Deset evropskih šamara Iako je EU požurila da u roku od 24 sata „primi k znanju” jednostranu odluku Prištine, ona do današnjeg dana nije „primila k znanju” odluku Beograda da poništi taj akt U svetlu cinjenice da je odnos prema „kosovskoj politici” Evropske unije doveo do ozbiljne politicke krize u Srbiji, pada vlade i raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora logicno bi bilo podsetiti na ulogu EU – njenih zvanicnika, institucija i kljucnih clanica – u procesu pripreme, koordiniranja i sprovodenja jednostrane secesije Kosova i Metohije. Priprema: 1. Savet EU: Kabinet visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solane aktivno je tražio da na mesto specijalnog izaslanika UN bude izabran „covek od poverenja” Marti Ahtisari, bez obzira na njegovu pristrasnost kao predsednika Medunarodne krizne grupe pocetkom dvehiljadite, kada je na relaciji Vašington–Brisel razraden koncept „nadgledane nezavisnosti”. Jedan od kljucnih autora Ahtisarijevog plana je Solanin savetnik za zapadni Balkan Austrijanac Štefan Lene. Sam Solana je u potpunosti podržao Ahtisarijev plan i aktivno lobirao da ga vecina clanica EU prihvati. 2. Evropska komisija: Evropski komesar za proširenje Oli Ren je bio jedan od najvatrenijih zagovornika Ahtisarijevog plana. Komisija je ocenjivala kosovski slucaj kao „jedinstven” mnogo pre nego što su same clanice EU donele odluku o tome. Uprkos cinjenici da je bila zadužena za jedan od cetiri „stuba” Unmika, Komisija nije vec devet godina ucinila ništa kako bi omogucila da se u svoje domove vrati 200.000 raseljenih Srba, ali je za to vreme sve više hvalila „multietnicnost” Kosova i deklarativno zalaganje za to bivših šefova OVK i kosovskih premijera Ramuša Haradinaja, Agima Cekua i Hašima Tacija. 3. Evropski parlament: EP je bila prva medunarodna institucija koja se formalno založila za suverenitet Kosova, glasajuci marta 2007. za rezoluciju koju je predložio izvestilac Jost Lagendajk. Zanimljivo je da su tri kljucne osobe zadužene za Srbiju u EP – Lagendajk, izvestilac za Srbiju Jelko Kacin i Doris Pak, predsedavajuca Delegacije za jugoistocnu Evropu– bili najvatreniji zagovornici i lobisti za secesiju Kosova. Koordiniranje: 4. Odluka o zaobilaženju UN: Na samitu, održanom 14. decembra 2007. u Briselu, EU je donela odluku da zaobide Savet bezbednosti UN i da ucestvuje u procesu nazvanom „koordinacija deklaracije o nezavisnosti” („coordinated declaration of independence”). Clanice EU su tokom naredna dva meseca izvršile „kosovsku trgovinu” tako što su se protivnici nezavisnosti srpske pokrajine saglasili da ne blokiraju zajednicki okvir za delovanje EU – poput misije Euleks – a za uzvrat dobili uveravanja svojih partnera da nece biti primorani da priznaju nezavisnost Kosova. 5. „Meko sletanje”: EU je tokom procesa koordiniranja nastojala da iskoristi podele na srpskoj politickoj sceni da bi ponudila „politicki sporazum” kao „zasladivac” kojim bi obezbedila takozvano „meko sletanje” („soft landing”) ili „konstruktivno neslaganje” („constructive disagreement”) Srbije – to jest da bi pokušala da obezbedi da Beograd, uprkos nepristajanju, ne vuce poteze koji bi ugrozili plan EU za Kosovo: slanje misije Euleks, primenu delova Ahtisarijevog plana i proces priznavanja Kosova. 6. EU je falsifikovala pravnu osnovu za Euleks: Evropska unija se u „Zajednickoj akciji”, dokumentu o pravnoj osnovi za slanje misije Euleks na Kosovo i Metohiju, pozvala na „krnju” verziju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, odnosno izostavila je kljucne odredbe paragrafa 10 tog dokumenta, koje se odnose na „suštinsku autonomiju” Kosova unutar Srbije. Sprovodenje: 7. EU je ozvanicila dvostruke standarde za Srbiju: Dan po proglašenju jednostrane nezavisnosti Prištine, EU je „primila k znanju” taj akt, istovremeno naglašavajuci da ostaje privržena teritorijalnom integritetu svih država sveta sem Srbije po pitanju Kosova jer je to, prema njoj, „jedinstven slucaj” zbog „ratova iz devedesetih godina” i „produžene medunarodne administracije”. EU je pritom zaboravila da je 1998-99. godine – u vreme sukoba na Kosovu – bilo u toku ukupno 40 sukoba u svetu, svaki sa preko 1.000 žrtava. Nijedan od njih, sem Kosova, nije doveo do secesije. Takode, produžena administracija postojala je izmedu ostalog u Istocnoj Slavoniji nakon rata u Hrvatskoj, gde je misija Untaes dovela do reintegracije te teritorije u Republiku Hrvatsku, a ne do otcepljenja. 8. EU preko svog predstavnika jednostrano sprovodi Ahtisarijev plan:Iako je samozvanu „Medunarodnu grupu za upravljanje” za sprovodenje Ahtisarijevog plana formiralo 15 država, medu kojima neke – poput SAD, Turske ili Švajcarske – nisu clanice EU, nesumnjivo je da je ona deo paketa dogovorenog u kabinetima Solane i Rena. Pecat same EU daje izbor na celo „grupe” Pitera Fejta, koga je Unija imenovala za svog specijalnog predstavnika na Kosovu. 9. EU clanice Kontakt grupe rukovode procesom priznavanja Kosova: Secesiju Kosova su medu prvima priznale evropske clanice Kontakt grupe (Francuska, Velika Britanija, Nemacka i Italija), a one rukovode i strategijom dogovorenom s Vašingtonom oko pritiska na ostale države unutar i van EU radi što bržeg priznavanja „nezavisnosti”. Podeljene su zone „diplomatske nadležnosti” i odredena „dinamika priznavanja u više talasa”. 10. EU vidi Kosovo kao svog buduceg samostalnog clana: Iako je EU požurila da u roku od 24 sata „primi k znanju” jednostranu odluku Prištine, ona do današnjeg dana nije „primila k znanju” odluku Beograda da poništi taj akt. U strategiji o proširenju EU, Ren naglašava evropsku perspektivu Kosova ne spominjuci njegovu vezu sa Srbijom, a švedski ministar Karl Bilt govori o clanstvu Kosova u EU bez obzira na cinjenicu da nece biti clanica UN. Kad se tome dodaju nagoveštaji da bi Kosovo moglo postati clanica EU po principu „konstruktivne uzdržanosti” („protivim se, ali ne blokiram”, to je slucaj s Kiprom po pitanju slanja Euleksa), jasno je da EU trenutno u potpunosti ignoriše stav Srbije, zemlje na kojoj makar deklarativno želi da zasniva stabilnost zapadnog Balkana. Aleksandar Mitic, direktor projekta „Kosovski kompromis”
