НОВИ СТРАХОВИ ЕВРОПЕ
Гасна испарења На Москви је да докаже да тржиште не признаје селективност. Посебно не када се отворено политизира. Био би то убедљив одговор критичарима из садашње америчке администрације која је најмање позвана да моралише на теме као што су нафта и гас Погрешили су они који су тврдили да ће први ратови 21. века бити око воде. У позадини два рата – авганистанског и ирачког – стоји нафта. Повод страха Европе око сукоба Русије и Украјине је – гас. Све је познато: Кијев је одбио да плати нову тржишну цену „Гаспрому”, Москва је заврнула славине суседу преко кога милијарде кубика гаса теку ка Европи. Украјинци су потом Русе оптужили да желе да поткопају економију њихове младе демократије, а Руси узвратили оптужбом да Украјинци краду гас намењен Западу. Сукоб високог политичког набоја окончан је петогодишњим споразумом, али ехо кризе која је енергетски несигурну Европу тресла 48 сати и запретила да баци сенку на кредибилитет Русије као извозника гаса могао би дуго да се осећа. Успоставила се необична дихотомија коју свако тумачи како му је драго. Анализе плутају широким хоризонтом. Од поновног увођења идеолошких и русофобичних параметара који враћају у времена хладног рата до рационалних бојазни енергетске зависности Европе која сећања враћају у нафтну кризу седамдесетих година прошлог века – руски гас чини четвртину потрошње ЕУ. „Годину дана после украјинске ‘наранџасте револуције’ Русија неометано наставља да се бори против ширења демократије по источној Европи. Њено последње оружје је природни г�! �с”, пише „Вашингтон пост”. Спор је, по овако клишираној интерпретацији, доказ ауторитарности Владимира Путина и жеље Кремља да гас искористи као геополитичко оружје како би казнио Украјину због њеног окретања Западу и НАТО-у. „Изузетна бруталност”, ламентира „Монд”. „Уцена”, ускликује „Франкфуртер алгемајне”. САД су оцениле да криза поставља „озбиљна питања око употребе енергије да би се појачали политички притисци”. Да нису у питању они препознатљиви двојни стандарди? Трезвенији бране Путинову оријентацију и право Русије на тржишну цену свог гаса. Зашто би Русија плаћала Украјини рачун демократизације и преласка на тржишну привреду? Где је ту логика? И откуд поново толики страх од „руског медведа”? Када је Русија своју командну економију почела да мења у тржишну – уз бојарске примесе окрутне и анархичне приватизације – Запад је аплаудирао. Али, када је Путин одлучио да се ослободи вотком натопљених реформи Бориса Јељцина, одмах је прозван „црвеним царем” и аутократом чији кагебеовски бекграунд „све више долази до пуног изражаја”. Али свој допринос гасној кризи дао је и Кремљ јер је тешко отети се утиску да једне параметре користе према бившим републикама СССР-а које су се приближиле Западу – Украјини, Јерменији, Грузији и Молдавији – а друге према савезничкој Белорусији. У Москви то наравно поричу, али такво показивање аверзије и наклоности подсећа на онај кратак период лењинске „отворене дипломатије” од које је и вођа бољшевика убрзо одустао. Зато је двојни ценовник гаса одмах максимално политизован. Конфузији је несрећно и неспретно допринео Кремљ показујући да се још није научио рафинираним закулисним потезима. Уместо да тржишно поентира, Путин се дипломатски упуцао у ногу. Тако је доживео да га из Вашингтона упозоравају на „изненадан и унилатералан” потез. Џорџ В. Буш против унилатералности. Занимљиво. Иронијом судбине, све се догађа у тренутку када је Русија преузела председавање Г-8. Европа је после споразума одахнула. Потом је поново дубоко удахнула схватајући колико је рањива због сопствене енергетске зависности: шта ће ако се сутра покаже да Русија није поуздан партнер и да је приправна да ратује енергентима? Црно-бели тумачи и даље су уверени да је Русија као енергетска суперсила спремна да опонаша СССР као војну суперсилу. „Уколико је Русија спремна да прихвати ризик и пресече доводе својим суседима ако је са њима у спору, колико је поуздан снабдевач?”, пита Вилијам Ремзи из Међународне агенције за енергију. Ожиљак је остао. ЕУ ће из краткотрајне кризе свакако извући поуку: смањити сопствену енергетску зависност од Русије, окренути се другим тржиштима гаса, трагати за алтернативним изворима. „Нама је ово била озбиљна лекција”, изјавио је и украјински премијер Јури Јехануров. Наравно да је енергија политизована. Шта раде Американци по Блиском истоку? Или у централној Азији? Ко верује да им је заиста стало до промовисања демократије и да то нема везе са нафтом? Вашингтон се помно супротставља идеји једног другог гасовода: седам милијарди долара вредног пројекта којим би ирански гас преко Пакистана путовао до Индије. Да ли само због енергента или више због снажења позиције Ирана и јачања регионалне сарадње која би – уз још два гасовода – повезала Иран, Катар, Авганистан, Туркменистан, Пакистан и Индију отварајући се према западу Кине? Одговор је једноставан. Перспектива је да би нова групација имала добре односе са Русијом и Кином и да би такву позицију користила као штит од притисака САД. Политички монополи не воле ниједну другу економску независност до сопствене. Као што економска сарадња увек има потку добре политичке воље. А да ли је део руске репутације изгубљен у гасним испарењима? Русија се доказала као солидан економски партнер који се придржава обавеза према ЕУ. Уосталом, испоруке гаса Европи нису престајале ни током најгорих година хладног рата. Менаџмент кризе са Украјином ипак је наудио реномеу Русије, без обзира на сву ваљаност економских аргумената. На Москви је да докаже да тржиште не признаје селективност. Посебно не када се отворено политизује. Био би то убедљив одговор критичарима из садашње америчке администрације која је најмање позвана да моралише на теме као што су нафта и гас. Бошко Јакшић http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
