Uloga modernih gladijatora
Americki ambasdor je verovatno izvršio konsultacije sa svojom vladom, zbog toga "što Srbija ne saraduje sa Hagom". Povod su bili izveštaji Haškog suda i tužilaštva Savetu bezbednosti i cinjenica da Karadžic i Mladic još nisu njihovi zatocenici. Svi znaju znacenje reci "konsultacija", ali je ova, koju je imao americki ambasador, pretvorena u stratešku pretnju srpskom narodu.
Medutim, nije normalno, što na nju nije primoran nekoliko meseci po dolasku u našu zemlju, zbog otvorenog mešanja u politicki život i ponašanje za koje je teško naci primer u istoriji diplomatije.
I dok je u udvorickim medijima pravljen spektakl od konsultacija, predsednik se javno zahvaljivao "srpskom kokusu" zbog pisma u kome se od americkg predsednika traži podrška za njega kao "odvažnog coveka i dobrog prijatelja Amerike", ali ne i za Srbiju, u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Istovremeno, ministar odbrane je, na ružicastoj televiziji, ubedivao gradane da ce za njih biti veoma korisno ako podrže potpisivanje Sporazuma o neizrucivanju pripadnika americke vojske Medunarodnom sudu za ratne zlocine u Hagu.
Dakle, u ovom apsurdnom vremenu kohabitaciona vlast se takmici u udvorištvu prema Americi, ne vodeci racuna o tome da ono može imati kobne posledice po nacionalne interese. Iako je komandant medunarodnih vojnih snaga posredno potvrdio stav srpskog premijera, da Mladic nije na teritoriji Srbije, predsednik Srbije samo "strahuje" da je to tako, ostavljajuci mesto sumnji koja je uporište za ucene, pretnje i ponižavanja.
Iako najkompetentniji pravni strucnjaci osporavaju legitimitet Haškog tribunala, pomenuti ljudi, uz horsku podršku nevladinih organiazcija i medija, pozivaju na bezuslovno izvršavanje svih njegovih naloga i nepoštovanje Medunarodnog suda za ratne zlocine, na istoj lokaciji kao legitimne medunarodne institucije. Iako su složene kockice projekta otimanja Kosova i Metohije, ministar odbrane i generali pricaju o mirovnim operacijama, podrazumevajuci pod tim ucešce naše vojske u okupacionim snagama u Avganistanu i Iraku, kao da južna srpska pokrajina i ne postoji.
Kvalifikacije ovakvog ponašanja su razlicite, od onih da se radi o izdaji, do onih da je to jedini i pravi nacin ulaska u evroatlantske asocijacije. Ipak, vecina ozbiljnih analiticara smatra da je u pitanju udvorištvo, ali nema jasan stav da mu je njegov cilj licno pozicioniranje radi podrške u osvajanju vlasti, ili je to podrška u zaštiti nacionalnih interesa.
Kako stvari stoje, od ovog drugog nema ništa, pa se aktueluizuje pitanje odnosa sa Amerikom, posebno onaj deo koji se tice sistema odbrane i vojske.
"Biti neprijatelj Americi - opasno je, biti prijatelj Americi - kobno je." Ovako je Henri Kisindžer definisao posledice razlicitog odnosa država i drugih medunarodnih subjekata prema vodecoj zemlji Alijanse. Što se tice srpskog naroda, on nikada nije bio neprijatelj Amerike, ali je na najgrublji nacin osetio koliko je opasno kada ga je ona sama proglasila neprijateljem. Podsecanja radi, za vreme agresije Alijanse na našu zemlju, od ukupnog broja naleta avijacije, oko
12.900 ili 71 odsto su bili americki. Oni su uništili i oštetili najviše objekata, pricinivši materijalnu štetu od oko 90 milijardi dolara, onesposobili trajno, za život ljudi, preko 5.000 kvadratnih kilometara teritorije, dejstvujuci municijom sa osiromašenim uranijumom; pobili najviše vojnika, policajaca i civila, i ucestvovali posredno u proterivanju Srba sa vekovnih ognjišta.
Posle petooktobarskog prevrata, predstavnici vlasti su sebe i Srbiju proglasili za prijatelje Amerike, ali njena administracija, i pored delovanja famoznog kokusa, to još nije verifikovala. Medutim, kobne posledice samoproglašenog prijateljstva se vec osecaju, baš onako kako je to Kisindžer napisao. Opet podsecanja radi, preduzevši potpunu kontrolu nad južnom srpskom pokrajinom, Amerika se potrudila da se ne ispuni nijedna tacka Rezolucije Saveta bezbednosti 1244, da se teroristicka organiazcija transformiše u vlast i oružanu silu i da se stvore svi drugi uslovi za priznavanje prve teroristicke države na svetu. To što u rezolucijama i zvanicnim izjavama predstavnika administracije nema stavova o "nezavisnom Kosovu" je samo lukavo diplomatsko poigravanje "prijateljima".
Americki i britanski generali i oficiri su, na poziv samoproglašenih prijatelja, ucestvovali u reformama sistema odbrane i vojske, i doveli ih u stanje kada se može zakljuciti da je "Srbima oduzeta moc da brane teritorije".
Ako neprijateljstvo ili prijateljstvo sa Amerikom uzrokuje opisane posledice, postavlja se pitanje: ima li mogucnosti za uspostavljanje drugacijih odnosa?
Dakle, udvorištvo predstavnika Ministarstva odbrane i "reformski opredeljenih" generala i oficira prema americkoj vojnoj birokratiji ima kobne posledice na odbrambenu sposobnost srpskog naroda, zbog toga što je ono proglašeno podanickom vrlinom koju treba neprekidno dokazivati. Ocigledno je da "reorganizacija" vojske eliminisanje najsposobnijih kadrova iz nje, predislokacija jedinica sa teritorija o cijem ce se statusu tek razgovarati, uništavanje borbenih sistema i proizvodnih kapaciteta, sporazum o tranzitu stranih trupa, bezuslovna saradnja sa haškim tužilaštvom, rašcišcavanje sa vojnickom prošlošcu, tretiranje Kosova i Metohije kao tude teritorije...
Ostaje nada, da oficiri, barem oni koji nisu pristali na deidentifikaciju, znaju misao velikog filozofa - da robovi ne mogu nikome biti prijatelji i da ce umeti da odgovore na pretnje. To je potrebno radi vracanja dostojanstva i profesiji i narodu, a povoljno je što su udvorice na dohvat ruke. Ukoliko toga ne bude, onda je ropstvo sve izvesnije, a pripadnicima vojske, koji u njoj budu ostali posle nove reorganizacije po Kolstonovom planu, sledi uloga modernih gladijatora u arenama kakve su Avganistan, Irak i druge.
ODNOS KAO U AMERICI
Što se tice meduarmijskih odnosa, normalno je da treba saradivati sa najmocnijom vojskom na svetu, jer se od nje može mnogo nauciti, a posebno ako je partnerstvo sa njom proglašeno strateškim ciljem. Zar ima uopšte pripadnika naše vojske koji ne želi slican odnos dražve prema vojsci kakav je u Americi? Zar društveni i socijalni status pripadnika americke vojske nije uporište njene borbene sposobnosti?
Svakako da je potrebno izucavanje americkih doktrinarnih dokumenata, organizacije i nacina izvodenja svih oblika neoružanog ratovanja, sistema školovanja kadrova, takticke upotrebe borbenih sistema i svih iskustava upotrebe vojske, ukljucujuci i onu protiv nas. Medutim, primeri upotrebe bezbednosnih struktura, postupanja sa ratnim zarobljenicima i unutrašnji medunarodni odnosi nisu za ugled i kopiranje, posebno ne za našu vojsku koja bi trebalo da se zasniva na sopstvenim tradicijama i drugacijem vrednosnom sistemu.
