NOVI STRATEGIJSKI KONCEPT NATO-A (NSK-99)
Pise: Milan V. Petkovic
Novi strategijski koncepti NATO-a, razvijeni i usvojeni
u poslednjoj deceniji XX veka, predstavljaju
strategijske koncepte Zapadne alijanse posle
zavrsetka "hladnog rata". Donosenju svakog od njih
predhodile su odredjene geostrategijske promene, koje
su uticale na stvaranje novih "potreba" i mogucnosti
Saveza.
Znacajnu novinu u strategijskom konceptu NATO-a iz
1991.godine cini mogucnost da se snage Saveza
angazuju izvan njegovog geografskog prostora.
Kolektivnoj odbrani, kao glavnom cilju i zadatku
NATO-a, naime, dodati su zadaci "rukovodjenja
krizama" i "kontrole sukoba" u siroj zoni "evropske
bezbednosti".
U strategijskom konceptu iz 1999.godine, "zona
evropske bezbednosti" prosirena je i preimenovana u
"evroatlantsku zonu", u koju je posredno ukljucena
"zona Mediterana", sa Bliskim i Srednjim istokom, kao i
deo centralne Azije. U konceptu je naglasena potreba
da se u rukovodjenju krizama, ocuvanju i
uspostavljanju narusenog mira koriste pre politicka,
nego vojna sredstva. U vezi s tim, pitanjima vezanim
za "Partnerstvo za mir", "Mediteranski dijalog" i sirenje
NATO-a prema istoku dat je poseban znacaj u novom
strategijskom konceptu iz 1999.godine (NSK-99) koji je
oznacen i kao strategijski koncept NATO-a za XXI vek.
Na samitu NATO-a, odrzanom aprila 1999.godine u
Vasingtonu (u jeku agresije NATO-a na SRJ), usvojen
je koncept istog naziva kao i onaj, usvojen u Rimu, u
novembru 1991.godine (Novi strategijski koncept).
Sustina koncepta iz 1999.godine se svodi na poziv na
osnovne odredbe koncepta iz 1991.godine, ali se kaze
da su "nastale duboke politicke i bezbednosne
promene" zbog kojih je bilo neophodno donosenje
novog (modifikovanog starog) strategijskog koncepta
za XXI vek.
"Okupljeni na svom sastanku u Vasingtonu, aprila
1999.godine, sefovi drzava i vlada NATO-a odobrili su
Novi strategijski koncept Saveza", kaze se u
zvanicnom saopstenju i dodaje da je to ucinjeno na
osnovu potrebe da se "Savez opremi za nove izazove
bezbednosti i mogucnosti XXI veka i da se vodi njegov
buduci politicki i vojni razvoj". Taj strategijski
koncept,
"kao i njegov predhodnik (onaj iz 1991.godine),
predstavlja autoritativni iskaz ciljeva NATO-a i vodic
najviseg stepena u vezi s politickim i vojnim sredstvima
koja ce se koristiti za njihovo postizanje. on je
sveopsti vodic za razvoj konkretnih politickih i vojnih
planova."
U vreme donosenja NSK-91, kod politickih i vojnih
analiticara i stratega NATO-a postojale su odredjene
sumnje u mogucnost restauracije komunizma u
zemljama istocne Evrope i vracanja sovjetske
dominacije nad njima, kao i u SSSR kao partnera
Saveza. U medjuvremenu, te su sumnje i strahovanja
otklonjeni. Sovjetski Savez je ubrzo posle usvajanja
NSK-91 transformisan u Zajednicu Nezavisnih Drzava
(ZND) a najjaca od tih drzava - Ruska Federacija, nije
vise imala vojnu i politicku moc niti uticaj na svetska
zbivanja kojima je raspolagao nekadasnji SSSR.
Izmedju NATO-a i Ruske Federacije uspostavljeni su
specijalni odnosi. Evropske zemlje NATO-a preuzele su
vece odgovornosti u vezi s pitanjima mira i bezbednosti
u Evropi, a NATO je prosirio svoje "nadleznosti" i na
juznu zonu Mediterana i Bliski i Srednji istok s
tendencijom deljeg sirenja prema Istoku.
U promene i dogadjaje nastale izmedju 1991. i
1999.godine, koji su uticali na donosenje novog
strategijskog koncepta, ubraja se i angazovanje snaga
NATO-a u mirovnim i ratnim operacijama izvan vlastitih
granica: u obezbedjenju sprovodjenja embarga
(sankcija) prema SRJ, kontroli zone zabranjenog leta
iznad BiH i bivse Republike Srpske Krajine; u operaciji
"Alba" u Albaniji 1997.godine i, najzad, u operaciji
(agresiji) protiv SRJ pod sarkasticnim nazivom
"Milosrdni andjeo", odnosno "Saveznicke snage", bas u
vreme odrzavanja samita NATO-a u Vasingtonu i
donosenja NSK-99.
U tom dokumentu navedene su strategijske procene
koje su odraz vremena, ali i pogleda na buduca
kretanja koja mogu da uticu na bezbednost NATO-a i
njegovog okruzenja. Eventualno ugrozavanje
bezbednosti NATO-a, prema tim procenama,
potencijalna je opasnost, dok su krize i lokalni
unutrasnji sukobi neporedna opasnost. Pored tih,
neposrednih, potencijalnih i udaljenih opasnosti po
bezbednost NATO-a, u NSK-99 naglasavaju se i
konkretne, neposredne opasnosti koje dolaze od rizika
od "neizvesnosti jer se mogu pretvoriti u akutne krize i
sukobe". Neke zemlje, unutar i oko evroatlantske zone,
suocavaju se s ozbiljnim ekonomskim, socijalnim i
politickim teskocama, etnickim i verskim
netrpeljivostima, neodgovarajucim ili neuspelim
reformama, nepostovanjem ljudskim prava i
separatizmom, sto sve moze da dovede do lokalne, pa
i regionalne nestabilnosti.
Postavljeni su sledeci neposredni zadaci NATO-a s
dugorocnim efektima: jacanje partnerskih odnosa i
saradnje; intenziviranje i prosirenje "Mediteranskog
dijaloga"; pripreme za prijem novih clanova "koji za to
izraze zelju i ispune odgovarajuce uslove";
obezbedjenje razvoja evropskog bezbednosnog i
odbrambenog identiteta u okviru NATO-a; stvaranje
uslova i mogucnosti za uspesnu prevenciju sukoba i
efikasno rukovodjenje krizama, ukljucujuci
preduzimanje operacija u "odgovoru na krize", kao i za
borbu protiv terorizma, i drugo.
U NSK-99 naglasava se da je dugorocni zadatak
NATO-a izgradnja i dalje jacanje arhitekture evropske
bezbednosti u celini i njenih pojedinih elemenata.
Osnovne stubove te arhitekture cini NATO sa svojim
programom "Partnerstvo za mir" i Zapadnoevropska
unija, u okviru koje se razvija Koncept evropskog
bezbednosnog i odbrambenog sistema i posebnog
identiteta, cvrsto vezanog za NATO (ili NATO, bar, zeli
da tako bude).
U dokumentu se navodi da kroz konkretne programe,
koji odrazavaju pojedinacne mogucnosti i interese
partnera, NATO i njegovi partneri rade na
transparentnosti u planiranju i budzetiranju nacionalne
odbrane; demokratskoj kontroli vojske; pripremama za
reagovanje na prirodne nepogode i druge
nepredvidjene (hitne) slucajeve i na razvoj saradnje u
drugim situacijama, ukljucujuci i vojne akcije i
operacije
koje se preduzimaju pod rukovodstvom "Partnerstva za
mir".
Oruzane snage su glavno sredstvo za postizanje
ciljeva NATO-a koji se ne mogu postici nevojnim
sredstvima.
Oruzane snage zemalja clanica NATO-a, u periodu
1990-2000.godine varirale su u pogledsu brojnog
stanja, koje je (po zemljama) na kraju 2000.godine
izgledalo ovako:
Belgija 42.000
Kanada 59.000
Danska 25.000
Francuska 395.000
Nemacka 323.000
Grcka 205.000
Italija 382.000
Luksemburg 1.000
Holandija 54.000
Norveska 32.000
Portugal 73.000
Spanija 160.000
Turska 793.000
Velika Britanija 218.000
SAD 1.484.000
Republika Ceska 51.000
Madjarska 54.000
Poljska 191.000
SVEGA 4.542.000
Oruzane snage NATO-a tokom devedesetih godina XX
veka, smanjene su za vise od 1.500.000 ljudi - sa
5.778.000 u 1990.godini, na 4.246.000 ljudi pocetkom
2000.godine, ne racunajuci snage novih clanica
NATO-a. Najvece smanjenje izvedeno je u periodu od
1990-1995.godine. Smanjenje oruzanih snaga nije
praceno smanjenjem vojnih izdataka NATO-a, koji su
tokom devedesetih godina bili, nominalno, uglavnom na
istom nivou - oko 500 milijardi US dolara, prema
navodima NATO Communiques and Statements 2000,
NATO Office of Information and Press, 2001, pp.
161-168.
Sa stanovista namene, zadrzana je, u osnovi, ranija
podela snaga NATO-a: snage za brzo reagovanje
(intervencije), glavne odbrambene snage, snage za
logisticku podrsku i snage za ojacanje i popunu. O
snagama za brzo reagovanje u NSK-99, pored ostalog,
kaze se da "jedan ogranicen, ali vazan deo kopnenih,
vazduhoplovnih i pomorskih snaga u svako vreme mora
da bude u stanju da reaguje sto je moguce brze u
razlicitim situacijama". Medjutim, veci deo elemenata
vojne sile bice na potrebnim nivoima gotovosti "za
dugotrajne operacije u okviru i izvan teritorije Saveza".
Kolektivna odbrana zemalja clanica NATO-a glavni je
zadatak tih snaga. Medjutim, one ce, kao i snage za
brze intervencije, biti rasporedjene po citavoj
teritoriji
Saveza i tezisno orijentisane prema osetljivim
podrucjima.
Komandna struktura NATO-a treba da bude potpuno
prilagodjena novim strategijskim uslovima i
osposobljena za komandovanje i rukovodjenje u brojnim
razlicitim vojnim zadacima Saveza: da komanduje i
rukovodi multinacionalnim i visevidovskim vojnim
sastavima snaga NATO-a; da podrzi operacije koje se
preduzimaju i izvode pod politickom kontrolom i
strategijskim usmerenjima Zapadnoevropske unije; da
rukovodi vojnim formacijama u koje su ukljucene snage
partnerskih drzava, kao i multinacionalnim snagama
angazovanim u "rukovodjenju krizama i u izvodjenju
operacija u odgovoru na krize". Prakticno su potvrdjeni
predhodno razradjeni planovi opsezne reorganizacije
sistema komandovanja Savezom. Prema tim planovima,
predvidjeno je da se u petogodisnjem periodu
(zakljucno sa 2003.godinom), broj vojnih komandi
NATO-a smanji sa 65 na svega 20.
Posle sprovedene reorganizacije, vojnu strukturu
NATO-a sacinjavace dve strategijske komande (za
Atlantik i za Evropu), s regionalnim (glavnim) i
subregionalnim (sektorskim) komandama.
U Evropi, na primer, umesto dosadasnje tri vojisne
komande (za severno, centralno i juzno vojiste),
ubuduce ce postojati dve regionalne komande
(Severna i Juzna), s odgovarajucim subregionalnim ili
sektorskim komandama i njihovim vidovskim
komponentama. Tako ce Strategijska komanda za
Evropu imati pod svojom komandom Regionalnu
komandu Sever i Regionalnu komandu Jug.
Regionalna komanda Sever imace pod svojom
komandom sledece komande: Subregionalnu komandu
Sever, Subregionalnu komandu Centar, Subregionalnu
komandu Severoistok, Vazduhoplovnu komandu Sever i
Pomorsku komandu Sever.
Regionalna komanda Jug imace pod svojom komandom
sledece komande: Subregionalnu komandu Jug
(Verona), Subregionalnu komandu Jugozapad (Madrid),
Subregionalnu komandu Jugocentar (Larisa),
Subregionalnu komandu Jugoistok (Izmir), Pomorsku
komandu Jug (Napulj) i Vazduhoplovnu komandu Jug
(Napulj).
Strategijska komanda za Atlantik (Norfolk, SAD) ima tri
regionalne komande: Istok (Nortvud, Velika Britanija),
Zapad (Norfolk, SAD) i Jugoistok (Lisabon, Portugal).
Pored njih, tu ce biti jos i Komanda povrsinskih brodova
i Podmornicka komanda (obe u Norfolku).
Na kraju, u NSK-99 dovoljno su jasno naglasene
politicke ambicije i vojne mogucnosti NATO-a da, na
celu sa SAD, bude i ostane jedina globalna
vojno-politicka organizacija, koja ce na bazi politicke i
vojne sile i moci biti u stanju da uspostavlja
mehanizme za kontrolu, rukovodjenje i preusmeravanje
kriza i sukoba u pravcu koji mu odgovara, odnosno da
ih sa dovoljno sile i energicno moze da zaustavi, ugasi
ili spreci njihovo nastajanje, odnosno razbuktavanje.
Naravno, u kom pravcu ce se delovati zavisi od
interesa NATO-a, odnosno njegove vodece sile, SAD.
Vojna sila treba da bude krajnje sredstvo, a njena moc
i naglasena spremnost za brzo angazovanje u "kontroli
sukoba" i uspostavljanju mira u ugrozenim podrucjima
treba da cine neku vrstu deterenta za izazivace.
16. januar 2002. godine
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================
This email was sent to: [email protected]
EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq
Or send an email to: [EMAIL PROTECTED]
T O P I C A -- Register now to manage your mail!
http://www.topica.com/partner/tag02/register
==^================================================================
