ДРАМА СРПСКОГ ДРАМСКОГ ПИСЦА У ПАРИЗУ
У затвор уместо на Сорбону Небојша Ромчевић провео два дана у притвору на аеродрому „Шарл де Гол” због замене идентитета Написаћу сценарио за филм. Прича ми мирише на „Да Винчијев код”, каже Небојша Ромчевић, професор Факултета драмских уметности у Београду и драмски писац, који је провео два дана у притвору на париском аеродрому „Шарл де Гол” због замене идентитета. Писац се тако нашао у улози главног јунака. Портпарол Министарства спољњих послова Француске потврдио је да је Ромчевић био задржан због провере идентитета. Према речима француског званичника, „провера је мало потрајала, али је потом пуштен уз извињење полиције”. Разлог хапшења био је тај што је Ромчевићево име било доведено у везу са „особом коју тражи Трибунал у Хагу”, али да је установљено да професор Ромчевић нема никакве везе с тим лицем. Амбасада СЦГ појаснила је да је професор задржан на захтев немачке полиције која је особи с тим именом изрекла забрану уласка у шенгенску зону од 2004. до 2007. године. Професор Ромчевић је требало да учествује на семинару о Јовану Стерији Поповићу на Универзитету у Сорбони, на чији позив је и дошао у Француску. Ромчевић је ухапшен у четвртак око 11 сати на међународном аеродрому и тек око 17 часова било му је допуштено да се јави амбасади СЦГ у Паризу. У тренутку хапшења Ромчевић је имао уредне исправе и француску визу коју је издала француска амбасада у Београду. Министарство спољњих послова Француске упутило је извињење због грешке после дводневног притвора на париском аеродрому „Шарл де Гол”. Ромчевић за „Политику”, говори о два дана „апса” у Француској. – Уверио сам се да негде живи човек са мојим именом, презименом, документима. Неки човек је позајмио мој идентитет и крије се од међународне правде – каже Ромчевић. Писац напомиње како је, не слутећи зло, са још двоје професора и једним студентом, чекао на пасошкој контроли аеродрома „Шарл де Гол”. – Човек на пасошкој контроли посматрао ме је забринуто. Онда је куцкао по компјутеру и замолио ме да пођем с њим. Ту почиње драма. Довели су ме на аеродромску станицу, где покушавам да објасним да сам професор из Београда. Кажу да ће ме депортовати. Рекли су ми да ћу бити смештен у хотелу до поласка авиона. Бетонска клупа Међутим, уместо у хотел, одводе га у класичну затворску ћелију с једном бетонском клупом. Опет без икаквих објашњења. – Пошто су ми оставили лаптоп, покушавао сам да се улогујем, али у ћелији су биле лоше везе. Искористио сам да себе сликам за успомену. Било ми је јасно да је у питању тотална грешка. Било ми је занимљиво како ће се даље пецати на сопствену административну грешку. То је као лавина. Кад једном погрешно кликнете, лавина се не зауставља. Два-три сата седим за лаптопом. Записујем утиске. Нико ми цео дан не нуди чашу воде. О храни ни говора. Из тог затворског бокса спроводе га на други крај аеродрома. Шест до зуба наоружаних полицајаца га прати. – Тада сам се осетио као понижен човек. Чекам да уђем у аутомобил који је у фази распадања. Човек има утисак као да је упао непозван на дечји маскенбал. Полицајци имају око 19 година, а шефови 22 или 23. Стижем у полицијску станицу као из доба Нушића. Све је прљаво. Рекао сам им: „Овде само недостаје Луј де Фин”. Они уопште не схватају његову шалу. Изнервиран протестује, тражи контакт с амбасадом СЦГ. Они тврде да немају спољну везу. – Дрзак полицајчић ми не дозвољава да телефонирам. Тражим да ми потпише изјаву – да ми не да телефон. Знам да је реч о великој грешци и увелико се нервирам. Тражим да ме пусте или ухапсе под неком оптужбом. Све време сам у одвратном боксу. Некакво куче мокри по станици. Лаптоп под мојом мишком, а ја седим ко будала. Ромчевић је изгубио појам о времену. Мобилни му се испразнио, остао је без кредита. У апсу је од 11 до 17 часова. Предвече ипак успоставља контакт с амбасадом СЦГ. Људи са централе подижу узбуну. Убрзо се јавља неко из амбасаде и официрчић који је Ромчевића нервирао нешто коментарише, док се остали слатко смеју. Јавља се потом неки виши официр. Официрчић виче: „Разумем, разумем!” И опет се сви слатко смеју. – Следи занимљива психолошка ситуација. Телефон опет звони. Сви у соби добро знамо да је позив из амбасаде СЦГ, али они гледају телефон, па цинично у мене. Наравно, не јављају се. Подразумева се, не могу да устанем и подигнем слушалицу. Глупа психолошка игра између шефчића и мене. Шефчић, млад тип, око 30 година. Пребацују ме у затвор поред писте који иронично зову „хотел”. Жичана ограда около, наоружани стражари. Прави апс. Опет ме претресају, узимају мобилни, батерију из компјутера и одводе ме у моју „собу”. Соба је са светлом које не може �! �а се угаси, прозор је од блиндираног стакла. Ипак, могу да се крећем по тој згради. У целом „хотелу” сам једини белац. Детаље ћете видети у филму који ћу снимити. Гомила несрећника, сумњивих типова, људи који не знају да броје ни на прсте. Ту, као, ступам у штрајк глађу и жеђу. Долази екипа Црвеног крста да пита шта је. Нуде ми телефонску картицу од седам евра, али нисам имао ситно... Онесвестио сам се у 23 часа од премора. Соба, кревети заковани о под. Добијате нешто што они зову чиста постељина. Чаршави са старим мрљама од крви. Кафкијански систем Цела ноћ протиче у дипломатским активностима. Синиша Павић, први секретар амбасаде СЦГ, покушава да ступи у контакт с Кеј д`Орсејом и Берлином. Ромчевић се буди, одбија храну. Стиже Павић да попричају, каже да постоји проблем замене идентитета. Ипак је све разјашњено. Ромчевићу не пада на памет да оде на Сорбону. Долази шеф полиције. – Јасно му кажем: „Само ме занима да што пре напустим Француску”. Осим официрчића, сви су били љубазни. Додуше, присуствовао сам расистичким сценама према несрећним Кинезима у „хотелу”. Али, о томе у филму. Шеф полиције га моли да остане у Француској. – Пошто су ме Немци ставили на црну листу, стиже слика мог „двојника”. Иако није по процедури, показују ми његову слику. Човек изгледа прилично непријатно. Али, „двојник” има све моје податке, сем мог броја пасоша! То је тек права мистерија! Французима је јасно да су се жестоко залетели. Њима је сада примарни циљ да останем у Француској. Размишљам како у овом тренутку негде на Западу седи маса људи на аеродромима, прелазима и доказује свој стварни идентитет. Ромчевић остаје упоран. Нуде му полицијску пратњу за шопинг, чекирање карата... „Исти полицајци, наоружани до зуба, који су ме спроводили и затвор, сад су ме пратили у шопинг. Да купим жени ташну и деци играчке!” Случај Ромчевић није завршен. Када би опет кренуо у земље Шенгена, поново би био ухапшен. Тако су му рекли у Француској. – Кад уђете у компјутер, то је као да вам је судбина одређена до краја живота. Само вас може спасити велики дипломатски скандал. То је сулуди кафкијански систем. Сада сам у контактима са људима из немачке амбасаде, како би ме скинули из компјутера. Много страшније је да негде у свету постоји човек с мојим идентитетом. И да га јури Хашки трибунал. Да нисам јавна личност, ко зна када бих напустио затвор. Можда бих већ био у Хагу. Недавно је у „Звездара театру” премијерно изведен Ромчевићев комад „Брод љубави”. Прича о неспоразумима и сусретима пуним мржње између богатих декадентних Западњака и измучених душа с европског Истока. Ромчевић је два дана, игром случаја, и сам пловио на таквом броду. Александар Апостоловски http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
