DOSIJE "VINCA"samo cute i trpe
Koliko istine ima u medijskim "bombama" da Institut za nuklearne
nauke predstavlja atomsku bombu za Beograd
NUKLEARNI OTPAD MORA DA SE IZMESTI DALEKO OD GLAVNOG GRADA,
IAKO ZASAD NEMA OPASNOSTI OD RADIOAKTIVNOG ZRACENJA
Prof. dr Vladimir Ajdacic
2003
U toku poslednjih nekoliko meseci Institut "Vinca" je vise
puta bio predmet paznje medija. Prevarili biste se ako pomislite da je neko
napisao ili rekao neku lepu rec o "Vinci", iako je za to bilo povoda. To se
vec odavno nije desilo. Uglavnom se "Vincom" plasi narod. Tako, na primer,
na naslovnim stranama "Ekspresa", u razmaku od tri dana, kao glavne vesti
citamo: "Vinca preti Beogradu", a zatim: "Beograd na atomskoj bombi".
O takvoj vrsti stetnog delovanja na mase poucan je clanak:
"Uranijum i depresija" iz pera naseg uglednog doktora Vladimira Adamovica
("Politika", 1. mart). Cak i njegov nadnaslov: "Zasto smo bolesni", odgovara
problemu kojim cemo se pozabaviti.
Tokom svog 55 godina dugog postojanja Institut u Vinci dao
je znacajan doprinos nasoj nauci i drustvu. Skoro 500 doktora nauka, medju
kojima oko 100 profesora univerziteta, poteklo je iz ovog Instituta. Kroz
njega su, kao kroz uglednu instituciju, prosle mnoge znacajne politicke
licnosti sveta, nosioci Nobelove nagrade, vladari raznih zemalja... A sada
je on pao u zapecak, iako u njemu neki istrazivaci, uz velike muke, daju
zapazene doprinose nauci, kao sto su to cinili njihovi prethodnici u zlatnom
periodu "Vince".
Sada, ne samo da hangari sa radioaktivnim otpadom, koji je u
njima odlozen, mogu da se sruse, vec i celoj "Vinci" preti takva sudbina. U
to smo mogli da se uverimo nedavno, prateci na drugom programu RTS izlaganje
dr Dragana Domazeta, ministra za nauku, tehnologiju i razvoj Srbije. Covek
je jednostavno dosao da "pocisti" velike institute, "Vincu" i "Mihailo
Pupin", da izvede eksperiment transformacije na njima, verovatno za to da bi
demonstrirao svoju moc.
Od njegovog dolaska na "vlast" u naucnim kucama pocelo je
ozbiljno da se ljulja. U borbi za opstanak mnogi se ne pitaju sta se sprema
njihovim institucijama uvodjenjem Domazetovih ideja i "naucnih parkova", vec
gledaju da obezbede sopstvenu egzistenciju. Jedan od nacina da se to
postigne je privlacenje paznje javnosti na znacaj sopstvenog rada nekakvim
dramaticnim istupom. Toga su se (uz pomoc novinara) prihvatili dr Jagos
Raicevic, direktor "Zastite" u Institutu "Vinca", i njegovi saradnici.
Problem koji oni iznose zaista vec godinama postoji i mora se resiti. Drzava
neodlozno treba da odvoji potrebna sredstva za trajno izmestanja nuklearnog
otpada iz Vince. On se ne sme nalaziti u blizini ni omanjeg sela, a kamoli
grada sa preko milion stanovnika. Medjutim, nacin na koji je taj problem
iznet u javnost je nedopustiv. On ce naneti "Vinci", a time i drustvu, vecu
stetu od koristi.
Ako pretpostavimo da se u Vinci nalazi plutonijumska "bomba"
u korodiranom hangaru koji preti da se srusi, da "vise nije bezbedno
otvoriti vrata tog objekta, a kamoli ulaziti", da se ne zna koliko ima
najradiotoksicnijeg elementa plutonijuma-239 pod krovom hangara itd, moramo
se upitati: kako onda ljudi od struke dopustaju rad clanovima Instituta
(preko 700 ljudi) pod takvim okolnostima? Sta su preduzeli (ili preduzimaju)
direktor Instituta, Upravni odbor Instituta, Naucno vece, sindikat?
Iz stampe je poznato da strani eksperti Medjunarodne atomske
agencije iz Beca, u vezi radioaktivnog otpada, cesto borave u Vinci. Da li
su oni upoznati sa opasnostima kojima se tom prilikom izlazu? Da ili oni
smeju da otvore vrata hangara ili ne? Ljudi iz Instituta izjavljuju da ne
postoje potrebni uredjaji za detekciju zracenja, da su mnogi zastareli, da
male doze zracenja ne mogu tacno da se mere i sl. Ako je to tako, kako onda
nasi eksperti na granicima tim istim uredjajima kontrolisu uvoznu robu, u
koju spada i hrana, i izdaju zakonske sertifikate. Kako podnose izvestaje o
nivou zracenja u mernim tackama za koje su zaduzeni, i, konacno, sta bi oni
mogli da urade u slucaju da se u Institutu nesto desi sto zahteva hitno i
tacno merenje radioaktivnosti.
Ako je stanje tako alarmantno, zasto se o njemu ne izjasne
vidjeniji naucnici iz "Vince" i ne pokrenu javnu raspravu o tome.
Na drugoj strani, sam Institut, u tom slucaju, duzan je da
Vladi Srbije podnese izvestaj o stanju zastite od zracenja i da zahteva
hitne mere resavanja odgovarajucih problema.
U Institutu postoje ljudi koji su doktorirali na temama
odlaganja nuklearnog otpada, putovali po svetu i bili spremni da prihvate
uvoz takvog otpada u nasu zemlju. Oni se sada uopste ne cuju! Milioni dolara
su utroseni na Teslinu instalaciju koja jos ne radi. Moglo se od tih
sredstava izdvojiti par desetina hiljada dolara za detektore i dozimetre
zracenja i za bar dva alarmna uredjaja, koje bi trebalo postaviti u hangare
sa radioaktivnim otpadom, da bi se oglasili pri iznenadnom porastu
radioaktivnosti u njima.
Nazalost, godinama se lose radilo u zastiti od zracenja. U
njoj se jos ne zna gde je odlozeno 3,5 grama radijuma! On je zakopan negde u
zemlju za neko daleko pokolenje. Mozda cemo i za to morati da potrazimo
pomoc stranih eksperata. Sve tako radeci, tesko da ce osvanuti dan "zelene
Vince". Negde pod travom lezace radijum cija aktivnost iznosi oko 130.000
milijardi bekerela!
"Dosije Vinca" - objavljen je marta prosle godine u "Svedoku".
Srpska Informativna Mreza
[EMAIL PROTECTED]
http://www.antic.org/
