilo nikakvih polemika niti pogađanja. Gradonačelnica je postala Radmila Hrustanović. I to je moguće ubrojati u srpska posla. Milan St. Protić se deklarisao kao političar koji je iz SAD mnogo bolje poznavao prilike ovde u zemlji, čak i tajming pojedinih veoma važnih događaja. Prvi put se istakao izjavom da će Slobodan Milošević svakako biti uhapšen. Čak i da će se to dogoditi u roku koji su Amerikanci ostavili Srbiji (do kraja marta ove godine) kako bi bilo zaustavljeno najavljeno uvođenje sankcija. Odavde nije bilo zvaničnog reagovanja osim da je Protićeva izjava nekompetentna, a Milošević je odveden iz predsedničke rezidencije u beogradski Centralni zatvor tačno poslednjeg dana roka. Protić je bio u pravu. Posle toga dao je izjavu, takođe u Vašingtonu, da će Milošević doživotno ostati u zatvoru. Ovoga puta usledile su reakcije u SRJ. Uglavnom legalističkog tipa - da je najpre nužno donošenje Zakona o saradnji sa Sudom u Hagu pa potom procedura koju taj Zakon predviđa koja bi tek rezultirala eventualnom ekstradicijom, ali bez predviđenog datuma. U međuvremenu je odložena Donatorska konferencija a nova zakazana upravo u vreme kada je Miloševiću u Beogradu isticao tromesečni pritvor. Sjedinjene Američke Države su zapretile da neće učestvovati na konferenciji (što bi izazvalo i izostanak nekih drugih većih donatora). Poznato je da Zakon o saradnji sa Tribunalom u Hagu nije donet na saveznom nivou, ali je bivši predsednik SRJ izručen par dana pred istek tromesečnog pritvora i neposredno uoči Donatorske konferencije. Ambasador Protić je ponovo bio u pravu. Srpski premijer Đinđić i republička vlada, sledeći pravilo da cilj opravdava sredstvo, izručili su Miloševića i bez posebnog Zakona, a pobornik legalističke opcije predsednik SRJ Vojislav Koštunica pravdao se neuverljivom tvrdnjom da nije znao ništa o izručenju. Uzgred, član njegove stranke i tadašnji ministar zdravlja u Đinđićevoj vladi Obren Joksimović prisustvovao je sednici vlade, glasao je protiv odluke i teško je poverovati da o sadržaju sednice i ishodu glasanja nije obavestio svog predsednika i predsednika SRJ. Baš kao što je malo verovatno da o rešenosti većine u DOS da Milošević bude izručen premijer Đinđić nije obavestio Koštunicu. No, stvar je završena i ta igra gluvih telefona više i nije bitna. Kruna Protićevih "grehova" bilo je, izgleda, oglušavanje o preporuku Saveznog ministarstva za inostrane poslove da se jugoslovenska diplomatska predstavništva u inostranstvu uzdržavaju od pompeznih verskih obreda. Jugoslovenski ambasador u SAD je organizovao osveštanje ambasade SRJ u Vašingtonu, zdanja koje bi uskoro trebalo, na osnovu sporazuma o sukcesiji, da pređe u ruke Republike Slovenije. Osveštanje je obavio lično Patrijarh srpski gospodin Pavle, a kada mu je predočen stav SMIP, citirana je ambasadorova izjava da ga to ne interesuje i da će se on, dok je ambasador, ponašati u svom poslu onako kako misli da bi trebalo. Rekao je, takoće, i da postoji mehanizam za njegov opoziv ukoliko u zemlji smatraju da posao ne obavlja kako treba. Tek mesec dana, pa možda i kusur kasnije, reagovao je ministar Svilanović, reagovao je i predsednik Koštunica, naposletku reagovala je i Savezna vlada i u paketu razrešenja i imenovanja Milan St. Protić je razrešen dužnosti ambasadora SRJ u SAD.
RECIDIV KOMUNIZMA? "Protiv mene se već duže vreme vodi hajka koju predvode ljudi koji pripadaju starom načinu mišljenja", reagovao je na najavu svog razrešenja ambasador Protić." Problem je što se u zemlji nisu dogodile suštinske promene. U vrhovima vlasti danas se nalaze ljudi koji pripadaju starom načinu mišljenja i mentaliteta i onda, ako ima mesta za njih, naravno da nema mesta za mene". Protićevo razrešenje prokomentarisao je ministar Svilanović: "Kao što je on bio moj izbor kada je izabran za ambasadora, tako je i ova odluka bila moja. Ti njegovi nastupi su učinili da je moja, i procena članova Savezne vlade, da Protić ne može sa uspehom da obavlja diplomatsku misiju. Protić ima izuzetno visok politički profil i cenim ga, ali njegovo ponašanje daleko izlazi iz okvira diplomatskog i praktično onemogućava nastavak misije u SAD". Ministar Svilanović nije, međutim, objasnio zbog čega nije odmah reagovao, nego je čak i posle poslednjeg nesporazuma SMIP i ambasadora do razrešenja prošlo više od mesec dana. Protić je optužio predsednika SRJ i ministra inostranih poslova Svilanovića zbog teškog stanja i diplomatiji. "Egzekucija me nije iznenadila zato što mi je već dosta dugo jasno da postoji koalicija Miloševićevih dojučerašnjih saveznika i nekih ljudi iz samog vrha DOS, iz samog vrha savezne vlasti. Ja sam bio protivnik i Miloševića i komunizma, sada je na delu obnova komunističkih ideja, ljudi, mentaliteta, politike i tu za mene svakako nema mesta", rekao je Protić. Po njegovom mišljenju na suprotnim stranama su i predsednik SRJ Vojislav Koštunica i ministar Svilanović i svi oni ljudi koji sede u predsedničkom kabinetu. "Prema tome, ima u ovoj zemlji još posla da se obavi da bismo stigli tamo gde ja mislim da je pravi interes našeg naroda i zemlje", izjavio je Protić, najavljujući da će posle svega nastaviti da se bavi politikom. O stanju u JU diplomatiji on kaže: "Naša diplomatija ne zna koja gledišta i interese da zastupa - oni su i magloviti i nejasni i neefikasni. S druge strane tu ima mnogo ljudi koji proističu iz nekadašnjeg načina mišljenja, komunističkog, i u takvim okolnostima ništa dobro i pametno ne može da se uradi. Posao koji nas čeka veoma je ozbiljan i veliki i dok god tu budu sedeli ljudi koji imaju neraščišćene pojmove i koji još robuju komunističkim dogmama, a tome nisu odoleli ni predsednik ni sam ministar koji se pokazao kao poslušni izvršitelj želja svog predsednika, nećemo daleko stići". Rekao je, na kraju, i da je ovakav epilog rezultat, pored ostalog, i revanšizma prema njemu od ljudi koji na to čekaju još od gimnazije i fakulteta!
NEZVANIČNE VAŠINGTONSKE PRIČE Bivši jugoslovenski ambasador u SAD nije bio voljan da govori detaljnije o pozadini svih ovih svojih reči. Pregovori oko intervjua za "Srpsku reč" nekoliko puta su bili na ivici uspeha, ali je razgovor na kraju otkazan. U prilici smo, ipak, da zahvaljujući diplomatskim izvorima nezvanično prenesemo nekoliko epizoda koje bi mogle da ilustruju Protićeve reči ali i stanje u jugoslovenskoj politici i diplomatiji. Ko to iz savezne vlade "čeka na zicer" Milana St. Protića "još od gimnazije i fakulteta" da bi mu se zbog nečega revanširao, pa je sad dočekao? Nezvanično je u opticaju ime Gradimira Nalića. Da li je odgovor istinit znaju samo Protić i Nalić. To je, na kraju, lična i privatna stvar. Ako je, međutim, tačno da u pozadini ovog javnog političkog slučaja ima ličnog i privatnog razračunavanja, ma o kojim imenima bilo reči, nedopustivo je njegovo javno rešavanje. Jugoslovenski zvaničnici dolazili su u Sjedinjene Američke Države uglavnom nedovoljno pripremljeni. Ne samo što u nekim slučajevima nije bilo unapred dogovorenog protokola niti plana posete, nego ni posetioci nisu bili spremni da na konkretna pitanja svojih domaćina daju konkretne odgovore. Tako je ambasador bio zadužen da u kratkom roku ugovori i organizuje susrete sa najvišim ličnostima SAD kao što su predsednik Buš i državni sekretar Kolin Pauel. Susreti na najvišem nivou sami za sebe nisu mnogo značili, bitno je kako su te mogućnosti iskorišćavane u interesu SRJ. Dogodilo se, na primer, da predsednik Koštunica na direktno pitanje domaćina kada će da bude izručen Slobodan Milošević počne da odgovara indirektno, da bi smisao njegovih reči nastavila da objašnjava šefica njegovog kabineta. Potom bi se američki sagovornik raspitao ko je sagovornica, pa bi ubrzo zatim sastanak bio prekinut, bez rezultata. U diplomatskim krugovima prepričava se i epizoda oko fantomskog Koštunicinog pisma pretsedniku Bušu. Pismo je navodno upućeno Stejt dipartmentu mimo jugoslovenske ambasade ali je ambasadoru stigao poziv da protumači deo njegovog sadržaja. Kako ne bi razotkrio namernu ili slučajnu dezorganizaciju, ambasador je na pitanje da li zna za pismo odgovorio potvrdno. Dobio ga je zatim da uvid, da pročita kako bi protumačio pojedine delove i objasnio domaćinima da li su dobro razumeli, uz napomenu da mu neće biti ustupljeni ni original niti kopija. Sporan je, što se pravilnog razumevanja tiče, prema nezvaničnim informacijama, bio deo u kojem naš predsednik navodno garantuje američkom kako će uložiti svoj autoritet da u Jugoslaviji bude donet Zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom Hagu za ratne zločine na teritoriji bivše SFRJ. Bilo je to pre Miloševićeve ekstradicije. Protumačeno je, naravno, onako kako je i napisano. Da predsednik garantuje donošenje zakona. Kasnije se pokazalo da ne samo da savezni Zakon o Hagu nije donet, nego je i pala savezna vlada zbog Miloševićeve ekstradicije. Predsednik Koštunica je tvrdio da o izručenju nije imao pojma i da je za legalnu ekstradiciju s domaćeg pravnog stanovišta bio neophodan Zakon za koji se, ruku na srce, crnogorska delegacija u Skupštini SRJ pa ni sam savezni predsednik nisu preterano ni zalagali. Kao da im nije stalo. Bar ne kao prioritetno pitanje. Ponovo je ambasador SRJ pozvan u američku administraciju, ovoga puta da objasni najnoviju praktičnu situaciju i njen odnos s onim što je napisano, ali racionalnog objašnjenja nije bilo. Konfuziju ni mi ovde nismo mogli da razumemo a kamo li Amerikanci. Deo tog srpskog ludila je i najnoviji gest Slobodana Miloševića - njegov direktni telefonski intervju američkoj mreži "Foks" i njegovo, gotovo istovremeno, indirektno obraćanje ruskoj javnosti telefonski a posredstvom svog brata Borislava Miloševića. Bivši predsednik Srbije i SRJ, čovek koji nas je za 12-13 godina ubacio u ponor, rekao je američkim novinarima koje je samoinicijativno pozvao, suprotno zatvorskim pravilima u Hagu, da "ima široku podršku u zemlji"! Nije se, pritom, obratio medijima u toj, svojoj zemlji "u kojoj ima široku podršku i koju je patriotski zadužio" a koji bi, da je to učinio, svakako, preneli njegove reče i to bi preuzele i američke i druge zapadne novine, mreže i agencije. Javio se ponizno i požalio upravo onima koje je sam apostrofirao kao agresore ali s kojima je, sve dok im je bio potreban, igrao političku igru kako su mu diktirali da bi od "faktora stabilnosti na Balkanu" postao "balkanski kasapin". Požalio se Milošević i onoj drugoj, ruskoj strani, "pravoslavnoj braći" koja su mogla ali nisu htela (jer za to nisu imala interesa, a o bratstvu ko mari) da spreče bombardovanje Jugoslavije 1999. godine! U prevoduza srpsko javno mnjenje: "Volim i ja vas, ali vam ništa ne verujem, zato se i obraćam agresorima i njihovim neformalnim saveznicima". Jeste Milan St.Protić rekao, prema agenciji Beta, da "ne želi da se ponaša kao ambasadori iz komunističkih vremena, da nikog ne sluša i da ne pristaje da mu se govori kako da radi". Zvuči to itekako anarhično, i nedopustivo za diplomatu na službi u najmoćnijoj i najuticajnijoj zemlji sveta. Ali je Nenad Čanak, predsednik Skupštine Vojvodine i član DOS, baš kao i Protić, kazao da je "Protić jedan od najbriljantnijih političkih umova trenutno u Srbiji. Neshvatljiv je u ovom trenutku opoziv čoveka koji ima lične veze i direktne kontakte s Bušom i Pauelom, samo zato što je nagazio na sujetu nekih pojedinaca... Reč je o čoveku koji je mnogo uradio za našu zemlju u Vašingtonu, a lično sam se uverio da mnoge zemlje nemaju ni takve šefove diplomatija, a kamoli ambasadore. Ponudio sam mu mesto savetnika". To je, eto, ta tipična srpska priča. Uz konstataciju da je tačno kako se istorija, uz izvesne modifikacije, ponavlja. Za one koji sporo pamte a brzo zaboravljaju (klasičan sindrom kod prosečnog Srbina) svojevremeno je iz Vašingtona sa ambasadorskog mesta naprasno povučen Živorad Kovačević. Danas mirno živi kao penzioner. Onaj koji ga je posredno imenovao a posle povukao, sada je u Hagu. Naravno ne zbog Kovačevića, niti su njihove političke sudbine relevatne. Indikativno je da je, možda tada, od tog primera, u novijoj domaćoj istoriji počeo sunovrat naše diplomatije. A kada će da stane - još se ne zna. |
http://www.srpska-rec.co.yu/
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
