|
| INTERVJU: Momo Kapor, poznati srpski
slikar i pisac, govori za NT o Srbima i Evropi, rendzerima i ucenjenim
glavama, Karadzicu i Americi: |
;) Uvek smo ziveli
u najgorim
vremenima |
Pisac sam iz prosloga
veka
Zasto kazete da pripadate iscezloj civilizaciji?
- Najpre, sve sam
napisao u proslom veku. Zatim, sto se tice elektronske civilizacije, ja
sam divljak, poticem iz mladjeg kamenog elektronskog doba: umem da
ukljucim radio, ali ne i da pustim CD, ne umem da uvucem kasetu u video
reikorder, a imam problema i sa telefoniranjem. I poslednjih godina svet
se puno promenio: pojavilo se mnogo vise lepotica nego sto je to bilo u
mojoj mladosti u Beogradu. Ljubav je postala mnogo slobodnija nego u moje
vreme - nazalost, kasno za mene. U vreme kada je bila jedna televizija moj
prijatelj Zuko Dzumhur govorio mi je da vise voli da gleda u otvor od
masine za pranje vesa nego u televizor. Tvrdio je da se tako mnogo brze
napije sa istom kolicinom pica, jer TV ima samo jedan program, a ta masina
je u to vreme imala sedam programa. Neki su bili i u boji, ukoliko se
sareni ves ukljuci na iskuvavanje. Jedno vreme smo pili u mom kupatilu
buljeci u masinu. |
|
Branka
DJurisic
|
Udjite, kapija je otvorena!
Znam da ste me trazili, nisam bio tu, pre nekoliko dana vratio sam se iz Rima.
Otputovao sam da uradim portret svog unuka koji tamo zivi. Zeleo sam da bar to
ima od dede, kad nisam u mogucnosti da mu ostavim nista vrednije - dovikuje
novinaru NT Momo Kapor, akademski slikar i, kako za sebe kaze, naivni pisac,
stojeci na pragu svoje kuce u jednoj od mirnih ulica podno Svetosavskog hrama u
Beogradu.
Uz kaficu, dok na sporetu krcka corbica koju povremeno obilazi,
Kapor objasnjava:
- I ovaj trenutak je za mene isti kao i svi koji cine zbir
moga zivota. Naime, imam 64 godine i u ovoj zemlji, u kojoj sam se rodio, nije
postojalo nijedno vreme kada je neko rekao: Uh, sto zivimo dobro! Uvek sam ziveo
u najgorim vremenima. Medjutim, kada prodje izvestan broj godina, onda se
pojavljuju price o "slatkim" 60-tim, "divnim" 70-tim ili "nostalgicnim" 80-tim.
A, kada razgrnemo to vreme, setimo se kuknjave u stilu: "Ovako se vise ne moze".
"Necemo preziveti zimu 1975". Vreme, ocigledno, brise neprijatne stvari.
Postoji li, ipak, razlika?
- Nema je. I ovo vreme je isto tako lepo,
ruzno, dramaticno, opasno kao i sva vremena kroz koja smo prosli. Zbog toga me
nijedno vreme ne dotice. Pri tom, ne mislim na cenu hleba, ulja, ogromne iznose
za struju, nemogucnost putovanja, vec na ono sto cini sustinu moga zivota, a to
je posao kojim se bavim - umetnost. Cak, mislim da sam srecnik! Kada procitam
biografije velikih umetnika koji su mi bili ucitelji, vidim da sam prosao mnogo
bolje od njih. Nisam umro od tuberkuloze u cetrdesetoj godini, nisam ziveo i
skapao na tavanu, nisam bio gladan vise nego ostali. Sistemi, politika i
licnosti koje se smenjuju nemaju apsolutno nikakve veze sa senzibilitetom moje
crtacke linije koju, ako Bog da, zelim da dovedem do savrsenstva, niti sa recima
koje jedne do drugih slazem da bih nesto napisao.
Ipak,
ima li nesto u politici sto Vam smeta?
- Mada sam cesto bio u
nemilosti, zabranjivan i gonjen, nimalo mi nije smetao ni Tito, ni Milosevic,
niti mi smetaju ovi novi. Ziveo sam i zivim u jednom drugom svetu. Ali, uvek mi
je smetala glupost, svecane akademije i gojazni politicari.
Toga
danas, smatrate, nema?
- Razlika je samo u tome sto politicari danas
nisu gojazni, vrlo su vitki, jedna vrsta japija koje sam davno upoznao u
Americi. Imaju mnogo bolje skrojena odela, bolje su podsisani. Ali, dok su oni
raniji govorili gluposti samo na srpskom, ovi su u stanju da gluposti govore na
vise stranih jezika. I to bez akcenta, jer su dobro obrazovani. Inace, bitka za
vlast je potpuno ista, ta zestina sa kojom se sudaraju. Nikada me nije zanimala
vlast, ali jeste ta spektakularna politicka pozornica.
Muci
li Vas nesto?
- Sto pripadam jednoj iscezloj civilizaciji koja je
mogla da vidi svet, da vidi sva remek dela i razne kulture, proba mnogo dobrih
vina... I sto je sve to uskraceno ovoj mladoj generaciji koja je, kada su poceli
ratovi, imala 10, a sada ima 22 godine. Mnogo njih nikada nije videlo Dubrovnik,
Sarajevo, Trst, a o Parizu ili Americi da i ne govorim. Odavde vise niko ne
putuje da bi nesto video, nego uzima kartu samo u jednom pravcu.
Zaljubljeni ste u Beograd?
- Njegova prednost je toplina zivljenja.
U Rimu, gde sam bio mnogo puta, zivot prestaje onog trenutka kada se spuste
roletne na radnjama, kada prestane kupovina. A mi zivimo jedan potpuno
drugaciji, topao, uzbudljiv i opasan zivot. I svi Rimljani ceznu da dodju u
Beograd, a kada dodju, odmah se zaljube u nas grad, mada u njemu nema nijedne
tako lepe palate, niti cudesne fontane. Nije sve u kamenju, arhitekturi i
izlozima. Ima vise od toga u osecanju prisnosti, guranja za stolom rame uz rame.
I nesto sto nigde ne postoji: da mi Srbi, kada neko u kafani jede gulas, umocimo
komad hleba u njegov tanjir. Prosvecena Evropa bila bi u soku da to neko tamo
ucini.
Znaci
li to da ovdasnji narod nije izgubio dusu?
- Nije, ali je na putu da
je izgubi. Ne moze se Srbija izostaviti sa karte sveta i Evrope, to je jedan
nemilosrdni parni valjak koji melje sve pred sobom. Slusam neke zapenusane ruzne
zene po televiziji koje su protiv nacionalnog identiteta, tradicije, proslosti,
mitova, a njihova je buducnost ukoliko ne umru od gojaznosti i loseg izgleda.
Srbija, poslednja u Evropi, pruza jedan ocajnicki otpor da sacuva identitet,
istorijsko pamcenje, svoj nacin zivota koji je, uglavnom, u potpunoj suprotnosti
sa supermarketovskim potrosackim nacinom, i tu je sigurno izgubila bitku u
vremenu. Neki mladi ljudi koji vladaju ovom zemljom i vole taj tip zivota, jer
su tamo vaspitavani i odrasli, pokusavaju da Srbiju uteraju u taj supermarket.
Povremeno im to polazi za rukom, povremeno ne. Ali, izvesno je da ce i Srbija
jednog dana biti isto tako dosadna kao i ostatak Evrope.
U
knjizevnim krugovima, u Francuskoj 7, ponovo je kao nekad...
-
Uhapsen je, prebijen i zlostavljan Petar Saric, jedan divan, tih covek, pisac sa
Kosova koji je, pored Darinke Jevric, poslednji ostao da zivi tamo. Njega su
vezali i prebili jedan dzinovski crnac i jedan Srbin koji je dugo vremena proveo
u bolnici kao sizofrenicar, a koji radi za KFOR. Vlasti nisu nista ucinile da
sprece taj zlocin, niti da ga izbave iz suzanjstva u Gnjilanu, odakle se ne
izlazi sa Zapisima iz mrtvog doma kao kod Dostojevskog, nego, uglavnom, bez
glave. Ranije su pesnike, uglavnom, hapsili zbog pijanstva i izgreda. Petar
Saric prepusten je tom medjunarodnom olosu skupljenom sa koca i konopca koji se
zove SFOR ili KFOR (vise ne znam ni kako, stalno menjaju ime da zatru trag).
Muci me jedno mracno predosecanje.
Koje?
- Da ce oni doci i ovde, u Beograd, da nas prebijaju i
zatvaraju. To je samo stvar vremena, oni vladaju. Ova zemlja je pod okupacijom i ja primenjujem okupaciono
ponasanje. Znaci, ne saradjujem. Cutim, pisem svoje knjige,
slikam, a kada me puste na TV, kazem sta mislim.
Padate
u vatru?
- Nezamislivo mi je sto taj SFOR samo juri pisce. Sarica
prebijaju i zatvaraju, a Radovana Karadzica, nedavno je bila promocija njegove
poezije, juri 300 americkih rendzera po Romaniji. E, sad, zamislite kako 300
Hercegovaca juri Buc Kasidija, Ciska Kida ili Kalamiti Dzejn preko Rio Grande,
izmedju Teksasa i Meksika. Svako bi se upitao sta tih 300 Hercegovaca tu radi, a
niko se ne pita sta ce oni ovde. Ovde je normalno da 300 americkih rendzera juri
jednog srpskog pesnika po sumama. I sama cinjenica da je njegova glava ucenjena
na pet miliona dolara govori koliko im je vazno da uhvate najskuplju srpsku
glavu, da uniste samopostovanje srpskog naroda i ukljuce ga u generalni
supermarket koji hoce da izgrade u Evropi.
Bio bih najbolji ambasador u
Vasingtonu
Sta
mislite o danasnjim medijima?
- Na svim TV programima sede ljudi
izglancanih cipela i prekrstenih nogu i svi pricaju oko nekog belog stola.
Nista se ne desava, osim u spotovima sa klincima koji sviraju gitare, voze
motocikle, preskacu prepreke, lepotice zabacuju kosu... A sto se dnevnih
novina tice, sve su iste. I sve televizije. Pitam se da li postoji
precutna ili dirigovana cenzura koja je isto tako strasna kao ona u
prethodnom periodu, ali je mnogo prefinjenija, diskretnija.
A o
podeli uloga u JU diplomatiji, s obzirom da neke Vase kolege odose u
ambasadore?
- Bez obzira sta mislio o pojedinim ambasadorima, a
uglavnom sve ih znam licno, to je dobar nastavak stare tradicije da pisci
budu ambasadori. To su bili i Andric, i Ducic, Rastko Petrovic... Ne znam
koliko je to danas dobro za zemlju, ali je dobro za njih jer ce imati
mnogo vremena da pisu svoje knjige na miru. Ipak, Josip Broz je bio veoma
vest jer je imao najbolju ambasadorsku ekipu, sastavljenu od najvestijih
diplomata: Srdja Prica, Ivo Vejvoda, Misa Pavicevic, Vladimir Velebit. To
su sve bili intelektualci koji su savrseno vladali jezicima, ne samo
zemalja u kojima su se nalazili, bili su predratna gospoda i imali veliki
ugled u svetu. Koliko ce ugleda imati ovi moji danasnji prijatelji,
zavisice od njih. Za neke sam siguran da ce biti sjajni.
Ko,
na primer?
- Aleksandar Ilic, ambasador u Pragu, koji je odlican
esejista i profesor knjizevnosti. Vida Ognjenovic u Norveskoj, nasa nova
Isidora Sekulic, ljubazna, uctiva i veoma obrazovana. Siguran sam da ce i
moj drug Basara na Kipru, ako nista drugo, praviti najbolje diplomatske
prijeme gde ce se nemilice trositi pice. A i to je uspeh, treba i oni
nesto da popiju.
Jos
nemamo ambasadora u SAD?
- Potraga jos traje. Mislim da bih bio
najbolji ambasador ove zemlje u Vasingtonu. Samo, smetaju mi tri stvari:
ne znam engleski, Amerikanci mi ne bi dali agreman, a i ovi odavde me ne
bi poslali. I jos nesto: Vasington je najdosadniji grad u kome sam bio u
Americi, za razliku od Njujorka koji je moj najdrazi grad posle
Beograda. |
Sta Vi
o toj poteri mislite?
- Zao mi je tih mladih rendzera, jer oni jure
coveka koji je usao u narodnu pesmu i u mit. I postoji jedan divan stih u pesmi
koja se slusa svugde u Republici Srpskoj, gde se cuje srpska rec. Stih
predstavlja kletvu: "Romanijo, ostala bez grana ako izdas brata Radovana..."
Pesma je pisana pre dve godine, a on nije sisao sa planine sedam godina. Ne znam
kako ce americke vlasti objasniti majkama rendzera iz Kolumbosa, Ohaja, Tusona,
kada ih vrate sa zastavama i u sanducima. Sta su to oni trazili na Romaniji i
zasto su jurili pesnika i coveka koji je usao u narodnu pesmu? Bice vrlo tesko
da se objasni da su oni stitili americke interese na Romaniji, gde niko ne zna
engleski.
Karadzicev ste prijatelj?
- Tesko je govoriti o Radovanu a ne
pojednostaviti stvari, ili upasti u neku vrstu nacionalne patetike. On jeste
legenda, mit tog malog naroda koji zivi sa one strane Drine i bori se za
opstanak. Ali, u isto vreme, on je vrhunski intelektualac, covek slozene
psihologije kojom vlada savrseno, kao sto najveci muzicari vladaju komplikovanim
instrumentima. Psihijatar je i ceo zivot je posvetio upijanju tudjih nevolja.
Ima veliku samokontrolu koja poslednjih godina dostize cak i stepen askeze. Moze
se reci, monaske svetosti.
Kako
objasnjavate to sto za sedam godina ipak nije uhvacen?
- Ne zato sto
je tako veliki i vest ratnik, vec sto je svoj na svome. Njegove progonitelje
mrzi tamosnje stenje, mrzi ih vazduh, voda, narod koji tamo zivi. Mrze ih grane,
musice i zmije. On nije tako vest kao sto mnogi misle. To sto nije uhvacen moze
da se zahvali gospodu Bogu koji ga cuva. Takodje, i zato sto uhvatiti Radovana
znaci uhvatiti ceo narod tog kraja. Narod ga cuva kao svetinju i radije ce
izginuti do poslednjeg nego ga odati i prodati lovcima na ucenjene glave. Svet
ne poznaje mentalitet naroda cijeg vodju goni. Oni misle da je strasno
jednostavno uhvatiti jedan mit.
Ipak,
smatrate li to mogucim?
- Ne verujem da ce Radovan Karadzic ikada
ziv njima pasti u ruke, jer oni bi hteli da srozaju, uklone mit koji je opasniji
od njega samog (on nije nimalo opasan). Hteli bi da ga uhvate i ponize na isti
nacin na koji je Hitler, kada je otkrio da mu jedan od njegovih generala
priprema atentat i zaveru, tom generalu na sudu, ciji je proces sniman, dao da
obuce pantalone tri broja vece nego sto nosi, bez kaisa. General je delovao
bedno pridrzavajuci pantalone da mu ne spadnu. Karadzic, koji je dostigao
najvise stepene duhovnosti i priblizavanja Bogu u toj osami, koji se moli
prelazeci gudure, pecine, zaboravljene tunele, covek je koji bolje od svih nas
zna da je jedan od najvecih grehova u pravoslavlju - samoubistvo. Koliko ga
poznajem, on nikada nece dici ruku na sebe. Ali ce ga, verovatno, ako dodje u
bezizlaznu situaciju, ubiti neko od njegovih ljudi kojem je to poverio. Ili ce
da se "zamijeni", kako kazu Bosanci i Hercegovci. To znaci da ce nekom od tih
rendzera zakukati majka.
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================
This email was sent to: [email protected]
EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq
Or send an email to: [EMAIL PROTECTED]
T O P I C A -- Register now to manage your mail!
http://www.topica.com/partner/tag02/register
==^================================================================
|
mali.gif
Cvoca.GIF
line8.gif