Kako Karla Koštunicu davi, a Đinđića ruši Političke reperkusije koje će nove optužnice proizvesti pokazaće da je Milošević još uvek u stanju da avetinjski utiče na domaću politiku, pokazaće da je Karla del Ponte na domaćoj sceni jači faktor nego što su i Đinđić i Koštunica ikada bili spremni da priznaju. I biće jasno da se ne zna šta je gore: kada Karla del Ponte nema razumevanja ili kada ga ima Autor: Željko Cvijanović Neće biti čudno ako narednih dana jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, koji uporno ne pokazuje razumevanje za haške prečice Karle del Ponte, zamoli glavnog tužioca Haškog tribunala da mu se više ne meša u rovovski rat sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Radi se o prošlonedeljnom beogradskom nastupu Del Ponteove protiv savezne vlasti, kada je ekipa Vojislava Koštunice proglašena za glavnu kočnicu u saradnji Beograda sa Hagom. Ali istovremeno, još manje čudo biće ako Del Ponteovu za nešto slično zamoli Đinđić - da prestane da mu pomaže protiv Koštunice, jer mu od te pomoći trnu zubi bar koliko i jugoslovenskom predsedniku. Početkom septembra, kada su Đinđić i glavni haški tužilac na obostrano zadovoljstvo u Beogradu pokušali da definišu strategiju srpske saradnje sa Hagom, Karla del Ponte javno je manifestovala razumevanje za Vladu Srbije. Logično, pored onakvog Koštunice, posle Miloševićevog izručenja, Del Ponte je u Beogradu prepoznala jedinu „zlatnu žicu“ u Vladi Srbije. Tada je Đinđiću obećala da ga neće pritiskati oko rokova za izručenje optuženih, čak je pristala da se za neko vreme odrekne potraživanja predsednika Srbije Milana Milutinovića. Đinđićev argument da bi Milutinovićev odlazak u Hag destabilizovao vladu jer bi doveo do prevremenih predsedničkih izbora, za koje bi se, moguće, zakačili i parlamentarni, Del Ponteovoj je zvučao dovoljno snažno da se strpi u pokušaju da hapšenjem Miloševićevih najbližih saradnika pokuša da obezbedi svedoke za optužnicu protiv bivšeg jugoslovenskog predsednika. Koliko je to bio njen veliki ustupak, svedoči i to što je ona prvi haški tužilac koji se u pregovorima sa Srbima pojavljuje sa nečim što liči na krupan sopstveni ulog. Reč je o optužnici protiv Miloševića, za koju Karla del Ponte nikada nije imala sve što je htela, s tim što ovog puta trpi i pritisak međunarodnih pravnih i političkih krugova da bi bruka sa Miloševićem mogla da ima drastične posledice. Rečju, ona je sa Đinđićem prošlog meseca imala jak sukob interesa koji je rešila u njegovu korist. Kako je to izgledalo? Na listi prioriteta za transport iz Beograda u Hag našli su se isključivo vojnici, čijeg odlaska nema bez odobrenja generala Nebojše Pavkovića i, iznad njega, samog Koštunice. Reč je o „vukovarskoj trojci“ - pukovniku Veselinu Šljivančaninu, generalu Miletu Mrkšiću i kapetanu Miroslavu Radiću - te „dubrovačkoj četvorci“, protiv kojih je Hag otpečatio optužnicu - generalu Pavlu Strugaru, kapetanu Vladimiru Kovačeviću Rambu, te admiralima Milanu Zecu i Miodragu Jokiću. U međuvremenu, Strugar se, kako se to sada kaže, „dobrovoljno“ predao, dok je Jokić, posredstvom svoje partije Nove demokratije, najavio nešto slično. Ostala su još četiri oficira nekadašnje JNA, za koje Hag tvrdi, a srpska vlast priznaje da se nalaze na teritoriji Srbije. Naravno, radi se o pritisku na Koštunicu koji će sada morati da pokaže da ono što o Hagu misli nema nikakve veze s onim što je sa Hagom prisiljen da radi. Rečju, on nema načina da se suprotstavi onome što od njega traži Del Ponteova, samo može da ga nervira što, za to vreme, pored njega cinično zvižduću Vladan Batić i Đinđić. Tako je prošle nedelje Šljivančanin, jedini aktivni vojnik među optuženicima, naprasno penzionisan, što bez Koštunice nikako ne bi išlo. To, naravno, niko ne tumači drugačije nego da su Šljivančanina spremili da narednih dana bez šapke krene na susret sa Karlom del Ponte. U kontekstu razumevanja za Đinđićevu vladu može se posmatrati i novih sedam tajnih optužnica koje je Del Ponteova u septembru ostavila u Beogradu, čime se broj potraživanja Haga od Beograda sa 14 ljudi popeo na 21. Iako je u srpskoj i saveznoj vlasti veoma uzak krug ljudi upoznat sa imenima novih optuženih, izvori „Blic Newsa“ iz Vlade Srbije tvrde da je reč o sedam vojnika. Novi nalozi za Koštunicu? Možda, ali zašto bi onda toliko nervoze pokazivao srpski ministar policije Dušan Mihajlović koji je požurio da objasni da se na tim optužnicama ne nalaze državljani Srbije. To bi trebalo da znači da novo potraživanje Haga od Beograda nije čak ni tehničko, a kamoli političko, budući da, kaže Mihajlović, „nijedno od tih lica nije u nadležnosti našeg ministarstva“. „Tako smo najzad i tu famu oko tajnih optužnica skinuli s dnevnog reda“, rekao je on. Izvori „Blic Newsa“ iz Vlade Srbije demantuju Mihajlovića tvrdeći da je tačno samo to da se novi optuženici ne traže za zločine počinjene na jugoslovenskoj terotoriji. „Sva sedmorica optuženi su za zločine u istočnoj Bosni, uglavnom za Srebrenicu“, rekao je isti izvor, ali je odbio da precizira o kojim se imenima radi. Umesto toga, rekao je da se petorica optuženih nalaze na teritoriji Srbije, dvojica u Crnoj Gori i da su uglavnom jugoslovenski državljani (vidi okvir). Drugi izvor „Blic Newsa“ iz Vojske Jugoslavije tvrdi da ne raspolaže imenima, ali da ima osnova da veruje da je reč o seriji optužnica podignutih na osnovu svedočenja generala Vojske Republike Srpske Radoslava Krstića iz februara prošle godine. Krstić je tokom februara 2000. dao iskaz haškim istražiteljima u kome je pokušao da skine krivicu sa sebe za zločine u Srebrenici 1995. i prebaci je na tzv. „kninski klan“ generala Ratka Mladića, već optuženog za Srebrenicu. Dakle, ako neko bude izručivao sedmoricu sa novih zapečaćenih optužnica, to će biti posao za srpske, odnosno jugoslovenske vlasti. Iako izručenje vojnih lica podrazumeva novi pritisak na Koštunicu, više razloga za razočaranje ima Đinđić. Jer sa novih sedam optužnica bukvalno se raspala strategija saradnje sa Hagom, koju je do sada zagovarao srpski premijer. Naime, u više navrata u javnosti i pred Del Ponteovom srpski premijer se zalagao za varijantu saradnje koja podrazumeva da Beograd izruči 14 optuženih, koje je, pored Miloševića, Karla del Ponte tražila. Za sve ostale protiv kojih Hag podigne optužnicu suđenje je, prema Đinđićevom planu, trebalo da se obavi u Srbiji. Istina, Del Ponte se načelno saglasila da treba pokrenuti suđenja u Srbiji po nalozima Haga, ali nikada nije obećala da će zaključiti listu haških suđenja sa ranijom petnaestoricom. To je bila samo njegova računica. Tu je došlo do, tendencioznog ili ne, pogrešnog tumačenja Beograda o haškoj podeli optužnica na tri grupe. U prvoj su nacionalne vođe poput Miloševića, Radovana Karadžića ili Alije Izetbegovića koji bi narednih nedelja lako mogao biti optužen. U trećoj grupi je „boranija“ kojoj će zbog zauzetosti haških kapaciteta biti suđeno pred nacionalnim sudovima. Prema rečima portparola Del Ponteove Florens Artman, reč je o čak od 15 do 20.000 ljudi u bivšoj Jugoslaviji, za koliko ona procenjuje da su počinili zločin. Naravno, teško je verovati da će baš toliko ljudi da se pojavi pred sudovima, ali da će posla biti - biće. Problematična je, međutim, druga grupa optužnica, oko koje će u najvećoj meri i dolaziti do sukoba interesa između Haga i lokalnih vlasti. Radi se o optužnicama koje treba da dovedu do dokaza protiv ljudi iz prve grupe. Zato novih sedam zapečaćenih optužnica treba posmatrati u kontekstu najavljenog podizanja optužnice protiv Miloševića za Bosnu. Naravno, Del Ponte ga tamo ne može juriti za „tričave“ prekršaje ratnih pravila. Kako je general Krstić već osuđen za genocid, Milošević ne može da bude optužen za manje, jer će onda ispasti kako se neki nadobudni general oteo kontroli i počeo da vodi sopstvenu politiku. Ali takva optužnica protiv Miloševića, iako ne treba sumnjati da će biti podignuta, biće mnogo teže branjiva nego dve „obične“ za Kosovo i Hrvatsku. Rečju, Del Ponte ima problem i razumevanje za Đinđićevu vladu trajalo je ceo mesec i više ne. To se videlo i 8. oktobra prilikom proširenja Miloševićeve optužnice na Hrvatsku. Tom prilikom Del Ponte je, prvi put do tada, saopštila 15 imena protiv kojih se vodi istraga za učestvovanje u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ sa Miloševićem. Na listi su imena koja će ako budu optužena, ići u drugu grupu optužnica, čiji je zadatak da podupru Miloševićevu optužnicu. Iako se uglavnom radi o razvlašćenim političarima (Vojislav Šešelj, Branko Kostić, Momir Bulatović, Milan Babić), penzionisanim vojnicima (Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Tomislav Simović, Aleksandar Vasiljević), čak i o mrtvacima (Radovan Stojičić Badža, Željko Ražnatović Arkan), tu su i dvojica čija optužnica bi mnogo više neprijatnosti donela Đinđiću nego Koštunici. Reč je o nekadašnjem šefu DB Jovici Stanišiću i osnivaču „crvenih beretki“ Franku Simatoviću Frenkiju. Još uvek niko, pa ni Đinđić, nije izmerio koliko je teška njihova penzionerska šaka, a tu su još i prošlooktobarske zasluge Stanišića. Naravno, u 15 objavljenih istraga Karla del Ponte je otvorila konkurs za svedoke protiv Miloševića u Hrvatskoj, jednako kao što je, po svoj prilici, uradila sa sedam tajnih optužnica, samo što je tu reč o Bosni. Političke reperkusije koje će sve to proizvesti - a biće ih - pokazaće da je Milošević, iako u Hagu, još uvek u stanju da snažno koliko i avetinjski utiče na domaću politiku. Drugo, pokazaće se da je Karla del Ponte na domaćoj sceni jači faktor nego što su i Đinđić i Koštunica ikada bili spremni da priznaju. I na kraju, biće jasno da se ne zna šta je gore: kada Karla del Ponte nema razumevanja za lokalne političare ili kada ga ima. Optuženi? General Radislav Krstić kao odgovorne za ubistva u Srebrenici optužio je prošle godine grupu oficira koja je generala Ratka Mladića pratila još od 1991. godine kada je komandovao Kninskim korpusom. Ta grupa oficira, prema informacijama „Blic Newsa“, mogla bi se naći na novim tajnim optužnicama koje je Del Ponteova prošlog meseca dostavila Beogradu. Tom prilikom Krstić je naveo sledeća imena: pukovnik Ljubomir Beara, nekadašnji načelnik Uprave bezbednosti Glavnog štaba Vojske RS, pukovnik Svetozar Andrić, bivši komandant jedne od brigada Vojske RS, zatim general Zdravko Tolimir, Mladićev pomoćnik za obaveštajno-bezbednosne poslove, izvesni major Pećanac, tadašnji šef Mladićevog obezbeđenja, izvesni major Malinović, komandant bataljona vojne policije Mladićevog 65. zaštitnog puka, potpukovnik Vujadin Popović, načelnik bezbednosti Drinskog korpusa Vojske RS, te poručnik Miša Pelemiš, komandir 10. diverzantskog odreda, koji je poznat kao jedan od uhapšenih u poznatoj aferi „Pauk“ iz jeseni 1999. godine. http://blic.gates96.com/ NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email To: [EMAIL PROTECTED] This email was sent to: archive@jab.org T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
