Извор : Новине “ПРАВДА” , 12-13 април 2008.
Олга Стојановић
СЈАЈНО МЕСТО ЗА ЖИВОТ...
Питање критеријума о „добром животу" рачва се у два смера: један је циничан, а
други зависи од платежне моћи протагонисте. Тако је министар Ђилас и кандидат
за градоначелника, ових дана на медијима изјавио да би под одређеним условима
брендирања, „Београд био сјајно место за живот!" Када бисмо, дакле, имали нешто
попут новосадског „Егзита", какав би то био урбани рај на земљи!
Ограђујући се стилски од баналних речи, морам рећи да је ова изјава - и у
контексту и ван њега - обично лупетање. Чак не ни маркетиншко, ни предизборно.
Просто је бесмислица. И, за који је делић популације изречено? За урбану
групицу староседелаца или посетилаца који имају један једини
културолошко-хедонистички циљ: да уЖивају, не бринуђи о егзистенцији, запослењу
и транзицији, јер, за разлику од „ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИХ" имају само „ЛУКСУЗИЈАЛНЕ"
проблеме!
Београд је, дакако и град клошара, не баш париски, њујоршки или
московски распоређених, али довољно нераспоређених да је то веома уочљиво,
потресно и документовано. Београд је град избеглица, незбринуте деце и
незбринутих стараца, изосталих „народних кухиња" ромских насеља на граници
социологије Катмандуа и Индије; Београд је, свакако и град глобалног
сиромаштва, превараната, уцењивача и злостављача, град пожара и неразрешених
убистава. Бескућника.
Да ли је све тако црно? Управо је толико црно, колико о томе говори
претходни навод.
Наравно да је у Београду могуће лако сести у такси и одвести се на
реку, попити „апсинт" и продужени еспресо, отићи на сплав, на изложбу и
клабинговати до миле воље, с најлепшим девојкама из силиконске долине, а богме
и са Брда. Оног елитног, или, чак, Бановог...
Јј
Ипак, о чему нам говори министар Ђилас? Говори, као „успешан привредник" о
својој пројекцији „сјајног места за живот" јер је његов живот одиста сјајан, те
му се омичу нонсенси.
|
Нигде у свету, градоначелници се не бирају по критеријуму одреднице „сјајног
места за живот", јер та одредница је тек при дну хијерархијске лествице
приоритета. Не окомљујем се на министра Ђиласа, нити лично, нити са становишта
његове припадности странци, но га узимам као парадигму свакако незлонамерне
„искривљене свести о реалности".
С обзиром да и сама припадам социјалном миљеу који би могао и морао ценити
могућност „сјајног места", не смем се понети лицемерно, али се смем понети
барем интелигентно, у границама троцифреног |квоцијента.
Срамотно је, у опустошеном Београду, толико обећавати! Једина
кандидаткиња - нимало ми омиљена Србљановићева - не обећава баш ништа! Али зато
и говори ни о чему, барем што се града и политике тиче, осим о „променама",
које су чиста флоскула фразеолошких поклича у времену добром за њу, али јако
лошем за нацију, државу и економију. Јер, она је списатељица, у ствари,
софистицирани Ђилас и, за разлику од њега „црнка", с обиром да је успешни
привредник - плав.
Да се не понесем изнова банално, па да не кажем да у граду још увек
и увелико цвета корупција, на проценте од уграђивања и остале моделе са
синдромом елитистичке подмуклости. Али, да ипак кажем да су препоруке „сјајног
места" и „елитне престонице" просто преурањене за јавну употребу.
Београд је град у коме се не можете прехранити уколико се не
снабдевате на пијаци после затварања, прескачући ограду и убирајући одбачену
рециклажу. Осим за оне, за које је Београд „сјајно место" са само још једном
манифестацијом и - готово! Београд је и улицкан и прљав и крезуб и стоматолошки
обрађен имплантатима. Овог хроничара, родни град подсећа на једну јужноамеричку
престоницу, коју је потписница сагледала као дете: на јаз богатих и сиромашних,
на углађене, медијски промовисане Роме и њихове сународнике испод Газеле. На
„циганску" јазбину несклада и предизборних лагарија, изузимајући оне који не
лажу како не би морали и да краду.
