|
POGREŠNO SUOČAVANJE SA
RATNIM ZLOČINIMA NA JEDNOJ TRIBINI U BEOGRADU
U velikom nesporazumu
Za svaku osudu je da se u dnevnom listu Politike moze
procitati ovakav anti srpski clanak.Autor ocigledno nije Srbin. Bolje se
nije moglo ocekivati, ali je zalosno sto mu je dopustila redakcija
Politike da u svojim anti srpskim ocenama prevazidje Muslimane
i Hrvate , pa i sam zapad.Jednom recju segrt bolji od
majstora.
Vidanovic
Došlo je vreme da etnički rakurs prestanemo da primenjujemo i u
procesu suočavanja sa zločinima
Piše: Aleksandar Lojpur
Nastup poznatog francuskog filozofa i pisca, bivšeg
ministra kulture i prosvete, Bernar-Anrija Levija, u Beogradu na tribini
povodom njegovog filma o ratu u Bosni, snimljenog krajem 1993. i početkom
1994, doveo je ponovo do razgovora o suočavanju Srbije sa zločinima
počinjenim na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine u ratovima
devedesetih. Kao jednom od učesnika tribine, koju je vodila Drinka
Gojković, direktor dokumentacionog centra RTV B-92, organizatora skupa, a
u kojoj su još učestvovali i Borka Pavićević, dramaturg, i Goran Marković,
reditelj, teško mi je da odredim šta je više bilo pogrešno: najava,
diskurs tribine, snimak emitovan na TV B-92 posle tribine ili tekstovi u
medijima o tribini.
Bernar-Anri Levi je najavljen kao intelektualac poznat po svojim
antisrpskim stavovima. Tribina je vođena iz jednog rakursa u kome je u
centru bio etnicitet. Iz naknadno emitovanog snimka izbačeni su neki važni
delovi. Tekstovi u medijima su bili površni, dublje analize problema
suočavanja Srbije sa zločinima počinjenim u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini su izostale.
Smatram da je dovoditi poznatog Francuza na tribinu u Beograd i
predstavljati ga kao anti-Srbina isto toliko apsurdno i besmisleno kao i
pokušaj da se dovede poznati Srbin na tribinu u Parizu koji bi bio
predstavljen kao anti-Francuz.
Pre tribine prikazan je film koji je gost iz Francuske snimio krajem
1993. i 1994. o ratu u Bosni. Film govori o Sarajevu, o opsadi grada,
nasumičnom ubijanju civila snajperima i granatama, višemesečnom
neprekidnom teroru protiv civila u gradu i protiv grada kao zajednice.
Film govori i o mlakoj i neadekvatnoj reakciji Zapada, o teritorijalnim
osvajanjima Srbije i razaranjima i stradanjima prouzrokovanim time, ali
takođe i o teritorijalnim osvajanjima Hrvatske u Hercegovini, razaranjima
gradova i stradanjima civila u tom delu rata, koje su srpske i hrvatske
vojske stvorile u Bosni.
Film je propagandistički jer je jednostran, on predstavlja samo jednu
stranu rata, u kome su Bošnjaci u početku bespomoćne žrtve čije stradanje
Zapad ravnodušno posmatra, a kasnije heroji odbrane od fašističke
agresije, koje Zapad podržava u početku kukavički mlako i nevoljno, a
kasnije sasvim odlučno. U filmu nema ničega o stradanjima bosanskih Srba,
u filmu se bez uvijanja Srbi optužuju da su kao nacisti iz �� svetskog
rata. Sama tribina je protekla u verbalnom duelu između dela publike koja
je osuđivala neskriveno antisrpski karakter filma i dela publike koji je
osećao potrebu da se otvori ili intenzivira proces suočavanja Srbije sa
zločinima protiv građana Hrvatske i Bosne i Hercegovine u toku ratova koji
su usledili posle raspada bivše SFRJ.
Osnovni moj utisak jeste da smo svi zaglavljeni u jednom velikom
nesporazumu. On se tiče karaktera ratova u Bosni i Hrvatskoj. Ti ratovi su
samo naizgled bili etnički sukobi.
Istorijski posmatrano, nakon početka raspada jugoslovenskog socijalnog,
ekonomskog i političkog eksperimenta posle smrti Josipa Broza, državna i
intelektualna elita Srbije, isto kao i u drugim republikama, sve više je
postajala etnički isključiva. Kada je reč o srpskoj eliti, ona je bila za
politiku teritorijalnog proširenja Srbije. Da li se može voditi ozbiljna
polemika da je krajem osamdesetih, sa pobedom Miloševićeve struje među
srpskim komunistima, to bila zvanična državna politika, koju je podržavao
veliki broj intelektualaca i građana Srbije? O granicama između bivših
jugoslovenskih republika govorilo se da su avnojske, da su administrativne
i za Srbiju neobavezujuće.
Na premisama takve politike državni vrh Srbije je stavio pod kontrolu
JNA i poveo rat na teritoriji Hrvatske, a posle i Bosne i Hercegovine.
Državni vrhovi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao odmetnute
političke elite, uspeli su propagandom da uvuku u taj rat veliki broj
građana, pa se taj rat javlja kao međuetnički sukob. Verujem da najveću
odgovornost snosi srpski politički vrh, ali, ako je za utehu, ni Hrvati ni
Bošnjaci nisu bez odgovornosti. Otpor ratnoj politici u Srbiji, iako je
postojao sve vreme, nakon što su bile slomljene velike antirežimske i
antiratne demonstracije u martu 1991. što je bila prva zloupotreba vojske
protiv civila, nije uspeo da se konsoliduje sve do završetka ratnih sukoba
u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Broj građana koji je učestvovao u
protestima protiv rata je varirao, a kako su meseci i godine prolazili bio
je sve veći.
Političke partije koje su bile protiv Miloševića dugo posle kraha iz
1991. nisu bile dovoljno jake da artikulišu taj otpor, a Zapad je sve
vreme podržavao Miloševića i odbijao je da vidi da postoji ozbiljna
alternativa Miloševiću sve do okončanja agresije Zapada protiv Srbije u
julu 1999. godine.
Teško se može osporavati da je Bernar-Anri Levi bio antisrpski
orijentisan kad je pravio svoj film o Bosni i Hercegovini. Ma koliko se
trudio da u svom govoru na tribini to porekne, ipak se čini da je i on bio
žrtva zablude, tako široko rasprostranjene na Zapadu devedesetih, da je
Milošević bio pravi istinski reprezentant Srbije. Ako je postojala
srbofobija na Zapadu, ona je postojala kao zazor od Miloševića i od Srba u
celini poistovećenih sa Miloševićem.
Suočavanje sa zločinima nam je potrebno ne zato što to od nas traži
zapad ili što to traže naši susedi već zato što to treba nama da nam se ne
bi opet desilo da nam politika etničke isključivosti postane vladajuća.
Ali, došlo je vreme da etnički rakurs prestanemo da primenjujemo i u
procesu suočavanja sa zločinima i politikom iz prethodnog perioda koja je
dovela do zločina. Zločin je zločin, on nema nacionalnu ili etničku
odrednicu i treba ga rasvetliti kao zločin da se ne bi ponovio.
Taj proces, međutim, treba voditi bez opterećenja etničke ili
nacionalne obojenosti. Ako su Milošević kao Srbin i hiljade njegovih
saradnika, takođe Srba, počinili ove zločine nikoga ne treba da bude
sramota zbog tog zločina samo zato što je takođe Srbin kao i Milošević i
njegovi saradnici. Taj zločin treba rasvetliti sa svih strana da ga ne bi
mogao ponoviti neki drugi Milošević.
Advokat iz Beograda | 