Loše i bez embarga Analitičari procenjuju da će za poboljšanje arsenala Vojske Jugoslavije, uprkos ukidanju embarga na uvoz i izvoz oružja, izuzev besparice, od ključnog značaja biti i buduća strateška pozicija Beograda
Autor: Branimir Gajić Nedavna prodaja manjeg kontingenta jugoslovenskog naoružanja Makedoniji protumačena je kao potez koji je označio i zvanični povratak SR Jugoslavije na svetsko tržište oružja. Nakon skorašnjeg podizanja embarga UN na uvoz i izvoz oružja u SRJ, postalo je jasno da će rešenje za problem o kome se već dugo govori - zastarelo i istrošeno naoružanje u domaćoj upotrebi - morati ubrzo da se nađe. - Jugoslavija će morati da se u svojim strateškim opredeljenjima orijentiše na Evropsku uniju i tamošnje proizvođače - kaže za "Blic News" Pol Biver, vojni analitičar i urednik "Džejns difens viklija", najuglednijeg svetskog magazina za vojna pitanja, naglašavajući da je za sada teško govoriti o novim nabavkama bilo kojih sistema naoružanja, "jer Jugoslavija nema finansijska sredstva za to, dok će sav novac koji se sada dobija kao strana pomoć ići u obnovu infrastrukture u zemlji i slične projekte i neće biti dopušteno da se iz tih izvora finansira kupovina oružja". O nedostatku novca nedavno je govorio i nekadašnji načelnik Generalštaba VJ, aktuelni potpredsednik Vlade Srbije Momčilo Perišić. - Inicijativa američke administracije, a na predlog francuske vlade, za ukidanje embarga na uvoz naoružanja i vojne opreme gest je dobre volje, odnosno pozitivna politička poruka i priznanje međunarodne zajednice uspostavljanju demokratskog društva u našoj zemlji, ali od nje Jugoslavija i VJ neće imati mnogo koristi, jer VJ dobavljačima već duguje pet milijardi dinara. Imajući tu činjenicu u vidu, jasno je koliko će u toj situaciji VJ moći da odvoji na nabavku novog naoružanja. Nekadašnji poznati liferant oružja i opreme, SFRJ je početak raspada dočekala kao država s poprilično razvijenom "namenskom" industrijom koja je proizvodila i izvozila širok spektar sredstava: školske i lake borbene avione, elektronske sisteme, raketne fregate i patrolne čamce, tenkove, višecevne raketne bacače, itd. Velika većina ovih proizvoda bila je putem razvijene mreže prodavana po Aziji i Africi preko državnog preduzeća "Jugoimport SDPR". Ta kompanija se sada vodi kao proizvođač zdrave hrane i na osnovu prehrambenih proizvoda pravi aranžmane u inostranstvu. Nekad misteriozni "SDPR" Pol Biver danas smatra "kompanijom uništenom godinama embarga koja zbog novih uslova nije više sposobna da povrati ranije pozicije". O nekadašnjim poslovima "SDPR" preko kojih je pojačavana pozicija SFRJ u zemljama tzv. Trećeg sveta, vojni analitičar Bojan Dimitrijević kaže: "Isporuka naoružanja tim zemljama, kasnije poznatih kao nesvrstani, bilo je već od sredine 50-ih godina. Neke države bile su godinama oslonjene na Jugoslaviju u izvozu ili poklonima u naoružanju kao što su Burma, Indonezija, Sudan, Libija... Izvoženo je sve, od najsitnije opreme do brodova, tenkova i aviona. Kako jugoslovensko tako i ono što je bilo u naoružanju JNA, a strane proizvodnje. Često je pomoć u oružju (ili trgovina) išla problematičnim državama, raznim nacionalnim pokretima ili je obavljana uz neke problematične aranžmane... Tako je dolazilo do problema u odnosima sa SAD, Francuskom, Španijom i drugim zemljama koje su imale direktno suprotstavljene pozicije SFRJ. U toku osamdesetih jugoslovenska vojna industrija je mogla da se pohvali nekim ozbiljnijim poslovima, u koji sigurno spada i najpoznatija prodaja tenkova M-84 Kuvajtu". Danas je malo šta ostalo od stare slave i pitanje buduće zvanične balkanske rute oružja više sigurno neće imati tako autonoman predznak kao što je nekada insistirao vrh komunističkog režima. Poučeni teško izvojevanim bitkama koje su dobili poklonjenim engleskim i američkim oružjem, Josip Broz Tito i ostali jugoslovenski rukovodioci su podsticali samostalnu proizvodnju naoružanja koje često nije bilo na nivou onoga što je moglo da se nabavi na svetskom tržištu, ali je zadovoljavalo potrebe velike i glomazne armije. Od "namenske" industrije koja je finalni udarac doživela u NATO bombardovanju kada su sa velikim intenzitetom gađani baš ti pogoni, danas ozbiljno rade najpre dve fabrike delova, sklopova i drugog sekundarnog materijala u Crnoj Gori, fabrika municije "Prvi partizan" u Užicu, dok je najveći vojni proizvođač trenutno fabrika "Mile Dragić" u Zrenjaninu, koja radi punom parom za potrebe VJ i MUP. Takva slika se videla prilikom liferacije Makedoniji gde je, pored polovnih aviona i opreme, jedina novoproizvedena stavka bila artiljerijska i pešadijska municija. - Kada se bude obnavljala proizvodnja u Jugoslaviji, ona mora da bude prilagođena NATO standardima. Obnavljanje nekoliko fabrika, prvenstveno municije i nekih elektronskih sistema, mora da se sprovede u dogovoru sa EU - smatra Pol Biver. Nedavna pojava automatske puške na bazi "M-70" u kalibru 5,56 NATO koju je proizvela "Crvena zastava" ukazuje da se i u određenim domaćim krugovima računa na mogućnosti koje bi otvorio ovakav zaokret. Na pitanje koliko su moguće nabavke velikih sistema poput protivavionskih raketa, radara i sistema veze koje je savezni ministar za odbranu Slobodan Krapović označio kao primarne za nabavku, urednik "Džejns difensa" odgovara: "Još uvek nije sigurno da li će SRJ moći da nabavi takve sisteme, jer niko u njenom okruženju nema velike avio-snage, pa je prema tome veliko pitanje u koju svrhu bi ih SRJ nabavljala. Smatram da je neophodno da jugoslovenska vlada donese plan o svojoj strateškoj poziciji i vezivanju za Evropsku uniju kojoj Jugoslavija geografski pripada. U tom slučaju, neće biti potrebe za pomenute nabavke, već mnogo više za opremanje i osavremenjivanje snaga MUP pre svega, što bi moglo da bude finansijski potpomognuto od EU. Jasno je da je situacija na Kosovu, pa čak i u Bosni, daleko od stabilne, ali jugoslovenskoj vojsci više nisu potrebni takvi sistemi", kaže Pol Biver. Pristupanje SRJ programu "Partnerstvo za mir" još uvek je neizvesno, kako zbog otpora nekih struktura u zemlji tako i mnogo više zbog nejasne situacije u odnosima Srbije i Crne Gore, odnosno zbog neizvesne dalje sudbine jugoslovenske federacije. Potencijalne nabavke koje bi mogle da, na neki način, u novom rasporedu snaga sada najpre stignu sa Zapada ne bi bile prve u istoriji Jugoslavije od 1945. godine. SFRJ je bila uključena u program NATO vojne pomoći u periodu između 1951. i 1958. godine, i u okviru njega je dobila izuzetno velike količine različitog savremenog naoružanja. Bojan Dimitrijević o pomenutim nabavkama kaže: "U tom programu JNA je po prvi put dobila, recimo, i tenkove 2. generacije, mlazne i nadzvučne avione, radare i drugo. To je bio veliki modernizacijski skok za JNA u odnosu na period eskalacije sukoba sa Staljinom. Štaviše, Jugoslavija je u periodu 1951-1954 tretirana skoro kao država članica NATO, kako u medijima tako i u najvišem vojnom planiranju ovog saveza. U periodu od 1962. godine nastaje talas opremanja sovjetskim naoružanjem, pošto je došlo do izmirenja sa SSSR-om. Tada je tokom 60-ih došao sledeći talas tehnike i naoružanja, koji je bio nov modernizacijski skok, ali i zaokret od zapada. U toku 70-ih i 80-ih, JNA se trudila da uspostavi balans između sopstvene vojne industrije, uvoza iz SSSR-a i uvoza sa zapada. Kada je reč o Miloševiću, čini se da on nije ni imao nameru da nabavlja ništa za VJ u proteklih 10 godina. Bilo je glasina oko nekih aranžmana sa zemljama iz bivšeg SSSR, ali je pitanje ko bi se usudio tada da prekrši embargo o isporukama SRJ". Poklanjanje oružja NATO ili njegovo iznajmljivanje pod povoljnim kreditnim uslovima mogao bi tako da hipotetički bude najverovatniji način opremanja VJ nečim savremenijim, prevashodno Ratnog vazduhoplovstva. Međutim, jedno od rešenja koje se sve više pominje za svojevrsni "prelazni" period u kome se nalazi VJ jeste i proces modernizacije starijih sistema koji se opremaju novom elektronikom i sličnim sredstvima savremene tehnologije koja donekle poboljšavaju performanse oružja starog i po trideset godina. Ovaj obrazac je popularan u državama koje su nekada dobijale naoružanje, najpre od SSSR, dok sada nemaju novca za kupovinu novog. Rumunija, Etiopija, Bugarska, između ostalog, primeri su nekih od zemalja koje su pribegle ovakvom načinu. Iako su ruski proizvođači takođe krenuli sa razvojem svojih projekata modernizacije oružja koje su nekada sami proizvodili, zanimljivo je da glavnu reč u ovom poslu danas vodi Izrael. Posete visokih državnih zvaničnika SRJ Izraelu u poslednje vreme izazvale su glasine da će upravo ta zemlja dobiti ugovor o modernizaciji starijeg sovjetskog naoružanja u SRJ, čime će se, prema zagovornicima te opcije, rešiti nešto od problema. - Poznato je da se Jugoslavija nalazi visoko na izraelskoj listi želja. Modernizacija nekoliko "migova 29" ili "migova 21", kao i još nekoliko sistema iz oblasti Ratnog vazduhoplovstva, mogla bi da bude početni korak u tom poslu. Izrael se trudi da bude politički neutralan na Balkanu, ali i da bude povezan sa svim balkanskim zemljama gde postoje potencijali za takve poslove. Međutim, smatram da bi Jugoslavija pre trebalo da se na polju opremanja povezuje sa, opet ponavljam, EU nego sa Izraelom - kaže Pol Biver. I Bojan Dimitrijević smatra da bi modernizacija kao opcija trebalo da se zaboravi, jer je "nabavka jednog savremenog sistema (avion, radar, artiljerijsko oruđe ili nešto drugo) samo deo troška". - Osim toga, tu dolaze i troškovi obuke ljudstva, održavanja, rezervnih delova, municije, i čitav posao uvek je višestruko skuplji od same banalne cene jednog sistema. Naša država mora naći partnera u ovom projektu na duže vreme, u kome će obostrani interes biti zadovoljen. Ovih dana u kuloarima se pominju neke države i neki projekti, ali je veliko pitanje ishoda ovih glasina. Iskustvo nekih okolnih zemalja, a među njima i nekih novih NATO članica, govori da je ovo vrlo traumatično za politiku te države: doneti pravu odluku. Moj generalni savet bi bio: odlučiti se za neku od država Zapadne Evrope ili SAD; prihvatiti sve besplatne donacije, ako ih bude, naoružanja, opreme ili programa obuke; ne ići u projekte modernizacije stare tehnike, pogotovu u vazduhoplovstvu, jer su se one pokazale kao problematične; izbegavati preprodavce, razne posrednike i druge sumnjive varijante zaključenja poslova - tvrdi Dimitrijević. http://blic.gates96.com/ NSP Lista isprobava demokratiju u praksi ==^================================================================ This email was sent to: archive@jab.org EASY UNSUBSCRIBE click here: http://topica.com/u/?bUrBE8.bVKZIq Or send an email to: [EMAIL PROTECTED] T O P I C A -- Register now to manage your mail! http://www.topica.com/partner/tag02/register ==^================================================================
