Sedamdesetsedmogodišnji pukovnik u penziji Đorđe Radišić napisao je
neka od svojih sećanja na pisaćoj mašini "hermes-bebi", koju je za
poslednje pare kupio u fri-šopu portsaidske luke, kada se vraćao sa
Sinaja. Tada je imao 33 godine, i bio je dopisnik lista "Narodna armija"
iz Odreda jugoslovenske armije u sastavu snaga Ujedinjenih nacija u
Egiptu.
Jugoslovenski odred, pred odlazak iz pustinje, posetio je i glavni
komandant oružanih snaga UN kanadski general Berns, koji je podelio
medalje postrojenim oficirima. Kanađanin je rekao da je ponosan što može
sinovima i unucima svojih ratnih drugova, srpskih ratnika, čiju je
hrabrost upoznao davno, da preda priznanje UN, pod nazivom "U službi
mira". General Berns bio je veteran sa Solunskog fronta.
Pukovnik čuva tu medalju u svom stanu, ona je položena pored bočice
napunjene žutim sinajskim peskom u kome je već istrulila grančica ariša.
"Često, kada čujem da se u Gazi Rafi, i drugim mestima vode borbe,
sećam se kako je tamo, dok se uz plavu zastavu UN vijorila i naša
trobojka, vladao mir", kaže pukovnik Radišić.
Noćna prethodnica
Tradicija učešća vojnih jedinica Jugoslavije u "plavim šlemovima"
zaista je bogata, a na prvi veliki zadatak očuvanja mira upućen je
moto-mehanizovani odred JNA - na liniju razgraničenja između Egipta i
Izraela. Savezno izvršno veće donelo je takvu odluku, na osnovu odluka
Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 2. i 5. novembra 1956. godine.
Već 14. novembra obrazovana je prethodnica, sastavljena od šest
oficira, pet podoficira i 33 vojnika, koja je noću, između 15. i 16.
novembra, avionima Ratnog vazduhoplovstva, prebačena preko Atine u Abu
Suveir, kod Ismailije, gde se već tada nalazila baza UNEF-a, specijalnih
snaga UN.
Odred JNA je formiran u Zagrebu i brojao je 765 ljudi. Raspolagao je sa
osam oklopnih automobila, 17 skautkara, 42 trotonska "džemsa", 13
"dodževa", 35 džipova, 22 specijalna vozila i 26 prilkolica. Po
opremljenosti i ljudstvu, jugoslovenski odred bio je najveći i
najkompletniji u UNEF-u, sposoban za samostalna dejstva. Danas trojica
majora Vojske Jugoslavije obavljaju dužnost vojnih posmatrača u misiji UN
na Istočnom Timoru, a, prema signalima iz Njujorka, Ujedinjene nacije bi
rado videle naše jedinice u redovima snaga za održavanje mira na
različitim kriznim tačkama sveta.
Kako se, operativno-taktički, odvijala "operacija Sinaj"?
Iz šibenske luke brodovima "Triglav", "Čelik" i "Partizanka", odred je
krenuo 24. novembra u Egipat. Posle pet dana, stigao je u luku Port Said,
a 3. decembra utvrdio se u svoj pravi logor, El Balah na Sueckom kanalu.
Čišćenje mina
General Barns naredio je odmah komandi odreda da uputi svoje jedinice
preko Sueckog kanala. Jedinice su živele u pesku. raščišćavale porušene
puteve, čistile minska polja, udaljavajući se, pri tome, često i 100
kilometara od baza.
U El Arišu, inženjerijske jedinice su razminirale železničku stanicu,
gradsku bolnicu, aerodrom, nekoliko javnih zgrada. Odmah po ulasku u El
Ariš, odred je formirao svoj logor, udaljen nekoliko kilometara od grada.
Tada je odred već kontrolisao demarkacionu liniju od Sredozemnog mora do
20 kilometara od El Kuseima, što je u vazdušnoj liniji iznosilo više od
100 kilometara. S drugim jedinicama UNEF-a, jedna četa odreda je ušla u
Gazu 7. marta 1957. godine.
Posle prispeća odreda na demarkacionu liniju, usledio je nešto mirniji
život u pustinji. Jugoslovenski odred je bio najmoćniji u sastavu snaga UN
na Bliskom istoku, ali očuvanje mira nije bila jedina preokupacija našeg
kontingenta.
Logor je dobio razglasnu stanicu, a podignuta je i bioskopska pozornica
sa platnom. Gledali su se američki filmovi, koji su stizali iz komande
UNEF-a, iz Gaze.
"Naša smena je putovala tri dana i tri noći po uzburkanom moru. Ukrcali
smo se na naš tada najluksuzniji brod ’Jugoslavija’ u Rijeci i konačno
stigli u Port Said krajem maja 1958. godine, gde nas je dočekala bučna
masa ’starih koski’ iz prethodne smene koja se istim brodom vraćala u
domovinu, posle šestomesečne smene na pesku Sinaja. Tu su bili i komandant
odreda, Slovenac Jože Ožbolt, nekadašnji goroseča i Kragujevčanin Drago
Stevanović, njegov pomoćnik. Na putu do odredišta primetio sam
poluzatrpanu zarđalu gvožđuriju, ostatke izgorelog tenka, kao i šlem na
čijoj je prednjoj strani zjapila rupa od metka. Posle punih 13 godina,
mnogi od nas opet su se sreli sa svežim tragovima rata koji je tek minuo
pustinjom. Slično, ali višestruko jače i poraznije osećanje proželo me
mnogo godina kasnije, kada sam se, u novembru 1991. godine, tri dana nakon
završetka borbi, našao u svom rodnom gradu Vukovaru, i kada nisam mogao da
prepoznam uličicu u kojoj sam se rodio i odrastao", seća se pukovnik
Radišić.
Hasan u odredu
El Ariš je mali, živopisni grad, pun istočnjačke vesele vreve, malih
šatri u kojima se trguje svim i svačim, od tepiha, savijenih truba,
igračaka, gramofona, južnog voća. Kad god bi naši vojnici iz logora otišli
u ovaj grad, beduinska deca su ih opkoljavala i pružala ruke, uzvikujući:
"Kepten, pliz pajster..".
Svako od njih za dečake je bio "kepten". Davali su im sitne pare, žvake
i čokoladice. Vrela popodneva, na suncu je bilo i plus 60 stepeni, vojnici
su provodili na plaži. Tamo su upoznali dečaka Hasana, siroče, koji je
spavao u rupi od peska, obloženoj granama Ariša. Odredski lekar dr Milorad
Tomašević i pukovnik Radišić doveli su Hasana u logor. Bolničar Krešo,
Dalmatinac, od sakupljenih para, kupio je za dečaka odelo, košulje i
cipele. Odred je dobio novog člana.
"Kada smo odlazili, Hasana smo predavali sledećoj smeni, a Hasan je
ostao stalni član odreda sve do okončanja naše misije".
Bližio se Dan Ujedinjenih nacija, 24. oktobar 1958. godine. Bilo je
određeno da se tog dana na sportskom stadionu u Gazi održi svečana vojna
parada na kojoj će učestvovati svi kontingenti - iz Brazila, Indije,
Kanade, Kolumbije, Danske, Norveške, Švedske. Naši su veoma ozbiljno
shvatili taj zadatak i danima uvežbavali paradni korak. Dok je sa razglasa
odjekivao vojnički marš kolona je otresito gazila po pesku.
Tajna indijskog marša
"Naš predstavnik u glavnom štabu UN pukovnik Svetozar Oro, upozorio nas
je da će na paradi svirati indijski vojni orkestar, a da je njihov ritam
znatno brži od našeg. Načelnik vojnog kluba Gojko Marčeta dobio je važan
zadatak da, kako zna, dobavi od Indusa traku sa njihovom muzikom. Uspeo je
nekako da od kolege Indusa pozajmi traku, a vredni tehničar u vojničkom
klubu, Pera Bakarić, da je odmah presnimi, tako da su naše snage dobile
pravu muziku koja je po ceo dan treštala u logoru. Veliki zvučnik je pred
kolonom, koja se pripremala za paradu, nosio na leđima jedan od vojnika".
Na vojnoj paradi u Gazi, naši vojnici su dobili najveći aplauz, jer su
jedini pored Indusa skladno marširali po taktu muzike.
Ali, naši su igrali i u domaćim ritmovima. Jedna od legendi naše
muzičke scene, pevač Nikola Karović, zajedno sa Oliverom Marković,
konferensijeom Ljubom Stepanovićem, dve primabalerine Narodnog pozorišta,
i kompletnim orkestrom, poslat je u misiju pod "šifrom" zabavljanje naših
trupa u pustinji.
"Obilazili smo naše logore, pevali u Gazi, Fort Menu, Rasel Nagbu, El
Huseinu, pevali smo i za indijske Sike, Kanađane, Brazilce i Šveđane.
Putovali smo na kamilama i u putničkim džipovima. Kanađani su po nas
poslali ogroman transportni avion. Ali, pošto je Oliveri Marković pozlilo
u tom avionu, vratili su nas u dva aviončića. Da bi nas raspoložili,
kanadski piloti su izvodili akrobacije. To su nezaboravni dani. Tada se u
pustinji orilo ’Oj, Moravo, moje selo ravno’, a vojnici su voleli i pesmu
’Još ne sviće rujna zora’. Brazilci su poludeli za latinoameričkim pesmama
koje sam im pevao, pa su nam poklonili po dve kile kafe, a tražili su da
im damo autograme, potpisivali smo se na njihovim jastucima", priča o svom
pustinjskom angažmanu Nikola Karović.
Kada pukovniku Radišiću navru "peščane uspomene", on se uvek seti kako
je dobio opekotine, kada je na suncu slučajno prislonio obraz na svoje
oficirske zvezdice.
Aleksandar Apostolovski
