Haradinajska pravda Haškog tribunala Autor: Slobodan Vučetić | 11.04.2008 - 08:37
Posle oslobađajuće presude za Ramuša Haradinaja, nameće se nekoliko sumornih zaključaka koji dovode u pitanje pravni i moralni kredibilitet Haškog tribunala u celini. Prvi je da je ovom skandaloznom presudom Haški tribunal još jednom potvrdio da je daleko više u službi politike nego prava i pravde. Posle priznavanja unapred izrežiranog protivpravnog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pre svega od strane SAD, kao da se i ovom presudom htelo „dokazati“ da su Albanci na Kosovu isključivo žrtve srpskih zločina i da su albanski teroristi i ratni zločinci, u stvari, borci za slobodu i nacionalni heroji kojima i na ovaj način treba odati posebnu počast. Drugi zaključak je da je oslobađajuća presuda za Haradinaja još jedan drastičan primer primene različitih, tačnije dvostrukih pravnih aršina u Haškom tribunalu. Sličan primer bila je i simbolična krivična osuda (na nivou trajanja dvogodišnjeg pritvora) Nasera Orića, organizatora i neposrednog izvršioca velikog broja teških ratnih zločina protiv Srba, odnosno srpskih civila u području Srebrenice. Tu je, naravno, i izostanak optužnica Haškog tužilaštva za teške ratne zločine, posebno za etničko čišćenje Srba, protiv Franje Tuđmana, kao i Alije Izetbegovića i jednog broja njihovih najbližih političkih i vojnih „stratega“. Treći zaključak je da su Haško tužilaštvo, sudsko veće, služba suda za zaštitu svedoka, ali i Unmik na Kosovu, zbog nesavesnog postupanja u toku sudskog postupka, direktno „zaslužni“ za oslobađajuću presudu Haradinaju. Naime, Haško tužilaštvo i sudska služba za zaštitu svedoka u ovom slučaju nisu pokazali ni minimalnu profesionalnu odgovornost da osiguraju mnoge, inače dostupne i sigurne dokaze o krivici Haradinaja. Pre svega, nisu preduzeli adekvatne mere zaštite svedoka velikog broja Haradinajevih zločina, koji su pristali da svedoče. Posebno je važno da su to bili svedoci albanske nacionalnosti. Izostanku njihove zaštite, odnosno lične bezbednosti, naročito je „doprineo“ Unmik, na čelu sa njegovim ranijim šefom, Petersenom, koji nije krio lično prijateljstvo sa Hardinajem. Pre toga, odlukom Haškog suda i Tužilaštva, Haradinaj je privremeno pušten na slobodu. Tu slobodu, koja je neobično dugo trajala, Haradinaj je, zahvaljujući Petersenu, koristio za aktivno bavljenje politikom, to jest za rukovođenje izbornom kampanjom svoje partije (Alijansa za oslobođenje Kosova), što je strogo zabranjeno pravilima o radu Haškog tribunala. Ono što je mnogo gora, upravo kriminalna posledica boravka i delatnosti Haradinaja na slobodi, jeste da je za to vreme došlo do likvidacije devet ključnih svedoka Haškog tužilaštva, od kojih je troje imalo status zaštićenih svedoka. Deseti svedok je posle ranjavanja i pretnji odbio da svedoči. U vezi sa oslobađajućom presudom za Haradinaja, u pravnom smislu postavlja se vrlo ozbiljno pitanje kakvim je dokaznim materijalom uopšte raspolagalo Haško tužilaštvo ako je već tražilo izricanje kazne od po 25 godina zatvora za Haradinaja i dvojicu njegovih potčinjenih. I kako je moguće da optužnica padne u svih 37 tačaka i pored priznanja Haradinaja u memoarskoj knjizi o svojim „ratnim podvizima“ da su pod njegovom komandom svakodnevno ubijani Srbi. Tek će žalbeni postupak, ako ga i bude, pokazati ko je „zaslužniji“ za oslobađanje Haradinaja - tužilaštvo ili sud. Četvrti zaključak tiče se šireg, tačnije međunarodnog političkog konteksta kosovske krize. Naime, oslobađajuća presuda za Haradinaja već je najavljena time što su mu date protivpravne povlastice da učestvuje u političkom životu Kosova i organizuje ubijanje svedoka za vreme dok je bio privremeno pušten na slobodu. Takođe, izostanak krivične osude za Haradinaja i nepodizanje optužnice protiv Tačija, Čekua i drugih, upućuje na zaključak da je to deo međunarodnog, tačnije američkog programa za rešavanje kosovske krize. Drugim rečima, već 1999. godine, protivpravnim i zločinačkim NATO bombardovanjem Srbije i kasnijim uvođenjem međunarodne vojne i civilne uprave od strane OUN na Kosovu po diktatu SAD izrečena je neopoziva politička presuda Srbiji kao državi i Srbima, prema kojoj su zločine na Kosovu vršili samo Srbi, a ne i Albanci, iza čega je usledila nagrada u vidu scenarija protivpravnog proglašenja i priznanja nezavisnosti Kosova. Zato se, verovatno, u Haškom tribunalu nije ni smela utvrditi odgovornost glavnih albanskih komandanata OVK i sadašnjih političkih lidera, za brojne ratne zločine koje su počinili nad Srbima. Naime, utvrđivanjem njihove odgovornosti za ratne zločine bitno bi se smanjila legitimnost i bilo kakva pravna osnovanost, ne samo albanskih zahteva za otcepljenje Kosova, već i upornih zalaganja i pritisaka, pre svega SAD na svoje evropske saveznike i druge države, da se kosovskim Albancima, suprotno međunarodnom pravu i mimo OUN, prizna pravo na otcepljenje i državnu nezavisnost. Da nije o tome reč, ne bi došlo do ubijanja ključnih svedoka Haradinajevih zločina, niti bi Karla del Ponte, tek po prestanku tužilačke funkcije, u svojoj knjizi iznela „osnovanu sumnju“ da su stotine srpskih civila sa Kosova bile zatočene i podvrgnute monstruoznim zločinima u vidu vađenja i prodaje njihovih vitalnih unutrašnjih organa, a zatim ubijani. U svakom slučaju, ostaće zabeleženo da se čitav državni i vojni vrh Srbije nalazi u Hagu pod optužbom za najteže ratne zločine na Kosovu, dok nijedan vođa albanske terorističke OVK neće krivično odgovarati pred Haškim tribunalom za počinjene ratne zločine nad Srbima. Umesto toga, SAD i njeni glavni evropski saveznici nagrađuju ih protivpravnim razbijanjem suverene države Srbije, to jest priznanjem protivpravno proglašene nezavisnosti Kosova, naoružavanjem i abolicijom za počinjene ratne zločine, licemerno tvrdeći da je to put do slobode, demokratije i političke stabilnosti Kosova i regiona. A to je, u stvari, put za iseljenje svih Srba sa Kosova i za stvaranje tzv. velike Albanije, što je uvod u nove, vrlo opasne pretnje miru i stabilnosti na Balkanu. http://www.blic.co.yu
