Belorusija
Čekajući peti oktobar
Pred izbore za predsednika 9. septembra beloruska opozicija je odlučila da isproba uspešan srpski recept i stane iza jednog kandidata. Kocka da glumi Vojislava Koštunicu pala je na Vladimira Gončarika, bivšeg vođu sovjetskog sindikata radnika
Autor:Tamara Jorgovanović
U
Belorusiji je sve spremno za predsedničke izbore 9. septembra. Glasački listići
su odštampani (kažu da ih, zlu ne trebalo, ima više nego upisanih birača),
nezavisni mediji zatvoreni, a brojne organizacije koje podržavaju aktuelnog vođu
države Aleksandra Lukašenka već su zatražile dozvolu da proslave pobedu na
ulicama Minska. U Državnoj izbornoj komisiji sede Lukašenkovi ljudi, na
biralištima gotovo da i neće biti stranih posmatrača već samo domaćih… i sve
vodi ka tome da je pobednik već poznat, samo se čeka potvrda - reda radi. Zvuči
poznato?
U svim analizama situacija u Belorusiji poredi se sa onom u
„predoktobarskoj“ Jugoslaviji. Diktator na vlasti, narod u bedi, opozicija na
nišanu odreda smrti, brutalna prebijanja demonstranata, ubistva političkih
protivnika, gašenje nezavisnih medija… Aleksandar Lukašenko je od Slobodana
Miloševića nasledio ne samo laskavu titulu „poslednjeg diktatora u Evropi“ već
je preuzeo i njegovu retoriku: strani elementi žele da unište zemlju, domaći
izdajnici spremni su da je prodaju „za šaku dolara“, jednom rečju: „Posle mene
potop“. Predsednik je novinarima mesec dana pre izbora rekao da „nacija nema
prava da ga odbaci“ pošto je sedam godina negovao i čuvao narod. Kao svoj glavni
uspeh pomenuo je spasavanje zemlje od ratova i etničkih konflikta i ponovio da
veruje da ga Belorusi neće izdati.
Beloruska opozicija je odlučila da isproba jugo-recept i zbije svoje
redove iza jednog kandidata. Kocka da glumi Vojislava Koštunicu pala je na
Vladimira Gončarika, bivšeg vođu sovjetskog sindikata radnika. Gončarika su
podržali Kongres demokratskih snaga, sačinjen od velikog broja manjih i slabijih
stranaka, trojica kandidata koji su se povukli u njegovu korist, kao i
Komunistička partija koja ima priličnu podršku među Lukašenkovim ključnim
biračima - penzionerima i u ruralnom stanovništvu.
Još uvek
nije poznato da li će u trci ostati Sergej Gaidukevič, pošto se na Gončarikovom
sajtu pojavila informacija da je spreman da se povuče u korist Lukašenka ako
njegova Liberalno-demokratska partija Belorusije dobije između deset i 12
miliona dolara. Isti izvor navodi da su ovaj dogovor postigli Lukašenko i
predsednik Liberalno-demokratske partije Rusije Vladimir Žirinovski koji je
nedavno posetio Minsk. Prema mišljenju stručnjaka, ukoliko se Gaidukevič povuče
iz trke, Lukašenko bi mogao pobediti već u prvom krugu. Inače, program ovog
kandidata objavljen je u najvećem državnom listu „Sovjetskaja Belorusija“ dan
nakon Lukašenkovog. Gaidukevič je u međuvremenu negirao da se povlači.
Nešto
ranije, Belorusija je dobila i svoj „Otpor“ - organizaciju „Also Zubr“ koja
okuplja mlade ljude i sve je aktivnija u Minsku i gradovima u unutrašnjosti. Da
li je sve to dovoljno za reprizu „beogradske revolucije“?
Prema nekim
analizama, razvoj situacije u Belorusiji dve godine zaostaje za jugoslovenskim.
Zbog medijske situacije, opozicione partije nemaju jako uporište među biračima,
a ni snagu da izvedu revoluciju sličnu onoj u Beogradu. U najmanju ruku,
Belorusi nemaju za sobom nekoliko ratova za samo deset godina i nisu ih
bombardovali NATO avioni. Ipak, iznenađenja su uvek moguća - možda je njihov
prag trpljenja niži nego kod Srba.
Beloruska opozicija svoju kampanju zasniva na izgleda dokumentovanim
optužbama da je vlast naredila kidnapovanje i ubistvo nekoliko desetina
neistomišljenika. Sam Gončarik je predao policiji dokaze da je vlast
organizovala ubistvo trojice opozicionih političara.
Jula ove
godine, dvojica bivših beloruskih tužilaca koji su pobegli u Ameriku podneli su
dokaze da je vladin odred smrti odgovoran za nestanak i ubistva opozicinog
lidera Viktora Gončara i bivšeg ministra unutrašnjih poslova Jurija Zaharenka,
kao i još nekoliko lica. Azilanti Dmitri Petruškevič i Oleg Sluček opisali su da
su žtrve ubijene iz pištolja koji služi za egzekucije u Centralnom zatvoru i da
su sahranjeni na tajnom mestu na groblju u Minsku. Na istom mestu odred je
zakopavao i ostale žrtve. Prema rečima dvojice tužilaca, vlasti su odgovorne za
oko 30 ubistava. U izveštaju Petruškeviča i Slučeka navodi se da je prljav posao
obavljala tajna vojna jedinica nazvana Almaz, koja je takođe imala zadatak da
kontroliše disidente, protivnike vlasti i podzemlje.
Američko ministarstvo
spoljnih poslova je ove dokaze opisalo kao „detaljne i relevantne“, ali je
Lukašenko poručio Stejt departmentu „da gleda svoja posla“ i ne meša se u stvari
koje ne razume.
Nakon
toga, na površinu su isplivali i novi zločini. Henadz Uhlianitsa, oficir
antiterorističke jedinice pri KGB-u (Komitetu za državnu bezbednost) i Andrej
Zarnasek, koji nije naveo svoju funkciju, poslali su 27. avgusta beloruskim
medijima video-traku sa svedočenjem o kidnapovanju i ubistvu opozicionog
političara Viktora Gončara i njegovog prijatelja, biznismena Anatola Krasouskog
i snimkom mesta gde su sahranjeni. Zločin su 1999. godine izvela petorica
oficira iz redova specijalnih snaga za brza dejstva beloruskog Ministarstva
unutrašnjih poslova.
Belorusi imaju malo prilike da saznaju za eventualne
zločine svojih vlasti s obzirom da su svi mediji koji su mogli preneti ovu vest
zatvoreni, a pristup Internetu je ograničen na vladine službenike (u celoj
Belorusiji postoji samo jedan Internet provajder). Policija je 17. avgusta
zaplenila 400.000 primeraka opozicionog lista „Naša sloboda“ jer je izdavač ovih
novina osumnjičen za proneveru. Finansijska policija je upala 21. i 22. avgusta
u nekoliko privatnih novinskih kuća, onih koje su ranije objavljivale povezanost
visokih beloruskih zvaničnika sa nestankom i mogućim ubistvom opozicionara, i
zaplenila kompjutere. U isto vreme je zatvorena i štamparija firme „Medžik“ u
kojoj se štampa najveći privatni dnevnik u zemlji „Narodnaja volia“. Razlog je
bio objavljivanje izbornog programa Vladimira Gončarika.
U zemlji
u kojoj je sva vlast u rukama predsednika izbori su kao igranje demokratije.
Prema anketi privatne novinske agencije BelaPAN, 51 odsto Belorusa veruje da će
izbori biti lažirani, 47 odsto smatra da će vlasti krivotvoriti izborne
rezultate, dok četiri odsto ispitanika veruje da će to činiti
opozicija.
Lukašenko, koji je na vlast došao jula 1994. i dve godine kasnije
organizovao referendum kojim je dobio zeleno svetlo da promeni Ustav, doda sebi
mnoga prava i produži mandat predsednika sa pet na sedam godina, siguran je u
svoju pobedu i odbija sve optužbe da je umešan u ubistva neistomišljenika. Da li
zbog medijske blokade ili zbog žala za čvrstom rukom iz sovjetskih vremena,
aktuelnog predsednika podržava 36 odsto glasača. Kao i u slučaju Slobodana
Miloševića, Lukašenko najjače uporište ima među penzionerima (trećina biračkog
tela), seljacima i radničkom klasom. Sada je samo pitanje koliki je procenat
Belorusa spreman da sa predsednikom podeli krvavi teret za koji ga optužuju -
normalno je da svaki zločin vođe države ide i na dušu njegovih
birača.
Kako
kažu predstavnici nevladinih organizacija u Minsku, vlasti čine sve da onemoguće
poštene i fer izbore. Broj stranih posmatrača na biračkim mestima može se
smatrati zanemarljivim.
Lukašenkov saradnik Sergej Posakau rekao je da će više od 200.000 „javnih
posmatrača“ nadgledati proces glasanja na biračkim mestima širom zemlje. Mihail
Obrazov, sekretar Koordinacionog saveta, organizacije pod Lukašenkovom
kontrolom, izjavio je da opozicija i međunarodni posmatrači žele da izazovu
konflikte i umešaju se u rad izborne komisije. „Međunarodni posmatrači će
kružiti oko svih birališta. Naš zadatak je da ih zaustavimo i da ih sprečimo da
podmeću prljave informacije oko naših rezultata“, rekao je
Obrazov.
Ipak,
čuda su uvek moguća i pitanje je šta će se desiti ako lopov bude uhvaćen u
eventualnoj krađi. Imaju li Belorusi snage da, poput Srba, izađu na ulice Minska
i odbrane svoje glasove, hoće li brutalni policajci stati na stranu naroda, koga
će braniti Almaz i hoće li Gončarik morati da lično poseti Lukašenka i kaže mu
da je izgubio izbore?! Takođe, važno je i na čiju će stranu stati Rusija, jedna
od retkih država koja podržava vlasti u Minsku. Za Moskvu je Belorusija važna
kao prepreka širenju NATO na baltičke države, ali i kao ruta za tranzit ruskih
dobara (naročito gasa). Ukoliko Kremlj zaključi da je Belorusiji potreban
predsednik skloniji reformama, Lukašenko bi lako mogao otići u istoriju. Tu ne
bi moglo da bude oklevanja kao u slučaju Beograda.
No, mala je verovatnoća da ćemo ove godine gledati srpski film u Minsku. Po svemu dosad viđenom, beloruska opozicija još uvek nije dovoljno dobro organizovana da odbrani svoje glasove, pod uslovom da zaista pobedi aktuelnog predsednika. Ni Lukašenko nije od juče i sigurno se postarao da spreči „beogradski scenario“. Njegov pogled uvek je bio uperen u Big Brothera: kada su višemesečne demonstracije 1997. primorale Miloševića da preda opoziciji osvojene gradove, Lukašenko je dao svojoj policiji široka ovlašćenja u slučaju uličnih protesta koje je prethodno zabranio. Tako je na demonstracijama 2. aprila 1997. godine policija dobila naređenje da tuče i hapsi sve one koji se u vreme protesta nađu na ulici, bez obzira na godine ili pol. Prema informacijama iz Ministarstva pravde koje je saznao jedan britanski student očevidac, policijski komandiri snimali su batinanje kako bi kasnije utvrdili je li bilo policajaca koji nisu pokazali dovoljno uživanja u korišćenju pendreka. (Nakon ovog događaja čak je i ruski predsednik Boris Jeljcin izjavio da Belorusija ima ozbiljnih problema sa stanjem ljudskih prava.) Ipak, jedno je sigurno: neće Lukašenka srušiti ni opozicija, ni „domaći izdajnici“, ni organizacije za zaštitu ljudskih prava, ni Kremlj, ni strane tajne službe, a ponajmanje novac sa Zapada namenjen u tu svrhu. Beloruskog vođu svrgnuće neko iz njegove svite, onaj ko za neku godinu dođe i kaže mu: „Aleksandre, slobodno raspiši prevremene izbore, sigurno pobeđuješ“.
|
Nervozni sin |
Deca autokratskih predsednika, po svemu sudeći, imaju „kratak fitilj“ i laka su na obaraču, ali na njihovu sreću, mediji se obično ne mešaju u ove nestašluke. Viktor Lukašenko, najstariji sin beloruskog predsednika, pucao je 30. maja 1998. u stomak Mihailu Zaharovu, treneru nacionalnog hokejaškog tima usred svađe oko izbora igrača za narednu međunarodnu utakmicu. Kako je dva meseca kasnije prenela „Beloruskaja djelovaja gazeta“, do incidenta je došlo u noćnom klubu „Maks šou“. Lukašenko mlađi je ranio i jednog člana obezbeđenja koji je pokušao da pomogne Zaharovu. Predsednikov sin je nakon pucnjave stavio pištolj u džep i mirno išetao iz lokala, dok je njegov telohranitelj pokupio čaure sa poda. Ni elektronski ni štampani mediji nisu pomenuli ni opisali napadača, a vlasnik i gosti „Maks šoua“ izjavili su da nisu videli ko je pucao u trenera. Svi su takođe negirali da je Lukašenko mlađi te noći bio u klubu, a čitavo obezbeđenje je otpušteno nakon incidenta. Čak je i Zaharov, čija je bolnička soba 24 sata bila pod stražom, rekao u intervjuu za list „Zvjazda“ da u njega nije pucao predsednikov sin, već osoba koju nikada ranije nije video. U međuvremenu, Viktor se 25. jula 1998. oženio 18-godišnjom studentkinjom iz rodnog sela svog oca.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
