САМОИЗОЛАЦИЈА САД У УЈЕДИЊЕНИМ НАЦИЈАМА
Болтонов архипелаг Исход тајног гласања у Генералној скупштини се оцењује као један од најтежих пораза америчке дипломатије у УН У Уједињеним нацијама САД су остале изоловане у настојању да новообразовани Савет за људска права, један од стубова реформисане светске организације, подреде својим политичким критеријумима и циљевима. За Савет за људска права, који ће заменити истоимену, не особито ефикасну и у знатној мери компромитовану, комисију, гласало је 170 земаља. Против су били САД, Израел и две микродржаве са Пацифика, Маршалска Острва и Палау, а уздржали су се Венецуела, Белорусија и Иран. Ако се има у виду да су САД биле главни иницијатор образовања Савета, исход тајног гласања у Генералној скупштини се оцењује као један од најтежих пораза америчке дипломатије у УН од настанка светске организације пре шест деценија, али и као сведочанство о великој непопуларности актуелне америчке спољне политике. Свет, притом, остаје привржен људским правима, али не и начину да се она користе само по америчким, често двојним, стандардима и у функцији америчке глобалне политике. Огромна већина чланица УН сматра, уз то, да начин на који Американци сами крше сопствене принципе – не само у Гвантанаму, Абу Граjбу или у тајним затворима ЦИА у Европи, него и код куће – лишава САД позиције да другима држе моралне придике о поштовању људских права. Уз ставове Џона Болтона, амбасадора САД у УН, није стао ниједан амерички савезник, осим Израела, а стале су две микронезијске државице чије буџете буквално попуњавају САД. Заправо се у овом Болтоновом архипелагу налазе три земље које по глави становника примају најиздашнију америчку помоћ. Ако, дакле, нису гласале против оснивања новог тела УН по директном америчком налогу, учиниле су то из обавезе да следе САД. А три уздржане земље, које се, иначе, не слажу са свим овлашћењима Савета, у једној ствари су заједно са осталима: нису рекле „н�! �” само да не би биле у истој групи са Американцима. САД су предлагале да Савет буде мањи и оперативнији од Комисије и да се бира двотрећинском већином, како се у њему не би нашле и земље које не поштују људска права (због чега је Комисија и била изгубила свој кредибилитет). Одржано је тридесет састанака радне групе. У њој су били и председник Генералне скупштине УН Јан Елијасон и генерални секретар Кофи Анан. За разлику од Болтонових предлога – да Савет у вредновању људских права треба да се руководи критеријумима „западних демократија” – постигнута је сагласност око знатно ширег, глобалног концепта. Уважен је „глобални утицај САД”, али се од њих очекује да „својом улогом у заштити људских права дају пример другима”. Савет је обавезан да „принципе ставља изнад политике”, да не политизује људска права и да „негује дијалог и толеранцију”. У Савету треба да се поштује допринос различитих цивилизација људским правима. У њему „неће бити допуштено вређање других цивилизација, култура и вера”. Елијасон је оценио резолуцију као „одмерену и употребљиву”. Анан је рекао да, иако Савет не може све да задовољи, ипак „није нова боца са старим вином, него нова институција која може са људским правима у нову еру”. Унесена је, међутим, једна значајна промена у првобитни нацрт: није прихваћен Ананов (од Болтона преузет) предлог о бирању чланица двотрећинском већином. Савет ће бирати Генерална скупштина тајним гласањем и простом већином гласова. Болтон, који је тражио да САД, као стална чланица Савета безбедности, буду аутоматски биране у Савет за људска права (макар и са Кином) и да број чланица буде мањи од договореног (47), покушао је да спречи доношење резолуције: „Мој захтев је да поново отворимо преговоре и да покушамо да исправимо бројне недостатке у тексту резолуције или да, ако то није могуће, одложимо разматрање резолуције за неколико месеци”. Остао је, поново, усамљен. А код куће је трпео прекоре Стејт департмента и притисак важног дела политичке структуре. Њут Гингрич, бивши спикер Представничког дома, и Џорџ Мичел, бивши лидер већине у Сенату, заједнички су јавно изнели неколико замерки Генералној скупштини УН. Прво, они схватају да светска организација не може све одлуке да саобрази „америчким вредностима и интересима”, али налазе да план УН „не обезбеђује правоснажне стандарде за чланство”, ако у Савет могу да уђу и „земље које су под санкцијама УН или оне које одбијају да прихвате посматрачке мисије”. Друго, равномерна регионална заступљеност „помера равнотежу снага од западних демократија”. Треће, Савет се неће разликовати од раније Комисије, ако се чланице не бирају двотрећинском већином. Болтон је обећао да ће САД бити кооперативне у Савету. Разумљиво, јер би алтернатива значила дубљу изолацију. Драгослав Ранчић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
