ДОПУНСКА НАСТАВА НА СРПСКОМ У КОПЕНХАГЕНУ 


Најбоља школа у дијаспори 


Школа „Свети Сава” прва у расејању
под патронатом СПЦ 
 
(Од нашег специјалног извештача)
КОПЕНХАГЕН, фебруара – Немају школски програм, немају одговарајуће књиге, 
немају ни своју цркву, него изнајмљују салу велике лутеранске богомоље у делу 
данске престонице званом Нореброу, претежно насељеном муслиманским живљем, 
учитељице на часове у унутрашњости путују и до 350 километара, плате им стижу 
са закашњењем од четири месеца, али су они, упркос томе – најбоља школа на 
српском језику у дијаспори.

Школа „Свети Сава” из Данске, на чијем челу је протојереј-ставрофор Радмило 
Стокић, прва је допунска школа у расејању под патронатом Српске православне 
цркве. Након прошлогодишњег рада као пилот програм, од ове школске године 
постала је део редовног система допунских школа међу нашима у свету, користећи 
законску измену да школе могу бити и под јурисдикцијом СПЦ, а не само 
дипломатско-конзуларних представништава, што је донедавно био случај. У седам 
градова по целој Данској уписали су 297 деце.

Булдожер у мантији

– Многи родитељи веле да су њихова деца откако похађају допунску наставу боља и 
у данској школи. Боље уче, боље се понашају, јер великом љубављу постижемо 
другачију дисциплину него у данским школама. Код нас нема распуштености, капе 
на глави, жваке у устима, уласка и изласка за време наставе, држања ногу на 
столу за време часа... Позитивно утиче и црквени део, јер се деца ангажују 
приликом службе и литургије, речју, на добром смо путу – задовољно констатује 
прота Стокић.

Будући да у Данској има нешто мање од десет хиљада наших људи, углавном старе 
економске емиграције из шездесетих, претежно из Тимочке крајине и Црне Горе, од 
којих је највећи део и данас привржен југословенству, онда је овакав успех 
школе под окриљем цркве још важнији. До пре неколико година овде практично није 
било ни цркве, ни парохије. Доласком оца Стокића из Калифорније, који је 
оставио тамо дубок траг служећи у Саратоги, Срби у Данској почели су да 
схватају шта им значи црква. Упорност коју је демонстрирао, чекајући годину 
дана да се !
 парохија формално региструје код данских власти, истрајност захваљујући којој 
је организована допунска школа, свакодневна борба да се овде нађе адекватан 
храм и друге ствари кумовале су његовом новом имену – тихи булдожер у мантији. 

– С обзиром на проблеме које смо имали, схватио сам да морамо активирати децу, 
јер није било другог начина да се пресече дугогодишњи негативан тренд. Народу 
црква треба, али се стабилна парохија дуго и тешко ствара. Кад говорим о цркви, 
мислим на живу цркву, цркву која је пуна људи – вели наш саговорник, напомињући 
колико је тешко изводљиво да СПЦ прибави у власништво неки од протестантских 
храмова у Копенхагену. 

Податак да о томе одлучује посебна државна комисија, упркос уверавањима да смо 
на врху листе коју је прота добио од данских званичника, релативизује се кад се 
уз помоћ података сагледа овдашњи владајући тренд: надирући процес исламизације 
потврђује око пет хиљада Данаца који годишње пређе у ислам, око сто имама који 
служе за 400.000 својих верника у Данској, што се приближава цифри од десет 
одсто од укупног становништва. У крају где данас Срби из Копенхагена изнајмљују 
цркву некада је живело 40.000 Данаца и сви су се иселили.

Питања без одговора

– У таквим условима суочио сам се са оклевањима у отаџбини на сва моја обраћања 
да се покрене школа. Писао сам на пет адреса, од Матице исељеника Србије, преко 
министарстава за дијаспору, веру и просвету, до скупштинског одбора за 
образовање. Подржали су ме из Матице и министарстава образовања и вере, из 
ресора за дијаспору поручено ми је да имају друге приоритете, онда је све 
трајало дуго, да бисмо у јануару 2005. године кренули с пилот-програмом, а 
неколико месеци касније превели тај огледни пројекат у редовну допунску школу, 
за коју су на�!
 �е учитељице направиле програм прилагођен деци овде, а из расположивих књига 
које смо добили избор садржаја који одговара њиховим образовним потребама – 
објашњава директор школе и вероучитељ Стокић.

У плану је да школа у априлу организује и своју прву екскурзију по отаџбини.

Током једнонедељног обиласка Србије, према програму Матице исељеника, деца ће 
се упознати с духовним, историјским и верским знаменитостима земље својих 
родитеља у Београду, Тополи, Крагујевцу, на Златибору, у Подрињу и Мачви... 

– Ако Министарство образовања испоштује преузете обавезе и посебно створена 
комисија направи програм наставе и концепт уџбеника за допунске школе, то ће 
много олакшати посао на терену, јер ће престати потреба за сналажењем и 
импровизацијама, што је сада случај. Истовремено, увек ће највећи проблем бити 
новац. Немам формулу како да се то превазиђе, али мислим да се и у дијаспори 
превише очекује од отаџбине – вели на крају отац Радмило Стокић.
 
Радивоје Петровић 



http://www.politika.co.yu/






                           Srpska Informativna Mreza

                                sim@antic.org

                            http://www.antic.org/

Одговори путем е-поште