[sorabia] Srbija između istoka i zapada

[ANTIC.org-SNN]

IZAZOVI ISTINE - MILOVAN DRECUN

Srbija između istoka i zapada

Nadasve je zanimljiva evolucija stavova pojedinih petooktobarskih 
revolucionarnih stranaka i njihovih vođa. Od tragikomičnog obožavanja Amerike i 
njenih evropskih svaeznika i vulgarnog sprdanja sa Rusijom, Kinom i još nekim 
zemljama, Srbija je na jedvite jade, u poslednjem trenutku, spoznala da se svet 
ne okreće oko nje i da se dešavaju tektonske geopolitičke promene u 
međunarodnoj zajednici. Sa ključnom zabludom i teškom greškom 
postrevolucionarne srpske spoljne politike suočio se među prvima Zoran Đinđić. 
Shvativši da sunce ne izlazi na Zapadu poručio je da se politika Srbije neće 
voditi iz Vašingtona, te da je realan politički potez Beograda da u slučaju 
otimanja Kosmeta postavi pitanje Republike Srpske. Vojislav Koštunica je jedini 
imao snage da građanima saopšti da Srbija nema većeg protivnika od američke 
politike.
Konačno, Boris Tadić, shvata da Srbija ne ide dobrim putem. Sa mesta 
predsednika malene Srbije poručio je da zvanični Beograd, iako ophrvan 
višegodišnjom kataraktom, vidi da se rađa novi međunarodni multipolarni poredak 
koji nezadrživo potiskuje američki jednopolarni globalni hegemonizam. Tadić je 
prihvatio izazov, spoljni i unutrašnji, i suočio se sa realnošću. Definisao je 
spoljnopolitičke prioritete Srbije: Evropska unija, Rusija, SAD, Kina. 
Ispravno, samo trebalo je to ranije da učini i da prione realizaciji takvog 
koncepta hrabro i beskompromisno. Narod bi rekao bolje ikad nego nikad.
Tom diversifikacijom spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je potvrdio sumnje, 
zapravo iskustvo realpolitičke Srbije, sa Amerikom. Beograd je bez razmišljanja 
radio ono što mu je Vašington sugerisao, govorio, predlagao, a bogme i 
naređivao. I šta smo dobili? U tome i jeste caka, ništa nismo dobili, već nam 
još traže - uzimaju Kosmet. Stavljanjem Rusije ispred Amerike na listi 
spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je nastavio putem kojim su krenuli Đinđić i 
Koštunica. Izgubio je, međutim, dragoceno vreme da još bolje pozicionira zemlju 
i ojača njen kapacitet za odbranu najvažnijih nacionalnih i državnih interesa.
Tim svojevrsnim rangiranjem najjačih polova moći, Tadić je nedvosmisleno 
pokazao s kojim zemljama imamo slične ili identične interese, a s kojom smo 
zemljom mislili da imamo, pa nas je ona svojim ponašanjem gorko otreznila. 
Naravno, postavlja se pitanje ima li Srbija adut za takvu novu geopolitičku 
igru ili je to samo moralni odušak pojedinca koji je shvatio da nije baš sve 
tako kao što pišu novine i govore američki slatkorečivi zvaničnici. I mi konja 
za trku imamo, samo su nas neki petooktobarci lagali da je u pitanju raga. Niko 
drugi do Džozef Bajden, američki potpredsednik, otkrio je naše svetlo u tunelu. 
„Srbija je od ključnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope“, poručio je 
Bajden prilikom majske posete Beogradu. Bez Srbije se ne može voditi politika 
na Balkanu, takođe poručuju zvaničnici EU. To je naša šansa.
Bez nas se ne može kapacitetno i efikasno delovati na Balkanu. Ali, ne treba se 
zanositi da će Srbija biti most koji će povezati Istok i Zapad. Tu ulogu ima 
moćna Nemačka. Srbija, može i treba da bude stožer zajedničke balkanske 
politike EU i Rusije, sastavni deo njihovog strateškog partnerstva. Tako će na 
najbolji način iskoristiti svoj regionalni geopolitički značaj i ojačati 
kapacitet da se izbori sa strateškim problemima sa kojima se suočava. Budućnost 
Srbije se ne može graditi na dilemi Zapad ili Istok, već na multipolarnosti 
novog međunarodnog poretka: i Istok i Zapad, i nesvrstani...

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/drustvo/glas-javnosti-17-09-2009/srbija-izmedju-istoka-i-zapada



[Non-text portions of this message have been removed]

[sorabia] Srbija između Istoka i Zapada

[ANTIC.org-SNN]

SAD I NATO NASTOJE DA SPREČE SRBIJU DA UČESTVUJE U REŠAVANJU STATUSA KOSMETA

Srbija između Istoka i Zapada

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 i Kumanovski sporazum, kojeg je 
ratifikovao SB, potvrdili su suverenitet Kosova i Metohije kao integralnog dela 
Republike Srbije, što je temeljni princip u rešavanju statusa Kosmeta, o čemu 
nema ni slova u Ahtisarijevom predlogu

piše: LJubiša Jović

Tekst predloga Martija Ahtisarija, otklonio je eventualne zablude, svima u 
Srbiji koji su do sada verovali da Zapad ceni napore Srbije o mogućem 
kompromisu o konačnom statusu Kosmeta, uz pomoć Zapada i njihovog poimanja 
demokratije, odnosno primeni međunarodno - pravnih normi i međunarodnog poretka.

Predlog o sveobuhvatnom rešavanju statusu Kosova i Metohije, Martija Ahtisarija 
je najgrublje kršenje Povelje Ujedinjenih nacija, Ustava Srbije i Završnog 
dokumenta Oebsa. To je praktično otvaranje puta za formiranje nove albanske 
države, oduzimanjem dela teritorije Republici Srbiji. Nikakve kozmetičke 
promene, amandmani i ostali pravni i politički oblici retuširanja teksta 
Predloga Ahtisarija, ne mogu da izmene suštinu da je u pitanju stvaranje nove 
albanske države na srpskoj teritoriji. Bez direktnog pominjanja nezavisnosti 
Kosmeta, Srbiji je trebalo dati privid da je u pitanju evropsko rešenje, koje 
srpskom stanovništvu daje široka prava, zaštitu srpske manjine, Srpske 
pravoslavne crkve, decentralizaciju opština s pravom partnerstva i saradnju s 
maticom u Beogradu.

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, Kumanovski sporazum, kojeg je 
ratifikovao SB, potvrdili su suverenitet Kosova i Metohije, kao integralnog 
dela Republike Srbije, što je temeljni princip u rešavanju statusa Kosmeta, o 
čemu nema ni slova u Ahtisarijevom predlogu. Politikom međunarodne zajednice i 
UN administracije i pored deklarativnih zalaganja za multietničnost, Kosmet je 
postao etnički čist. Konstantnim terorom i progonom preostalih Srba i drugog 
nealbanskog stanovništva, sprečavanjem povratka izbeglih i raseljenih, Kosmet 
je postao etnički najčistija teritorija u Evropi

Izrežirana predstava, kojoj je prethodila orkestrirana kampanja zapadnih 
dušebrižnika, brojnih humanitarnih i drugih navodno nevladinih organizacija za 
zaštitu ljudskih, građanskih i ko zna još kojih 'prava' , Međunarodne krizne 
grupe, tzv, eksperata i brojnih lobista na Zapadu u briselskim i vašingtonskim 
kancelarijama, imala je za cilj samo jedno, stvoriti novu albansku državu na 
srpskoj teritoriji. U američkim planovima, stvaranje nove albanske države u 
Srbiji, utvrđeno je znatno ranije, pre razbijanja SFR Jugoslavije i agresije 
NATO na SR Jugoslaviju 1999, kao rezultat upravo tih geostrateških planova.

Očigledno je da je smena vlasti u Beogradu 2000. godine, u takozvanim 
demokratskim promenama, za Ameriku imala samo jedan cilj, skloniti 
Miloševićevu vlast, kako bi se prekomponovanje balkanskog prostora izvršilo što 
efikasnije. Zapad, SAD i Brisel, stalno u svojim izjavama pružaju podršku 
reformama u Srbiji i otvaraju joj evropsku perspektivu s pohvalama u kojima 
su neoliberalni koncept slobodnog tržišta, uz podršku stranih banaka i 
razbijanje vojske najveća dostignuća. Pojedini demokratski lideri posebno 
su obasipani pohvalama Zapada za tako uspešno sprovedene reforme.

O pravim namerama SAD I NATO u Evropi i Balkanu, najbolje svedoči pismo, koje 
je Vili Vimer, ugledni nemački političar i potpredsednik Parlamentarne 
skupštine Oebsa, uputio nemačkom kancelaru Šrederu, početkom maja 2000. godine, 
posle učešća na Konferenciji lidera novoprimljenih članica NATO iz zemalja 
Centralne i Jugoistočne Evrope, održanoj pod patronatom, Stejt Departmenta i 
Spoljnopolitičkog instituta Republikanske stranke SAD, u Bratislavi. Kao prvi 
zaključak sa konferencije organizatori su zahtevali da se u krugu saveznika što 
je moguće pre izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo. 
Organizatori su izjavili da se SR Jugoslavija nalazi van svakog pravnog 
poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija. U zaključcima je, 
takođe, potvrđeno da je rat protiv SRJ vođen da bi se ispravile pogrešne odluke 
rukovodstva (Ajzenhauera) Amerike krajem Drugog svetskog rata. Iz tih 
strateških razloga na ovom prostoru se moraju stacionirati američki vojnici, 
zaključeno je pored ostalog na ovom skupu.
Sasvim je izvesno da američka i NATO politika na Balkanu, tačnije na prostoru 
nekadašnje Jugoslavije, a sada Srbije, uvažava još jedan bitan faktor za 
ostvarivanje ciljeva na ovom prostoru, a to je vođenje promuslimanske politike. 
O toj pogubnoj politici SAD i NATO po interese Zapada, a posebno Evrope, 
ukazivali su u svojim političkim analizama uvažene ličnosti sa političkog 
spektra i levice i desnice i u Americi i u Evropi. Od podrške Aliji 
Izetbegoviću u BiH i zelenoj transverzali do OVK na Kosovu i Metohiji 
američka politika je nastojala da svojim islamskim partnerima i saveznicima na 
Bliskom Istoku u Centralnoj i Jugoistočnoj Aziji pokaže