NSPM KOMENTARI Politički život
Aleksandar Pavić DRŽTE LOPOVA, NAJNOVIJA EPIZODA Izgleda da je opet došlo vreme da se skreće pažnja sa onih koji stvarno drmaju Srbijom parama koje su pokrali od naroda tokom poslednjih 60 godina, a pogotovu tokom 1980-ih, 1990-ih i 2000-ih, tako što će se kola ponovo, kao i posle 5. oktobra, slomiti samo na Bogoljubu Kariću. Možda je to zato što je, za razliku od drugih, Karić otvoreno ušao u političku arenu. I to, naravno, ima svoje posledice, na koje ni Karić, ni bilo ko drugi ko u arenu uđe, nema prava da se žali. Međutim, u post-petooktobarskoj Srbiji, ta činjenica izgleda da nužno povlači sa sobom i svoju suprotnost: To jest - onaj ko nije otvoreno ušao u političku arenu a pokrao je narodni novac nema razloga za brigu. Može da nastavi da raspolaže sa ukradenim parama, da gradi poslovnu imperiju kao ugledni član društva i polako ali sigurno kupuje sve što ima da se kupi u državi (i to onu istu, nekadašnju društvenu imovinu u koju se do juče, neminovno kao član Partije, kleo - o otetoj, nacionalizovanoj imovini i da ne pričamo), preko of-šor firmi i korupcije državnih činovnika (posredstvom stranaka koje su ih na odgovarajuća mesta i postavile). Može da nastavi da održava i kontroliše famozni, nevidljivi ali sveprisutni uvoznički lobi, zbog kojeg svi u zemlji plaćaju strane proizvode skuplje nego što je njihova cena na Zapadu, zbog kojeg domaća privreda ne može pravilno da se razvije (osim - čast izuzecima - ako nije pod kontrolom tog istog lobija). Ili može, na primer, da nastavi, preko mafije unutar EPS-a, da sprečava postavljanje novih brojila u celoj Srbiji koja bi onemogućila krađu, koja se preko postojećih brojila besomučno nastavlja. Ima još puno primera, što nije tema ovog pisanja, ali jeste temelj na kojem današnja laž od političkog i svakog drugog života u Srbiji počiva. Jer, porez na ekstra profit značio je samo jedno: u redu je što ste iskoristili nepravedan monopolistički položaj da se obogatite na narodnoj nesreći - sad to samo treba da ozakonite. Sadašnja vlast, kao ni prethodna, nije nosilac nikakvog moralnog talasa kojeg Srbija, željna pravde više od bilo čega drugog, već duže vremena čeka, već nosilac jednog otužnog moralizma koji, u svojoj selektivnoj primeni donosi, umesto željene katarze, samo još veće gađenje nad opštim stanjem stvari. Bilo bi sve mnogo ubedljivije kada se sve afere koje se tiču samih članova vladajuće koalicije ne bi, kao talasi tokom prolazne bure, uzalud razbijale o obale keja. Šta je bilo sa Nacionalnom štedionicom, sa "šećernom aferom," sa prodajom Knjaza Miloša, sa nalazima anketnog odbora Narodne skupštine o uvozu struje, sa uvozom opreme iz Češke? Šta je sa novcem na Kipru, po koji je i sam sadašnji ministar finansija navodno išao, da bi o istom odjednom, i za svagda zaćutao. Kako je sadašnji Guverner Narodne Banke Srbije mogao da bude neko ko je doskora radio za jednu od stranih banaka prisutnih na našem tržištu i još od nje uzeo hipotekarni kredit za stan? Što se tiče predizbornih obećanja, šta je bilo, na primer, sa revizijom privatizacije? Možda je najslikovitiji odgovor na ovo poslednje pitanje dat postrojavanjem celokupnog sastava vlade na puštanju u rad visoke peći u Smederevu. Tako je - pred najvećim krađama se stoji u stavu mirno, jer iza njih stoje stvarno moćni činioci, sa kojima se nije šaliti. Na to će branioci "pragmatičnog moralizma" možda odgovoriti - čekajte, pa Ju-Es Stil je sada najveći izvoznik u Srbiji! Ljudi zarađuju, dobrobit naroda je u pitanju! Odgovor: ništa manje ne bi zarađivali, a verovatno bi i još više, da je Sartid prodat, po višestruko većoj tržišnoj ceni, indijskoj čeličnoj kompaniji koja je još veća i bogatija od američke. Pogodite da li će, pod ovom vladom, ta privatizacija ikada biti ispitana. Što nas dovodi na još jednu tačku, koju valja bar uzgred pomenuti. To je, naime, "patriotski momenat" kojim se sadašnja vlada kiti. Od ranijeg potuljenog anti-amerikanizma iz bezbrižnog vremena opozicionarstva ni traga (videti primer u prethodnom pasusu, kao samo jednu ilustraciju). Od Haga kao devete rupe na svirali nije ostalo ništa, osim da se izruče oni koji dosad nisu. Od pompezno najavljenog širenja kulturnih, privrednih i svakih drugih veza sa Republikom Srpskom, uz pomoć famoznog ugovora o stranačkoj saradnji između SDS-a i DSS-a, takođe nije ostalo ništa osim spoljnih gestova koji ne mogu da zamene suštinu. Jer, imamo sada situaciju u kojoj je Republika Srpska skoro u potpunosti neutralizovana, na izdisaju, i to upravo na početku statusnih pregovora o Kosmetu, tako da je sad mnogo teže uvesti je u igru kao "bosansku analogiju" srpske pokrajine. Ali - bitno je da se nosioci "patriotskog centralizma" u nas, sa obe strane Drine - neprekidno "zalažu" za opšta mesta nacionalne podsvesti - dovoljno za političke poene, ali i čvrst alibi u slučaju neuspeha. Ali, vratimo se lovu na tajkune. Spolja gledano, čini se jasnim da je, kao deo strategije opšteg zamagljivanja stvari u haosu koji je usledio odmah posle 5. oktobra, negde odlučeno (ili sređeno) da je najbolji način da se stečeni plen zadrži, da se pažnja javnosti - i novo-uzurpiranih državnih organa - usmeri ka jednoj ličnosti, kako bi se na druge polako ali sigurno zaboravilo. Naravno, ni tu se nije išlo do kraja, inače Karić verovatno odavno ne bi bio na slobodi - a da li je ista i koštala, to samo on i "demokratske snage" znaju. Znači, dok počinje najnovija halabuka oko Bogoljuba, Miškovići, Bekoi, Hamovići, Lazarevići (i još mnogo imena za koja se ne zna u javnosti) i svi, da upotrebimo terminologiju sada već rado viđene Karle del Ponte, koji su im pružali i pružaju logističku podršku u združenom zločinačkom poduhvatu (na primer, ministri u bivšoj vladi, predstavnici Deloit i Tuša i sličnih “ekspertsko-konsultantskih” kuća, mnogi sadašnji narodni poslanici ili državni činovnici udobno ugnježdeni u "respektabilnim" strankama), mogu da nastave sa zaokruživanjem nove, ekonomske okupacije Srbije. Inače, zanimljivo je bilo videti i medijski ugao koji se koristio u najnovijim napadima na Karića. Naglasak je stavljen na činjenicu da je Ekrem Luka, sa kojim je Mobtel napravio posao, "jedan od glavnih finansijera OVK". Vlada će nam valjda objasniti zašto je to bitan momenat - možda kada njen pregovarački tim sedne za isti sto sa, na primer Hašimom Tačijem (mada između njega i drugih nema suštinske razlike), i počne da razgovara o mnogo krupnijem pitanju nego što je mobilna telefonija. Tada će se, zasigurno, pozvati na "nacionalne interese", kao i kada je Solani dozvoljeno da nekažnjeno prvi put poseti Beograd. Poruka tog selektivnog moralizma otrpilike glasi: mi možemo da imamo duple standarde, jer samo mi istinski znamo šta su nacionalni interesi, a ne oni koji su “izdajnici”, “tajkuni”, i sl. Ali, sve je to već simptomatično, deo opšteg relativizovanja svih vrednosti i standarda koje nam je “demokratska” politička elita donela. Mulj u koji su nas sve kolektivno uvalili traje ne 5 već više od 15 godina, od dana kada su pristali da igraju po pravilima igre režima čiji su navodni beskompromisni protivnici bili (s druge strane, radikali su od početka jasno stavili do znanja da prihvataju pravila prethodnog režima, i nisu učestvovavli ni u jednom pokušaju prevrata.) Zato 5. oktobar i nije predstavljao, niti je mogao da predstavlja, uprkos pustim nadanjima, nikakav diskontinuitet, nikakav novi početak, nikakvu sveobuhvatnu obnovu. Valja ponoviti i ponavljati ono o čemu je već pisano, radi podsećanja na neobavljeni posao koji nas čeka - u svim zemljama bivšeg real-socijalizma tranzicija je bila uspešnija tamo gde je raskid sa prethodnim režimom bio radikalniji. Nigde ona nije do kraja uspela, nigde narod nije u potpunosti - ili čak u velikoj većini, zadovoljan. Ali je bar postojao momenat katarze, praktične negacije prethodnog, i novog početka. U šta god da je se taj novi početak kasnije pretvorio, ljudi su bar mogli da kažu da su imali priliku i propustili je. Ovde ta prilika nikad stvarno nije ni data. Zato se skupština i bukvalno pretvorila u cirkus, kao realni odraz lažne cirkuzantske "tranzicije" koja stvarno još suštinski nije ni počela, osim na površini površine. I zato u narodu vlada tinjajuće nezadovoljstvo: sve "afere" su lažne i prolazne, jer suština ostaje nepromenjena, a oni koji sada suštinski upravljaju narodnom sudbinom su u najdubljoj mogućoj ilegali, iako njihovi automobili sa zatamnjenim staklima i dalje svakodnevno prolaze pored nesrećnika koji čekaju vozila raznih gradskih prevoza na stanicama. Dakle, sada imamo kao nocioce vlasti one koji su bili "beskompromisni" borci protiv Miloševića a izlazili na sve izbore koje je raspisao; one koji su neprestano protestovali protiv "medijske cenzure" ali koristili svaku priliku da se na tim istim medijima pojave i ubiru političke poene; one koji su protestovali protiv TV pretplate da bi istu sada uveli; one koji su javno podržavali Radovana Karadžića a sada ga hapse; one koji su bili među najglasnijima protiv Haga a sada najuspešnije sarađuju; one koji su grmeli protiv Nato bombardovanja a učestvovali u državnom prevratu kojeg su iste Nato zemlje finansijski podržale, i na velika vrata vratili Solanu u Beograd; one koji obećavaju novi ustav već 5 godina a uporno vladaju preko starog; one koji jedini u regionu nisu doneli zakon o denacionalizaciji, što će se tek, između ostalog, odraziti i na naš pregovarački položaj u vezi Kosmeta, prepunog nevraćene crkvene i privatne imovine, na koju je mogla da se stavi tapija kada su uslovi bili mnogo povoljniji. Takvima je stvarno i potreban neko kao Bogoljub Karić. Da ga nema, izmislili bi ga. Što je najgore, u svemu tome Karić ispada i simpatičniji, jer je bar ono što jeste, to jest mnogo se manje pretvara da je ono što nije. Karić je neko ko je iskoristio svaki sistem da dođe do onoga za čim je težio, i tu nema tajne. Novac koji je zaradio otvoreno je i trošio, ne samo na sebe već i na politiku i političare - čak i neke koji ga danas "pravednički" napadaju. Omogućio je narodu da javno da sud o njemu. On je, jednostavno, ogoljena predstava svega onoga što nam se u poslednje dve decenije dešavalo i dešava - ali bar pred svima, javno, bez moralisanja. I, treba postaviti i sledeće pitanje - zašto je on, za razliku od drugih koji su se obogatili tokom narodne nesreće, izabrao javni politički angažman, i to još "opozicioni"? Zašto i on nije izabrao put "mraka" i zakulisa, tajnih dilova i diskretnog vučenja konaca? Neće biti da je to zato što je on najmoćniji među tajkunima.. I neće biti da je to samo pitanje ličnosti, političke ambicije i želje za isticanjem. Da, možda je tačno da je Bogoljub Karić ušao u politiku da bi zaštitio svoj kapital. Ali, ako je to zato što je on jedini među krupnim zverkama trebalo da postane žrtveno jagnje, onda je to više od običnog razloga, više od pukog pokušaja "tajkunizacije" Srbije i srpske politike. Njegovo bavljenje politikom, kakvo god da je, suočava nas i sa nekom istinom koje skrivene "sile mraka i beznađa" pokušavaju da sakriju, kroz fingiranu igru "drž'te lopova". To, negde duboko, narod i oseća, inače rejting Karićeve stranke nikad ne bi premašio rejting vodeće stranke u vladajućoj koaliciji. I zato predstojeća bitka i jeste na neki način crno-bela, ali ne onako kako bi zvaničnici hteli da predstave. Ako Karić, nemajući šta da izgubi, bude otvorio kontra-paljbu iz svog raspoloživog oružja, mnoge druge stvari mogu izaći na videlo, i pomoći da se, bar u nekim tačkama, crno opet počne razdvajati od belog. A belo je tamo gde sadašnja politička elita svakako nije. 3. januar, 2006.g http://www.nspm.org.yu/ Copyright by NSPM Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/ujedinjeno_srpstvo/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
