|
Naši reporteri u sedištu Legije časti Medalja sa hiljadu obaveza Ovaj najznačajniji francuski orden dobila su svega četiri strana grada. Kako je Beograd zaslužio tu čast i zašto ga više nijedan grad neće dobiti Kada sam ženio sina, na pozivnici za svadbu stajalo je: "Bruno, sin generala Kartrona, oficira Legije časti, ženi se danas..". U pitanju je tradicija i čast koji i dalje mnogo znače u Francuskoj. Ovaj detalj o mestu ordena Legije časti u francuskom društvu danas priča mi general Kartron, direktor kabineta Velikog kancelara Legije časti. Sedimo u njegovom kabinetu, u Ulici Solferino, odmah uz Senu i u prvom susedstvu muzeja Orse. Tu je sedište ove značajne institucije, smeštene u Palati de Salm, još od vremena Napoleona Bonaparte.
– Prošle godine su, pored mnogobrojnih gostiju, bili pozvani gradonačelnik Beograda i još jedan član delegacije, povodom 14. jula i proslave Legije časti. Svi počasni gosti bili su primljeni u Gradskoj većnici, a primio ih je i predsednik Širak. Na svečanom defileu na Jelisejskim poljima imali su počasno mesto u prvom redu, što je izuzetna čast. Gosti su bili 68 gradova Francuske i sveta koji su nosioci našeg ordena. Samo četiri grada su strani: belgijski Lijež, Luksemburg, Staljingrad (to jest Volgograd) i vaš Beograd. Ne moram da vam objašnjavam kakva je to čast, posebno što gradovi više ne dobijaju Legiju časti. General Kartron nam najpre odgovara na pitanje o timu čiji je član. – Naš veliki kancelar je general Žan-Filip Duen, koji ima pet zvezdica, najviši mogući čin francuske armije. On je, inače, general vazduhoplovstva. Druga osoba u hijerarhiji, generalni sekretar, stiže iz magistrature i to je uvek visoki sudski funkcioner Francuske. Takvo nepisano pravilo funkcioniše već desetinama godina. Moje mesto šefa kabineta je trenutno generalsko, ali to nije obavezno. Svi zamenici su visoki civilni državni funkcioneri. Moja funkcija je veoma dinamična i zanimljiva. Ovde najpre nikome ne komandujem, ali imamo svakodnevno mnoge kontakte sa vrlo zanimljivim ljudima i institucijama, domaćim i stranim. Gospodina Širaka vidim barem tri puta godišnje.
Svake godine, 14. jula, Francuska odlikuje zaslužne građane, kao značajne strance, koji su dali doprinos francuskoj Republici. I tako je još od 19. maja 1802. godine. Orden je uveo tadašnji prvi konzul, a potonji diktator Napoleon Bonaparta.
Drugi konzul, Bernar d’ Laseped je postao veliki kancelar. Za istoriju ordena zanimljivo je i da sam orden nije dodeljen nekoliko godina po donošenju zakona. Čak ni 15. jula 1804. tokom velike svetkovine u zdanju Dom invalida iako je prethodno bilo više promocija legionara, ali sve bez ordena. U publikaciji Legije časti taj događaj je detaljno opisan: "Napoleon, okružen državnim velikodostojnicima, prima zakletvu članova Reda: maršala, ratnih invalida, vojnika ali i naučnika, pisaca i umetnika. Pošto je i sam primio Srebrnog orla i Zlatnog orla iz ruku svog brata Luja, vrhovnog komandanta armije, imperator dodeljuje odličja.
Luj XVIII, sa promenom režima i vraćanjem na kraljevinu neće ukinuti Legiju časti. Orden će preživeti i Luja Filipa i čitav devetnaesti vek. Kada izbije Prvi svetski rat 1914. Legija časti imaće 50.000 legionara, to jest nosilaca ordena i time pripadnika pravog bratstva, Reda Legije časti. U ratnim godinama broj legionara raste, što je razumljivo, s obzirom na mnogobrojne primere herojstva u borbama sa Nemcima. Ali, Red zapada u krizu u međuratnom periodu jer broj nosilaca ordena neuobičajeno raste, što je znak degradiranja kriterijuma za njegovo sticanje. Tek posle Drugog svetskog rata, zahvaljujući ličnom zauzimanju generala De Gola, Red se oporavlja i visoki kriterijumi su ponovo osnova ove institucije. General Katru, veliki kancelar iz šezdesetih, na naredbu De Gola, izrađuje zakon koji stupa na snagu novembra 1962. i predstavlja kodeks Legije časti i vojne medalje koji strogo određuje kriterijume za dobijanje odličja. Njega se pridržavaju i ove godine prilikom dodele odličja 14. jula. Ti kriterijumi pominju "eminentne zasluge, vojne i civilne, u službi Francuske".
Pitam generala Kartrona kako izgleda procedura i atmosfera kandidovanja i dodele ordena. – Svi ministri predlažu kandidate. Svako ministarstvo ima određenu kvotu ordena Legije časti za period od tri godine. Čitav kontingent odobrava najpre predsednik Republike. Naš je cilj da se broj živih nosilaca Ordena stabilizuje na oko 110.000, kao i na 190.000 nosilaca drugog, Ordena zasluga. Taj broj odnosi se, naravno, na Francusku. Sa strancima je situacija nešto drugačija. Najpre, taj orden dobijaju šefovi država u zvaničnoj poseti Francuskoj. Dodeljujemo ga i onima koji su nešto značajno učinili za Francusku, u oblasti frankofonije, biznisa itd. Mi tim ljudima zahvaljujemo Ordenom Legije časti. Kada odlikujemo nekog šefa države, to je istovremeno odličje za njegovu zemlju.
Malo su poznati i detalji oko pravila ponašanja koja prate kodeks Legije časti. General Kartron insistira na kategorijama koje u naše vreme doživljavaju pravi fijasko, a kojih se ova institucija tvrdoglavo drži. – Red ima strogu disciplinu i strukturu koji se moraju poštovati – objašnjava general Kartron. – Za francuske članove predviđene su suspenzije, čak i isključenja ako su prekršena jasna pravila. Za strance nismo predvideli disciplinske mere i njima se jednom dodeljeno odlikovanje ne može oduzeti. Kod francuskih nosilaca Ordena reč je o stvaranju žive nacionalne elite i ona treba i da ostane elita. Svako mora da ostane dostojan tog poštovanja nacije. Znajte da Legija časti podrazumeva mnogo više obaveza nego privilegija. Kada kažemo "Čast i otadžbina" to pre svega znači obavezu. Mi služimo otadžbini i pripremamo njenu budućnost. Čast diktira ponašanje svakog od nas. Ta deviza je veoma zahtevna". Što se privilegija i prava nosilaca Legije časti tiče, ona su skromna. Kada je na primer reč o materijalnoj naknadi na ime ordena ona je više nego simbolična. Naš domaćin general Kartron kao Oficir Legije časti dobija simboličnu sumu od deset evra godišnje. "Tokom 1850. Napoleon îîî je davao 50 zlatnika i od toga su ljudi mogli da žive". Francuzima je danas znatno važnije društveno "šminkanje" ovom titulom. Stepen ordena nosilac ima prava da označuje potpisujući zvanične dokumente, što potpisniku automatski povećava važnost u određenoj javnoj komunikaciji, jer zaista nije ni danas beznačajno ako ispod imena potpisnika stoji i "Vitez Legije časti".
– Mi sami održavamo sva ova zdanja, pošto je to i naše vlasništvo – kaže general Kartron. – Budžet daje država i on je direktno izglasan od parlamenta. Poslednji budžet iznosio nam je osamnaest miliona eura. Imamo oko sto zaposlenih u Instituciji a još 350 bavi se drugim delatnostima, od održavanja zgrada, vozača, majstora, i drugih, do profesora za naše đake koje, takođe, plaćamo. Tim velikog kancelara Legije časti generala Duena u svakodnevnim obavezama predvodi general Kartron. Da vam se zavrti u glavi: godišnje pregledaju skoro 15.000 dosijea kandidata za Legiju časti i drugi važan orden, Orden zasluga. Red Legije časti ima i nadzor nad stranim predlozima za ordenje koje se
dodeljuje francuskim građanima. To je plod dogovora sa mnogim državama,
kako bi se uvek borilo uspešno sa pojavama lažnih ordenja i redova i
brojnim manipulacijama sa njima u vezi. Kako Kartron kaže: "Red je i
’kontrola časti’".
Sredinom februara 1921. zvanični organ "Ilustration" izveštava detaljnije o ceremoniji uručenja odlikovanja Beogradu, u tekstu naslovljenom "Krst Legije časti srpskoj prestonici". Evo tog teksta koji prijatno iznenađuje današnjeg čitaoca i podseća na čvrste odnose Srbije i Francuske, koji bi u skoroj budućnosti trebalo da barem podsećaju na dvadesete godine prošlog stoleća. "Svečanosti organizovane povodom dodele odličja Legije časti gradu Beogradu poprimile su karakter impozantne manifestacije francusko-srpskog prijateljstva. Ulice obeležene srpskim, jugoslovenskim i francuskim bojama, nudile su živost kakva nije viđena još od nezaboravnih dana oslobođenja. Odličja i diploma predati su gradonačelniku Beograda, tokom jedne svečane sednice gradskog saveta, koja je održana u palati Konstituante, u prisustvu princa regenta, vlade i svih civilnih i vojnih vlasti. Otvarajući sednicu, gradonačelnik se obratio ovim rečima generalu Franše d’Epereu, nekadašnjem glavnokomandujućem armija Istoka, zaduženom od francuske vlade da donese gradu visoko odlikovanje koje će on deliti sa herojskim gradom Liježom: "Srećan sam, moj generale, da vam svedočim veliku radost koju oseća stanovništvo Beograda primajući ovo odličje iz ruku komandanta koji je imao prilike da na licu mesta proceni lojalnost, karakter i moralnu veličinu našeg naroda tokom njegovog najtežeg iskušenja. Molim vas da mi dozvolite da vam srdačno stisnem ruku u znak dirljive zahvalnosti i kao svedočanstvo prijateljskih osećanja koja Beograd gaji prema herojskoj Francuskoj. General Franše d’Epere je odgovorio:
General Franše d’Epere je imenovan vojvodom (maršalom) srpske armije posle jednog banketa priređenog u njegovu čast u kraljevskoj palati. Slučaj je hteo da vojvoda Mišić, istinski prijatelj Franša d’Eperea
premine neposredno pred uručenje ovog ordena Beogradu.
Trideset prvog decembra 2000, bilo je ukupno 113.780 legionara, od čega je deset odsto žena. Kažu, veliki napredak za žene, jer ih je 1912. bilo tek 0,25 odsto. |
