| Milenko Marković | |
Od svih do sada ponuđenih rešenja za Kosovo najlošija su dva: nezavisnost i podela Kosova. U stvari, da nezavisnost nije u igri nikada se ne bi obnovila stara ideja podele. Ova činjenica potisla je sasvim u drugi, ako ne i u treći plan, traganje za mogućim rešenjem koje ne bi predstavljalo povratak na stanje pre 1999, ali koje bi sadržavalo najbitnije zahteve strana u sporu. Uveren sam da bi se za Kosovo daleko lakše moglo naći rešenje da nije ubačena u igru ideja nezavisnosti i da iza te ideje ne stoje uticajne ličnosti i institucije iz SAD. Teško je reći koji su sve interesi u pitanju, ali je nesumnjivo da ta okolnost veoma ohrabruje kosovske Albance u njihovoj nepopustljivosti. Zbog toga će i konačan ishod pregovora o Kosovu, bez potcenjivanja ostalih članova Kontakt grupe, u najvećoj meri zavisiti od stava SAD. Za uspešan rezultat pregovora koji su u toku mnogo bi značilo ako bi SAD prestale da stoje iza ideje nezavisnosti i to jasno i odlučno saopštile kosovskim Albancima. Za sada kosovski Albanci ne pokazuju spremnost za kompromis, što ukazuje na pretpostavku da potpuno izostaje pritisak Amerike i na albansku stranu. Istovremeni američki pritisak na kosovske Albance sa zahtevom da zaborave na nezavisnost i dovoljno snažan na Srbe, da zaborave na obnavljanje vlasti nad Kosovom, mogao bi da bude neophodan poticaj za uspeh pregovora o budućnosti Pokrajine.
Etnička distanca, povećana i poslednjim ratom, ne bi trebalo da bude nepremostiva smetnja nekom obliku zajedničkog života sa Srbijom. Dakako, demokratskom. To bi mogla da bude, recimo, faktička ili - kako neki u novije vreme govore -"uslovna" nezavisnost Kosova, ali bez promena spoljnih granica Srbije. Albanci danas dobro žive zajedno s Crnogorcima, uređuju svoj status unutar Makedonije (Ohridski sporazum). Zbog čega ne bi mogli da se dogovore i sa Srbima, s kojima su osim međusobnih neprijateljstava, upamtili i vremena dobre saradnje i komšijskog suživota? Parola da se ne može živeti zajedno svojina je ekstremnih nacionalista i nacističkih rasista i pripada prošlosti. U Evropi nisu na dnevnom redu cepanja i razdvajanja, već integracije i ujedinjavanja. Zbog čega se obema stranama tokom pregovora ne bi moglo otvoreno reći: ukoliko istrajavate na ciljevima koji nisu u skladu s projektima Evropske unije, ne možete računati na našu podršku, ostaćete izvan EU i Partnerstva za mir dok se konačno ne dogovorite.
Takav bi mogao da bude kontekst otvorenog i poštenog razgovora Kontakt grupe, u prvom redu Amerike, s Beogradom i Prištinom. Ali, u realnom političkom životu to se retko događa. U kosovski konflikt svako unosi i neki svoj poseban interes. Kosovski Albanci, osim težnji da se osiguraju od eventualno novih nasrtaja srpskih vlasti na njihovu samobitnost, imaju i interes da nekako ostvare svoj davnašnji san o državi svih Albanaca. Srbi bi, otvorenije ili prikrivenije, hteli da sačuvaju nešto od tradicionalnih ingerencija nad Kosovom. Amerikanci bi, verovatno, hteli da i u ovom delu Balkana ostvare neke svoje geostrateške ciljeve, u čemu im funkcionalnije izgleda oslonac na nezadovoljeni albanski nacionalizam. Evropa je u raznoglasju, ali manje-više sledi Ameriku.
Kako u tom kolopletu različitih interesa naći realno rešenje koje će biti prihvaćeno od svih aktera u sukobu? To je u ovom trenutku ravno kvadraturi kruga. Zato se čini da je jedini realan izlaz nametnuto rešenje. To može učiniti Kontakt grupa i najjači faktor u njoj - SAD. Naravno, uz blagoslov Saveta bezbednosti UN. Ali, ni nametanje nije jednostavno. Ne može se postupati tako da jedna strana sve dobije, a druga sve izgubi. Tačnije, može, ali s kojim posledicama? I nametnuto rešenje moralo bi da bude dovoljno izbalansirano i istorijski utemeljeno, pa samim tim, ukoliko bi bilo u funkciji trajnog mira i bezbednosti balkanskog regiona, prihvatljivo i za susedne zemlje. Ako niko ne želi da Balkan i u budućnosti bude remetilački faktor ("bure baruta") kao do sada, logično je da se na kosovski problem mora gledati i s aspekta ujedinjavanja Evrope. Greška napravljena na Balkanu ne bi bila ista kao kad bi bila napravljena na nekom strategijski manje važnom delu sveta. Evropa na kosovskom problemu odlučuje i o svojoj budućnosti.
Kosovska kvadratura kruga
Etnička distanca, povećana i poslednjim ratom, ne bi trebalo da bude nepremostiva smetnja nekom obliku zajedničkog života sa Srbijom. Dakako, demokratskom. To bi mogla da bude, recimo, faktička ili - kako neki u novije vreme govore -"uslovna" nezavisnost Kosova, ali bez promena spoljnih granica Srbije. Albanci danas dobro žive zajedno s Crnogorcima, uređuju svoj status unutar Makedonije (Ohridski sporazum). Zbog čega ne bi mogli da se dogovore i sa Srbima, s kojima su osim međusobnih neprijateljstava, upamtili i vremena dobre saradnje i komšijskog suživota? Parola da se ne može živeti zajedno svojina je ekstremnih nacionalista i nacističkih rasista i pripada prošlosti. U Evropi nisu na dnevnom redu cepanja i razdvajanja, već integracije i ujedinjavanja. Zbog čega se obema stranama tokom pregovora ne bi moglo otvoreno reći: ukoliko istrajavate na ciljevima koji nisu u skladu s projektima Evropske unije, ne možete računati na našu podršku, ostaćete izvan EU i Partnerstva za mir dok se konačno ne dogovorite.
Takav bi mogao da bude kontekst otvorenog i poštenog razgovora Kontakt grupe, u prvom redu Amerike, s Beogradom i Prištinom. Ali, u realnom političkom životu to se retko događa. U kosovski konflikt svako unosi i neki svoj poseban interes. Kosovski Albanci, osim težnji da se osiguraju od eventualno novih nasrtaja srpskih vlasti na njihovu samobitnost, imaju i interes da nekako ostvare svoj davnašnji san o državi svih Albanaca. Srbi bi, otvorenije ili prikrivenije, hteli da sačuvaju nešto od tradicionalnih ingerencija nad Kosovom. Amerikanci bi, verovatno, hteli da i u ovom delu Balkana ostvare neke svoje geostrateške ciljeve, u čemu im funkcionalnije izgleda oslonac na nezadovoljeni albanski nacionalizam. Evropa je u raznoglasju, ali manje-više sledi Ameriku.
Kako u tom kolopletu različitih interesa naći realno rešenje koje će biti prihvaćeno od svih aktera u sukobu? To je u ovom trenutku ravno kvadraturi kruga. Zato se čini da je jedini realan izlaz nametnuto rešenje. To može učiniti Kontakt grupa i najjači faktor u njoj - SAD. Naravno, uz blagoslov Saveta bezbednosti UN. Ali, ni nametanje nije jednostavno. Ne može se postupati tako da jedna strana sve dobije, a druga sve izgubi. Tačnije, može, ali s kojim posledicama? I nametnuto rešenje moralo bi da bude dovoljno izbalansirano i istorijski utemeljeno, pa samim tim, ukoliko bi bilo u funkciji trajnog mira i bezbednosti balkanskog regiona, prihvatljivo i za susedne zemlje. Ako niko ne želi da Balkan i u budućnosti bude remetilački faktor ("bure baruta") kao do sada, logično je da se na kosovski problem mora gledati i s aspekta ujedinjavanja Evrope. Greška napravljena na Balkanu ne bi bila ista kao kad bi bila napravljena na nekom strategijski manje važnom delu sveta. Evropa na kosovskom problemu odlučuje i o svojoj budućnosti.
Kosovska kvadratura kruga
