http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/srpski/arhiva-index.html
Glas javnosti, 25.januar, 2002.
Feljton:
Ratni dobosi 1991 - 1995 (5)
Mediji kao ucesnici u ratu
Pise: Mira Beham
Gotovo dve i po godine posle pocetka vojnog sukoba u
bivsoj Jugoslaviji,
svakako najugledniji svetski casopis za medunarodnu
politiku "Forin
Polisi", objavio j clanak novinara Pitera Broka pod
naslovom "Dateline
Yugoslavia: The Partisan Press". Zelja redakcije je bila
da se kriticki
preispita uloga medija u balkanskom ratu, a Piter Brok
ne samo da je
sakupio iskustva na licu mesta, nego je pri tom stekao i
glas izuzetno
pouzdanog novinara.
Njegova teza dozivljava se kao visestruki eho ranijih
rasprava o ratnom
izvestavanju: u balkanskom ratu zapadno novinarstvo je
zakazalo.
Konkretnije: na tapetu su bili izvrtanje cinjenica,
nedovoljna brizljivost i
jednostrano komentarisanje, a nemarnost i takozvano
"novinarstvo jata" -
kada se svi krecu istim pravcem i isto pisu - bile su
posebna obelezja
izvestavanja sa Balkana. Pri tom su se, smatra Brok,
povezali necuvena
poplava slika i izvestaja moderne medijske tehnike i
advokatsko
novinarstvo. Mediji su postali pokret, ucesnici u ratu:
"Vesti su stizale u
punoj borbenoj opremi eksplozivnih naslova, pracene
uzasavajucim
filmovima i fotografijama preko cele strane sa kojih je
kapala krv. Iza
svega bila je jasna namera da se vlade navedu na vojnu
intervenciju.
Dejstvo je bilo neodoljivo, ali - da li je slika bila
potpuna?"
Brok nije propustio da naglasi: "Postoje ubedljivi
dokazi da su vojne snage
bosanskih Srba pocinile i cine teske nepravde". Medutim,
njegova kritika
odnosi se na nedovoljnu odgovornost kolega - novinara
koji nisu ispunili
"profesionalni zadatak da obuhvate sve strane price i da
idu njihovim
tragom". Svakako da objektivne okolnosti na podrucju
rata nisu uvek bile
povoljne za tako nesto, ali se taj propust ipak mogao
izbeci i mogla se steci
realnija slika o dogadajima u bivsoj Jugoslaviji. Brok
dokazuje svoje
tvrdnje mnogobrojnim primerima.
Objavljivanje Brokovog clanka u SAD izazvalo je silno
uzbudenje, ali ne
uzbudenje zbog medija, nego zbog autora. Ciriski
nedeljnik "Veltvohe"
objavio je 20. januara 1994. Brokov tekst, kao jedini u
Evropi. Liberalni
list i urednik spoljnopoliticke rubrike Hanspeter Born
doziveli su mali
zemljotres. Usledila je invazija telefonskih poziva i
pisama "u kojima nam
je zamerano da poricemo srpsku agresiju u Bosni, da
ublazavamo ratne
zlocine kao sto je 'etnicko ciscenje', da izjednacavamo
zrtve i krivce,
podsmevajuci se na taj nacin zrtvama". (...) Reakcionar
Born, tvrdilo se,
naseo je na clanak koji je objavljen u problematicnom,
ultra desnom
casopisu - sto je zaista bilo zabavno imajuci u vidu
progresivno politicko
usmerenje casopisa "Forin polisi". Uskoro je gotovo
celokupna svajcarska
stampa grmela protiv Brokovog clanka. Sesnaest dopisnika
svajcarskih
medija iz istocnoevropskih zemalja napisalo je otvoreno
pismo u kome su
se branili od kritika zbog jednostranosti (koje uopste
nisu bile uperene
protiv njih)".
Ispred zgrade nedeljnika "Veltvohe" svajcarski aktivisti
postavili su grupu
od 40 Bosnjaka koji su drzali protestne plakate zbog
objavljivanja
Brokovog clanka. "Mi nismo laz", bilo je upecatljiva,
ali potpuno pogresna
poruka demonstranata, jer Piter Brok tako nesto nikada
nije ni tvrdio.
Organizator tih spektakularnih akcija bili su Tilman
Cilh i "Drustvo za
ugrozene narode" u cijem godisnjem izvestaju su uredno
zabelezene sve
okolnosti: "Protesti i zauzimanje stava protiv prosrpske
kampanje
dezinformacija americkog novinara Pitera Broka u
svajcarskom, do tada
uglednom nedeljniku "Veltvohe" tokom februara 1994."
Upravo je to bio mehanizam koji je onemogucavao kriticku
javnu
raspravu o ulozi medija u balkanskom ratu i koji je
ubrzo ugusio proces
razmisljanja sto ga je pokrenuo Piter Brok: onaj ko je
postavljao pitanje
istine o tom ratu denunciran je kao lazov i zigosan kao
prijatelj Srba, sto je
- s obzirom na kampanju o genocidu - bilo ravno najmanje
optuzbi za
duhovno saucesnistvo; na taj nacin kriticki novinari
potiskivani su u
moralni aut. Strah od potpuno realne mogucnosti da se
bude optuzen za
podrsku fasizmu, bio je tako dubok da je kod urednika i
novinara dovodio
do pokretanja mehanizma samocenzure.
I autorka ove knjige mogla je da se uveri u to u
mnogobrojnim
razgovorima sa urednicima za spoljnu politiku nemackih
listova kao sto su
"Stern", "Cajt", "Vohenpost", "Vohe", "Zidojce cajtung"
i drugih. Javni stav
urednika znatno se razlikovao od njihovog privatnog
misljenja. Neki od
njih, na primer, smatrali su da su masovna silovanja
velika propagandna
laz, ali o tome u njihovim clancima nije bilo ni reci.
Drugi su bili uvereni
da i medu Srbima ima mnogo zrtava, ali da nije uputno o
tome pisati. Ali,
svi su se slagali u tome da postoji pojednostavljena,
crno-bela slika
Dobrog i Zlog, koja ne odgovara stvarnim okolnostima, a
pri tom su
ocigledno zaboravljali da su i oni ili njihovi mediji
ucestvovali u stvaranju
te slike - jedni vise, drugi manje.
Samo cenzura pod pritiskom vec formiranog javnog mnjenja
u svakom
slucaju je predstavljala konstantu u izvestavanju o
ratovima u Bosni i
Hrvatskoj. Kada je televizijski novinar Martin Letmajer,
u novembru
1992, krenuo da proveri tacnost izvestaja o logorima za
masovna
silovanja, koje je napisala Aleksandra Stiglmajer,
prakticno jedina koja je
napisana o tome opsluzivala nemacko govorno medijsko
trziste, dosao je
do sledeceg rezultata: "To je sve laz". Ali, Letmajer
nije uspeo da plasira
svoja filmovana saznanja. Komentar jednog
spoljnopolitickog urednika
drugog programa nemacke televizije (ZDF) povodom
Letmajerove
ponude: "Izvestaji su zanimljivi i trebalo bi ih
objaviti. Ali, ukoliko bih ja
to ucinio i tako krenuo protiv struje, mogao bih da se
oprostim od svog
radnog mesta".
I Hanspeter Born gotovo da je izgubio posao posle
objavljivanja Brokovog
clanka. Suocena sa masovnim napadima i kritikama, najzad
je i sama
redakcija casopisa "Forin Polisi" bila primorana da
proveri Brokove
tvrdnje, jer je bio u pitanju njen ugled ozbiljne
publikacije. Na osnovu
obimne dokumentacije koju je prikupio "Forin Polisi",
potvrdene su sve
Brokove tvrdnje - osim jedne: pomesao je naslovne strane
magazina
"Tajm" i "Njusvik", sto nije menjalo sustinu iskaza.
Naime, na naslovnoj
strani, pripisanoj pogresnom magazinu, bila je
fotografija
"koncentracionog logora" sa bodljikavom zicom i
izmrsavelim
"Muslimanom" u prvom planu koji je, u stvari, bio Srbin.
nastavice se
**** http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/F02012501.shtml
Glas javnosti, Januar 26, 2002.
Feljton:
Ratni dobosi 1991 - 1995 (6)
Objasnjenje istine kao zao cin
Jedino je Tomas Smit ukazivao na dva neresen problem Srba
u Hrvatskoj
U tim otezavajucim okolnostima i sa takvim predznacima
bila je,
medutim, nemoguca bilo kakva ozbiljna javna rasprava o
ratnom
izvestavanju sa Balkana, a tek nije bilo moguce
ispravljati obojenost tog
izvestavanja. Presudnu ulogu u tome imalo je i nepisano
pravilo ratnog
izvestavanja: istina o ratu saznaje se tek kada pripadne
proslosti; naime,
onda kad utihnu propagandni aparati i kada su postignuti
vojni i politicki
ciljevi. Cini se kao da mediji i javnost precutno
prihvataju ono sto je
engleski pisac Artur Ponsobi pre pola veka formulisao na
sledeci nacin: "U
vremenima rata nemarnost je ne lagati, sumnja u lazi je
prestup, a
objasnjavanje istine zlocin".
U stvarnosti, istina moze da spreci zlocine. Malo je
ratova u kojima su
jednostranost i pristrasnost, i time uslovljene
dezinformacije, u toj meri
doprinele zaostravanju sukoba kao u ratu na Balkanu. U
clanku
"Manipulacija slikama produzava rat", Gregor Kopli,
glavni urednik
casopisa "Defense & Foreigne Affairs", ukazao je na
opasnosti koje nosi
medijsko iskrivljavanje cinjenica: "Najupecatljivije i
najplasticnije slike
svakog izvestaja imaju trajni karakter i uticu na
politiku. Zasto? Jer,
politicari zele da ostanu na polozaju, a to ne mogu
dugorocno da
obezbede ukoliko se njihove odluke razlikuju od stava
njihovih biraca,
iako su politicari, a ne biraci ili mediji ti kojima su
na raspolaganju
obuhvatne obavestajne analize".
U sluzbi politickih ciljeva u sukobu na Balkanu
politicari i mediji su
uzajamno koristili jedni druge i medusobno se
prisiljavali na zrtve, i na taj
nacin ustrajno uvrtali spiralu mrznje i nasilja medu
zavadenim
jugoslovenskim narodima.
Prethodnica pristrasnosti koja je podsticala rat bili su
nemacki mediji koji
su se 1991. postavili kao advokati slovenackog i
hrvatskog prava na
samoopredeljenje, znacajno podsticuci nemacku politiku
priznavanja tih
republika. Uvodnici su gotovo neposredno pretvarani u
politicke akcije,
kao sto to opisuje Oto fon Habzburg: "I u Bonu je vladalo
isto negativno
raspolozenje prema Hrvatskoj. A onda su dva velika lista
tako
organizovali nemacko javno mnjenje da je cak i Genser
morao da mu se
prilagodava. Mislim na, 'Die Velt' i, 'Frankfurter
algemajne cajtung'".
Rec je, pre svega, o nekolicini publicista koji su, u
politicki i informativno
konfuznoj situaciji, odredili marsrutu. Na desnoj strani
Karl Gustav
Strem, Viktor Majer i, narocito, Johan Georg Rajsmiler,
saizdavac
"Frankfurter algemajne cajtunga" i "strucnjak za Balkan",
urlali su da je
za, tradicionalno demokratski orijentisane, katolicke
Hrvate i Slovence
najzad doslo vreme da se oslobode "samovolje srpskih
despota" i
srbo-komunistickog tlacenja i zavojevacke vlasti. Naime,
u Jugoslaviji -
tamnici naroda ionako "su se sudarale dve strane kulture
i civilizacije, dva
potpuno razlicita shvatanja prava i pravednosti, drzavne
vlasti i slobode".
Najzad, pisao je Rajsmiler, upravo su Hrvati jedan od
stubova svetske
katolicke crkve.
S leve strane, na javno mnjenje napadao je nedeljnik
"Spigel" pod
komandom glavnog urednika za spoljnu politiku Olafa
Ilaua, u redakciji
poznatog kao "srbozderac", i u julu 1991. na naslovnoj
strani
senzacionalisticki obznanio: "Tamnica naroda Jugoslavija.
Teror Srba".
Militantno neprijateljstvo prema Srbima Olafa Ilaua
konacno je dosadilo,
posle tri godine njegovog komentarisanja rata, i izdavacu
Rudolfu
Augstajnu, sto je u decembru 1994. izazvalo ozbiljnu
krizu u redakciji.
Naime, u jednom komentaru Ilau se zdusno zalozio za
militarizaciju
nemacke spoljne politike prema Srbima - bila je to linija
koju Augstajn i
bar polovina redakcije nisu podrzavali.
Horst Grabert, bivsi ambasador Savezne Republike Nemacke
u Beogradu,
rekao je u vezi sa uticajem javnog mnjenja na politiku
priznavanja
jugoslovenskih republika da se Genser nasao "u klestima"
pod pritiskom i
sa desna i sa leva: "Genser se stavio na celo pokreta
kojeg vise nije mogao
da zaustavi". Publicistickim huskacima koji su pritiskali
ministra spoljnih
poslova vrlo rano su se pridruzili politicari -moralisti
koji su pojam prava
na samoopredeljenje nosili ispred sebe kao barjak. Posle
poseta Ljubljani i
Zagrebu jedna delegacija SPD (Socijaldemokratska partija
Nemacke)
uveravala je u tezak polozaj Slovenaca i Hrvata. A
strucnjak SPD za
spoljnu politiku Norbert Ganzel jos dve godine posle toga
bio je posebno
ponosan sto je u ministarstvu spoljnih poslova, u maju i
junu 1991.
pokrenuo pitanje priznavanja obe mlade i "demokratske"
drzave i sto je u
austrijskom ministru spoljnih poslova Alojzu Moku nasao
solidnog
saveznika. Ganzelovo objasnjenje za to angazovanje je
glasilo: "Trebalo je
najzad zaustaviti srpsku hegemoniju".
Slike bombardovanja Dubrovnika ili Vukovara, vidane svake
veceri na
televizijskim ekranima, ucinile su svoje i dovrsile posao
oko usmeravanja
nemacke spoljne politike na kurs priznavanja, nasuprot
saglasnosti koja je
postojala u Evropskoj zajednici da bi Jugoslaviju trebalo
privremeno
sacuvati kao celovitu drzavu. Sve frakcije u nemackom
Bundestagu
jednoglasno su usvojile 14. novembra 1991. rezoluciju
savezne vlade o
priznavanju dve jugoslovenske republike, a u decembru, na
mastrihtskim
pregovorima, Genser je uspesno privoleo evropske kolege
da prihvate
nemacki kurs; po tu cinjenicu nevazno je koja je sredstva
pritiska tada
koristio.
Rezerve evropskih partnera, nemacki ministar spoljnih
poslova je, u svom
beskompromisnom politickom misionarstvu, potpuno
ignorisao, bas kao i
jasna upozorenja generalnog sekretara Ujedinjenih nacija
Pereza de
Kueljara, koji je cak i pismeno trazio od njega da
odustane od svojih
namera. U nemackim medijima cuo se samo jedan usamljeni
glas
protivljenja toj nemackoj politici, uz upozorenje na
njene posledice po
razvoj sukoba na Balkanu: bio je to upravo Tomas Smit u
listu
"Tagescajtung" - kasnije poznat kao vatreni branilac teze
o genocidu - koji
je ukazao na neresen problem krajinskih Srba u Hrvatskoj.
Pise: Mira Beham
Sutra: Optuzbe bez odgovora u Nemackoj
NSP Lista isprobava demokratiju u praksi
==^================================================================
This email was sent to: [email protected]
EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq
Or send an email to: [EMAIL PROTECTED]
T O P I C A -- Register now to manage your mail!
http://www.topica.com/partner/tag02/register
==^================================================================
