Srbija umire ozračena Milosrdnim anđelom
Broj 644 26.08.2008. http://www.revija92.rs/upload/images/izdanja/2008/avgust/644/DSC_0201.jpg Čišćenje zagađenog terena Piše: Predrag Stojković Kako da se oslobodite nuklearnog otpada? SAD i NATO su pronašli efikasan način – istovariti na teritoriju tuđe zemlje u obliku municije sa osiromašenim uranijumom! Takva sudbina, za sada, je zadesila Srbiju, Irak, Avganistan, a na redu su i ostale zemlje. U 78 dana agresije NATO snage bombardovale su 112 puta teritoriju bivše SRJ sa municijom koja sadrži osiromašeni uranijum. Kontaminirana je 91 lokacija, odnosno jedna u Crnoj Gori, devet u “užoj” Srbiji, dok je 81 mesto zatrovano na teritoriji Kosova i Metohije. Sva bombardovanja izvršena su ispod 44. paralele. Na ovo područje izbačeno je više desetina tona osiromašenog uranijuma U238, ali je pronađeno i tragova drugih štetnih čestica. Po rečima generala Slobodana Petkovića (ABHO), pošto se vojska povukla sa teritorije Kosova i Metohije, dekontaminirana su samo područja u Srbiji i Crnoj Gori. Po dostupnim podacima NATO snage kontaminirale su sa municijom koja je napravljena od osiromašenog uranijuma 256 ari na teritoriji Srbije, bez Kosova i Metohije. Povećana radioaktivnost zabeležena je na lokalitetima “Pljačkovica”, severno od Vranja, “Borovac” (dve lokacije), južno od Bujanovca, “Čerenovac” (dve lokacije), jugozapadno od Bujanovca, “Bratoselce”, severoistočno od Preševa i “ Reljan”, istočno od Preševa u Srbiji, odnosno lokalitet “Arza” na poluostrvu Luštica u Crnoj Gori, u blizini plaže “Žanjice”. S druge strane, najintezivnija dejstva ovom municijom bila su u oblastima oko Prizrena, Đakovice, Dečana, Uroševca i Đurakovca. Na nekim lokacijama (Pljačkovica), po rečima generala Petkovića, zabeležena je 1.100 puta veća radioaktivnost od prirodne! Po nekim proračunima, kako kaže Petković, zansovanim na podacima o broju naleta, broju ispaljenih projektila (prosečnom), može se konstatovati da je na teritoriju Kosova i Metohije ispaljeno oko 31.000 komada municije sa osiromašenim uranijomom, a u Srbiji oko 5.000 komada. To znači da je na teritoriju južne srpske pokrajine “ostavljeno” više od DEVET tona (9,238 tona), a u Srbiji više od jedne tone (1,19 tona) nuklearnog otpada! Po nekim drugim podacima ispaljeno je između 45.000 i 90.000 metaka sa osiromašenim uranijomom. Osiromašeni uranijum nije ništa drugo nego nusprodukt koji se dobija prilikom pripreme goriva za nuklearne elektrane. On se dobija gotovo džaba, a probojna moć takve municije (kojom Generalštab SAD opravdava njegovu upotrebu) je velika. Ipak, postoje i drugi metali kao što su volfram, tungsten ili titanijum koji imaju istu probojnu moć i koji nisu radioaktivni, ali su skupi. S druge strane čuvanje U238 je skupo i opasno, pa se ovakvim rasipanjem po drugim državama dodatno štedi! Po rečima našeg sagovornika oni koji tvrde da ova municija nije opasna trebali bi da tamo gde je i bačena prave svoje baze i domove. Ali oni to nisu uradili. Naprotiv. Šta više, svu hranu i vodu za svoje trupe dopremaju iz svojih zemalja, a ne koriste lokalnu. Oni, kaže Petković, vrlo dobro znaju kolika je opasnost od ovakvog zagađenja jer je ono trajno – poluraspad uranijuma 238 iznosi 4,5 milijardei godina! Osim toga on je radioaktivan i veoma toksičan, sličan živi i u arsenu. Koliko je opasan govori i podatak da je dovoljno držati 80 sati delove penetratora od osiromašenog uranijuma pa da dođe do patogenih promena, a ukoliko je izloženost duža može da nastupi i smrt. Ova municija, po njegovim rečima, prilikom udara u metu stvara temperaturu od 800 stepeni celzijusa, a između 10 i 70 posto ukupne mase osiromašenog uranijuma sagori i pređe u aerosole uranijum oksida (U2O i U3O), čije su čestice veličine do pet mikrona. One prvo kontaminiraju mesto udara, a zatim ih vetar, vozila ili ljudi raznose, tako da ova radioaktivna prašina zagađuje veliku površinu. Čestice se lako unose u organizam udisnjem, preko hrane i vode i deponuju se godinama u plućima, bubrezima, limfnim žlezdama, mišićima, testisima, kostima, mozgu, jetri, pankreasu i slezini. U krvi se vezuje za belančevine, bikarbonate i membranu eritrocita. Ova materija osim kancerogenih oboljenja, koja se javljaju u periodu od pet do trideset godina od kontaminacije, izaziva i genetske promene, dovodi do degeneracije i smanjenja broja potomstva. Zbog toga bi, po rečima generala Slobodana Petkovića, moglo i da se postavi pitanje da li je upotreba ove municije imala za cilj da protera i Albance i Srbe?! Pogotovo ako se zna da je većina meta, od kojih su mnoge bile civilne, mogla da se gađa i drugim, konvencionalnim naoružanjem sa istim efektom. Koliki je stepen opasnosti jednog zrna sa jezgrom od osiromašenog uranijuma od 30 milimetara, pošto su ona i ispaljivana iz aviona A10, govori i podatak iz države Njujork. Tamo je još 1980. godine sud zabranio rad fabrici “National Lead Industries”, koja proizvodi penetratore od osiromašenog uranijuma, odnosno naredio joj da prestane sa proizvodnjom, jer su svakog meseca prekoračivane propisane granice izbačene radioaktivnosti u vazduh od 150 mikroCi. Ova vrednost odgovara količini od 378 grama osiromašenog uranijuma, a samo jedan metak od 30 mm sadrži 298 grama ove materije. Jedan od posrednih pokazatelja da na Kosovu i Metohiji nešto nije u redu, odnosno da je situacija zabrinjavajuća, potvrđuju podaci o broju malignih oboljenja. U odnosu na 1997. godinu zabeležen je drastičan rast broja karcinoma, pogotovo kod dece. Tako se leukemija kod dece, pre rata, merila jednim promilom, a sada (podaci iz 2006.) jednim procentom! Slična je situacija i sa drugim starosnim grupama. Ni u Srbiji ne cvetaju ruže. Porast broja malignih oboljenja je iznenađujuće visoka. Zvanična statistika je neumoljiva u periodu od 1999. do 2001. godine 140.000 obolelih od raka. Odnosno 25.000 novoobolelih svake godine, a ovaj svet napusti 18.000 ljudi godišnje! Po nekim podacima u Vranjskom okrugu zabeleženo je 6.000 slučajeva karcinoma, odnosno dva dnevno! Severoatlantski savez je tek februara 2000. godine priznao da je koristio municiju sa osiromašenim uranijumom na teritoriji tadašnje SRJ. Bolje se nije ponela ni Svetska zdrvastvena organizacija koja je u jednom, kako je to zaključio britanski fizičar Kit Baverstok falsifikovanom izveštaju, istakla da municija sa osiromašenim uranijom nije škodljiva po zdravlje ljudi! A sve na osnovu izveštaja delegacije SZO posle posete KiM, a koja nije ni bila na mestima gde je korišćena ova municija. Slučajno? U svakom slučaju, dovoljno da Karla del Ponte zaključi da nije bilo kršenja Ženevske konvencije od strane NATO pakta prilikom agresije na SRJ! Iako je Agencija za atomsku energiju utvrdila da je ova municija radioaktivna, da je toksičan, da se ne može sprečiti ili kontrolisati širenje čestica osiromašenog uranijuma što ugrožava civilno stanovništvo i da izaziva trajne posledice po ljude i životnu sredinu! Delovi ove municije nalaženi su i na zemlji i u zemlji, u zavisnosti od toga kakva je podloga u koju je udarila. Na tvrdoj podlozi obično se nailazi na delove ili cele penetratore koji su na površini. Sloj zemljišta ispod njih je, po rečima Petkovića, kontaminiran oksidima ili sitnim česticma osiromašenog uranijuma. S druge strane, na mestima gde je zrno prodrlo u dubinu tla, kako kaže Petković, radioaktivnost je detektovana na dubinama od 5 do 7 cm. Na dubinama od 10-15 cm pronalaženi su delovi aluminijumske košuljice, dok se delovi penetratora mogu naći i na dubinama od 20-30 cm. Sam penetrator je pronalažen, u proseku na dubinama od 50-70 cm, a bilo je i slučajeva da prodre u zemlju i do 120 cm. Situacija kod pogođenih vozila, ukupno 135 je pregledano, je ista. Kod dela sredstava utvrđena je povećana kontaminacija beta zračenjem 20-25 bekerela po centimetru kvadratnom (dozvoljena 0,4 Blj/cm2). Gama zračenjena dva cm od mesta pogotka kretalo se do 0,24 mikro greja na sat (0,24 milionita dela Gy/h). Ona, koja su mogla da budu izvučena sa Kosova i Metohije, su sklonjena na sigurno. U međuvremenu, UN su pokrenule i inicijativu za zabranu upotrebe municije sa osiromašenim uranijomom, ali je, po saznanjima generala Petkovića, naš predstavnik u ovoj organizaciji bio suzdržan!? Zašto? Da li mnogo košta lečenje, ili se vlasti boje da se ne zamere nekom. STRADALE MNOGE PORODICE Žrtve NATO bombardovanja padaju godinama pošto je ono prestalo. Mnoge porodice su na svojoj koži osetile dejstvo osiromašenog uranijuma i štetne hemijske supstance. Među njima je i porodica Lukić, Mirjana i Mirko, zaposleni u Vojskci Srbije. Pukovnik Mirko Lukić, suprug dr Mirjane Anđelković-Lukić, višeg naučnog saradnika u Tehničko opitnom centru Vojske Srbije u Beogradu, preminuo je 9. aprila 2003. godine na VMA od karcinoma pluća. On i njegova dva prijatelja, mr Miloš Vujačić, načelnik Odseka za pirotehniku i pukovnik Dragan Vasiljević, načelnik Vazduhoplovnog instituta u Beogradu, koji su takođe preminuli, nekako u isto vreme, žrtve su po rečima Lukićeve NATO bombardovanja. Sva trojca su se razbolela 2002. godine. Miloš Vujačić je dobio galopirajuću leukemiju i umro 5. novembra. Njegov kolega Dragan Vasiljević se, u jesen 2002. godine, razboleo od neke čudne bolesti, noćima nije mogao da spava. Na kraju su lekari sa VMA dali dijagnozu – upala nervnih ovojnica. Umro je 30. januara 2003. godine. Ova tri prijatelja su svakodnevno bili na terenu tokom bombardovanja, procenjivali štetu, izviđali stanje na terenu... Tri godine kasnije postali su žrtve “Milosrdnog anđela”. Mirko Lukić je sa svojom ekipom uspešno rešio problem “mekih bombi” - poznatijih kao grafitne, koje su Srbiji donosile mrak izazivajući kratke spojeve na elektro mreži. OTPAD SMEŠTEN U VINČI Po rečima generala Slobodana Petkovića, pod čijom je komandom i rađana sanacija terena, dekontaminirano je četiri hektara zemljišta, uklonjeno je 704 projektila od osiromašenog uranijuma i više desetina tona kontaminirane zemlje! Sve je, po rečima sagovornika R92, uredno sklonjeno u odlagalište otpada u Institutu za nuklearnu energiju “Vinča”. - Odmah po završetku rata preduzete su mere pojačanog medicinskog nadzora vojnika i policajaca koji su boravili na mestima gde je upotrebljavna municija sa osiromašenim uranijumom. Od oktobra 2000. praćeno je njihovo zdravstveno stanje, kontrola svih vojnika koji su bili u neposrednoj blizini (do 50 metara), koji su učestvovali u izvlačenju tehnike i ranjenih ili su bili u ekipama za radiološko izviđanje terena. Prvi pregledi su izvršeni u periodu oktobar – novembar 2000. godine. Tokom tih pregleda konstatovane su povećane vrednosti transaminaza. Promene na jetri opisane su kao “masna degenracija” ili lezija jetre. U 2001. godini, po rečima našeg sagovornika, izdvojena je visoko rizična grupa od 300 osoba. Na pregledima su i dalje bile povećane transaminaze. Sledeće godine odazvalo se 230 od 300 pozvanih. I dalje su konstatovane povećane transaminaze, ali nije bilo oboljenja u povećanom obimu. U 2003. godini odazvalo se 240 osoba na preglede. Povećane transaminaze su i dalje konstatovane ali sada kod manjeg broja osoba. - Zbog nedostatka sredstava ovaj proces praćenja je prekinut iako je poznato da se oboljenja javljaju i do 30 godina posle ozračenja – kaže Petković. - Iako smo sugerisali da se nastavi praćenje, za sada, nemam takvih informacija. SREBRNI METAK Čuveni “srebrni metak” odnosno municija sa osiromašenim uranijumom nastala je sedamdesetih godina prošlog veka u bivšem Sovjetskom Savezu i SAD. Potom su je razvili Francuzi i Britanci. Sa ovakvom municijom, pored ovih zemalja, raspolažu još i Saudijska Arabija, Izrael, Ukrajina, Turska, Pakistan i Tajland! SAD su razvile municiju u kalibrima 20 mm za brodske topove koji sadrže oko 70 grama osiromašenog uranijuma (OU), za topove 25mm (sadrže 85g OU), avionske topove getling od 30mm, sa oko 298g OU, tenkovske topove u kalibrima 105mm i 120mm, koji sadrže 2,2 kilograma, odnosno 4,9 kilograma OU. Takođe je razvijena i granata za top kalibra 155mm. U literaturi su pronađeni i podaci da je OU ubačen i u rakete “Tomahavk”, odnosno da one sadrže 20 kg ove materije. OD REPETITORA DO PLAŽE Rejon “Pljačkovica”, odnosno repetitor RTS, gađan 29. maja 1999. sa municijom od osiromašenog uranijuma, nalazi se na oko tri kilometra od Vranja. Na ovoj lokaciji kontaminirano je 24 ara zemljišta, a u više navrata izmerena je radijacija veća 1.100 puta od dozvoljene odnosno 235.000 bekerela po kilogramu. Neposredno posle rata izgrađen je novi repetitor, a da niko nije znao za njegovu gradnju, kao ni ko ga je izgradio! U podnožju se nazi više prirodnih izvora vode, a zbog karakteristika terena ova lokacija predstavlja trajni izvor zagađenja. Lokacija “Bratoselce” gađana je tri puta, prvi put 27. maja 1999. godine. Nalazi se 500 metara od sela Bratoselce. Na ovoj lokaciji nalazio se lažan položaj – komandno mesto 78. motorizovane brigade, pri čemu je po podacima NATO upotrebljeno 2140 zrna sa osiromašenim uranijomom. Pronađeno je 1.300 zrna. Kontaminirano je područje od 55,53 ara, a izmerena radijacija bila je između 1.800 i 23.400 bekerela po kilogramu, odnosno 116 puta veća od dozvoljene. Pretpostavka je da je ispaljeno mnogo više projektila. U Crnoj Gori kontaminiran je rt “Arza”, plaža “Žanjica” (300 ari) na poluostrvu Luštica. Na ovom kamenitom zemljištu nije bilo vojnih objekata. Pronađeno je 102 cela penetratora i 28 delova od osiromašenog uranijuma. Izmerena je radijacija od 1.450 do 7.000 bekerela po kilogramu što je 350 puta više od dozvoljene količine. VEZAN ZA PRIVREDU U jednom armijskom izveštaju Radiološke grupe konstatuje se da dugoročni efekti malih doza osiromašenog uranijuma mogu da prouzrokuju rak. Preporuka na kraju tog izveštaja je da se vojska SAD više angažuje u “odnosima sa javnošću” kako bi se sprečile moguće “nepovoljne međunarodne reakcije”! Sve ovo podržava tezu da je u stvari politika Pentagona tesno vezana za interese privrede, a pre svega nuklearnog i vojnog lobija, dok se mediji tu nalaze samo da opravdaju takvu politiku. SVETLE U MRAKU Po svim, i domaćim i stranim (NATO), izvorima italijanski i nemački kontigent u sastavu KFOR dobio je najgore zone. Odnosno područja gde je i ispaljeno najviše municije sa osiromašenim uranijumom. Potvrde da nešto nije u redu prvi su dali Italijani, koji su prvi počeli da oboljevaju od “neobjašnjivih bolesti”. Reakcija medija i javnosti na Apeninskom poluostrvu bila je burna, tako da je čak i obrazovana parlamentarna komisija, pored nekoliko vojnih i civilnih, koja se bavi ovim pitanjem. Do sada je umrlo osam vojnika, od 28 koliko je dobilo rak a bili su stacionirani na Balkanu – BiH i Kosovu i Metohiji. Slična situacija je i sa nemačkim snagama, odnosno nordijskim bataljonom koji je pod komandom Nemaca. A u poslednje vreme javili su se i slučajevi u francuskom sastavu KFOR. To je jedan od razloga zašto je Holandija povukla svoje vojnike sa KiM još 30. juna 2000. godine! Ujedinjene nacije, odnosno njihove humanitarne organizacije, ne šalju trudnice na KiM, a ukoliko to prihvate posebno se evidentira u njihov dosije kako bi mogli da dobiju nakandu u slučaju negativnog uticaja na njihovo zdravlje! REPUBLIKA SRPSKA Očigledan primer da je Republika Srpska bila uvod u dalju upotrebu ove municije i da je njeno korišćenje obavijeno velom tajne za žrtve govori i slučaj jednog italijanskog novinara. Kako je nailazio na zatvorena vrata kada bi pokušao da razgovara sa nekim iz snaga NATO stacioniranih u Bosni i Hercegovini o ovoj temi rešio se za “direktan” pristup. Otišao je do remontnog zavoda u Hadžićima i uzeo nekoliko zrna iz ruševina. Potom je otišao u komandu NATO u Sarajevu. Kada je vojnicima i oficirima pokazao šta im je doneo kao “poklon” odmah je data uzbuna koja je trajala sve dok nisu došli nemački specijalci u kompletnoj ABHO opremi i odneli municiju u nepoznatom pravcu. Broj 644 26.08.2008. http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=41&articleId=180 [Non-text portions of this message have been removed]
