http://www.pcnen.cg.yu/pcnen2/drugi/drugi02.htm
PCNEN
18. 02. 2004.
Drugi pisu:
Uradio bih opet isto
Osudjen u Zagrebu i u Beogradu, sudi mu se u Sloveniji. Jedino oko cega su tri nekada bratske republike od pocetka 90-ih uspele da postignu konsenzus jeste osuda i progon jednog coveka
Pise: Jasmina Seferovic
General Vlado Trifunovic jos nije rehabilitovan. Bio je poslednji komandant Varazdinskog korpusa i imao je dovoljno savesti da od regruta koji su se nalazili u hrvatskom okruzenju 1991. godine ne pravi mrtve heroje. Vratio ih je kuci, a potom su mu u Beogradu sudili tri puta. I na kraju, osudili su ga na 11 godina zatvora, zbog veleizdaje.
U Zagrebu su ga takodje osudili u odsustvu, na 15 godina robije zbog ratnog zlocina. Nije mnogo vredelo to sto su neki hrvatski mediji ipak podvlacili da Varazdin nije rusen.
I na kraju, u Sloveniji je nedavno optuzen za zlocin protiv civilnog stanovnistva. Na teret mu, po komandnoj odgovornosti, stavljaju smrt jednog pripadnika slovenacke teritorijalne odbrane. Varazdinski vojnici su, po naredjenju Vrhovne komande, upuceni da brane granicni prelaz s Austrijom, i tada su poginula petorica, a ranjeno 17 vojnika JNA. Helsinski odbor u Sloveniji pokrenuo je pitanje ratnog zlocina koje su tamosnji teritorijalci pocinili nad pripadnicima JNA, ali ni ta cinjenica nije uticala na Trifunovicevu optuznicu. Jedino oko cega su tri nekada bratske republike od pocetka 90-ih uspele da postignu konsenzus jeste osuda i progon jednog coveka. "Pravni je nonsens da me tuzi i sopstvena drzava i drzave koje su bile u sukobu sa mojom drzavom", kaze Trifunovic.
I pored svih progona, general Trifunovic tvrdi da bi ponovo isto postupio. Na pocetku njegove knjige Budjenje savesti stoji citat Getea: "Nikada neces izgubiti pravi put ako budes radio prema osecanju i savesti". General Vlado Trifunovic danas zivi razdvojen od porodice, tesko oboleo, u samackoj sobici hotela Bristol. Kada je bio u pritvoru, generalu Trifunovicu su oduzeli platu, supruga nije radila, a cerka je, iako na porodiljskom bolovanju, dobila otkaz. Jedva su prezivljavali. A na ulici su im psovali "majku tudjmansku".
Oni koji su se zalagali za vase oslobadjanje iz zatvora sada su na vlasti, ali jos niste rehabilitovani. Sta vam je rekao premijer Zoran Zivkovic kada vas je primio u oktobru?
- Pitao sam ga da li mogu da mi rese stambeno pitanje, jer nema smisla da umrem u cadjavoj sobi. Kaze, to cemo resiti preko Tadica i ici cemo na rehabilitaciju. Posle cujem kako Tadic misli da imam stan u Zagrebu. Taj stan u Zagrebu mi je sudski oduzet. Razgovarao sam i sa Krgom, i tada sam im tu presudu predao. Pokusao sam i da mu se javim, ali vec mesec dana mi govore da je na nekim sastancima. Sta cu, da skacem s prozora, ne mogu. Izgleda da stan necu dobiti dok sam ziv. Nema ko da ubedjuje vlast, a vlast gleda svoja posla. Evo vidite, ne mogu da se dogovore ko ce biti sta. Nekadasnja opozicija me je branila, i to mi je pomoglo da izdrzim u zatvoru. Ali sada kada su tu, ko se mene seca. Ovako, da vam objasnim: svi momci, dok se ne udate, pricaju da cete ziveti u raju, a kada pristanete, druga se pesma peva. Tako i pred izbore, svi pricaju da ce sve da pozlate, a posle te niko i ne vidi. Opozicija je za vreme Milosevica bila na mojoj strani. Ja sam razuman covek, znao sam da to nije od srca nego im je trebao primer za kritiku rezima.
Da li vam je nacelnik Generalstaba Branko Krga rekao nesto o rehabilitaciji? Presuda prema kojoj ste vi izdajnik i dalje je na snazi.
- Pitao sam ga za rehabilitaciju. Kaze, sudije su nezavisne, ne moze da se mesa. Ali da vas podsetim, Momcilo Perisic je postavljen za nacelnika Generalstaba kada su meni ponavljali sudjenje treci put. Na prvom i drugom sudjenju, oslobodjen sam svih optuzbi. Perisic je odrzao sastanak sa tuziocima i sudijama u Vojnom sudu, i tada je izjavio da nosi u torbi bombu da je upotrebi kada me vidi, jer sam izdajnik. Znaci, on je mogao da se mesa kada je trebalo da me osude. Ako je izvrseno nasilje nad pravdom kada su me osudili, valjda jedan nacelnik Generalstaba treba da kaze - pa ljudi, vidite sta je ovo. Sudio mi je Radomir Bojovic, koji je na prvom i drugom sudjenju bio tuzilac, a drzava je stala iza moje optuznice jer su joj bili potrebni poslusni oficiri.
Na sta konkretno mislite?
- Mislili su da sam ja fanatik i da cu u Varazdinu ostati do poslednjeg metka i vojnika, da cu srusiti grad. Sahranili bi nas, mene proglasili herojem, a Hrvate genocidnim narodom. A Hrvati bi napravili nekakvu Cele-kulu i rekli: evo vidite kako su Srbi nezasiti u osvajanju, dosli u Zagorje da prave veliku Srbiju. Nisam hteo da moje i kosti mojih vojnika posluze nekome za razdor medju narodima. Drugo, verovatno su procenili, kada sam se vratio iz Varazdina, da nisam podoban da me posalju u Bosnu da branim svoj rodni kraj. Da ne bih pristao da cinim zlocine. Oni koji su bili u Bosni radili su sta je trebalo. Mladic je bio glavni, sve je od njega pocinjalo. I Talic je optuzen, i jos neki generali. Progone ih kao zveri. A ovde su ih slavili. Dok sam bio u zatvoru, na radiju sam slusao kako je i Savez boraca Novog Beograda primio eminentnog generala Ratka Mladica, i delili su mu neke plakete. Gde je sada Savez boraca? Podstrekavali su te ljude na zlocine. A ja sam im sluzio kao batina, da vide kako prolaze oni koje proglase izdajnicima. Zato su neki vojnici profesionalnu etiku bacili pod noge. Verujem da zlocine nisu vrsili zato sto su rodjeni zlocinci. Atmosfera ih je povukla, i mislili su da cine nesto dobro. Nisu mislili svojom glavom. Ja sam mislio svojom glavom, i evo kako sam prosao.
I pored svega, kazete da bi, uprkos sto vam se sve ovo dogodilo, opet isto postupili?
- Branio sam se u Varazdinu sedam dana i sedam noci. U Beogradu su znali da ce kasarna biti napadnuta, to sam saznao na sudu, i to mi je i Kadijevic priznao. Oni su nas ostavili oslabljene, samo sa regrutima koji nisu ni obuku prosli, a znali su da cemo biti napadnuti. Ali ako bi se sutra ponovila ista situacija kao u Varazdinu, opet bih isto postupio. Doneo sam najbolju odluku koja se u tom trenutku mogla doneti. Spasao sam mlade ljude koji su potrebni ovoj drzavi i koji treba da zive, bez obzira na misljenja pojedinaca. Smatram da je najveca vrednost jedne drzave i vojske - zivot coveka. Ne kajem se. Istu bih odluku doneo, po cenu iste zrtve.
Slovenacke nevladine organizacije pokrenule su pricu o tome da su pripadnici teritorijalne odbrane u slovenackom ratu pocinili zlocin nad vojnicima JNA. Neki mediji, npr. slovenacka Mladina, sada staju na vasu stranu. Nadate li se da ce bar u Sloveniji odustati od optuznice protiv vas?
- Ja sam to vec rekao na sudu, i kako su moji vojnici prosli. Poginulo je pet vojnika, ranjeno njih 17. Oni su nas napadali. I ponovicu to, gde god treba, ponovo, makar me neko streljao, ja imam dokaze za to. Ali, sta vredi? Progone me u tri drzave. A preko mog progona zele da prikriju nedela svog politickog, vojnog i drzavnog rukovodstva, koja su pocinjena u prethodnom ratu. Prema svom narodu i susednim drzavama. Kada sam stigao ovde, rekli su mi da ni ja, ni ti vojnici, da zivi nismo potrebni Srbiji. General Gojko Krstic mi je rekao da su Srbiji potrebni mrtvi heroji da joj pozlate istoriju i da se njima ponosi. Dolaskom u Srbiju, pre sudjenja, protiv mene je pokrenut javni linc. Prednjacile su Politika i Ekspres politika. Tuzio sam ih pre osam godina za klevetu, i jos nema presude.
Pisali su i da ste ostavili naoruzanje u kasarni i da su tenkove iz varazdinske kasarne hrvatske snage kasnije koristile na ratistu. Da li je to istina?
- Moji tenkovi su bili onesposobljeni do te mere, da je trebalo izvrsiti generalni remont, a Hrvatska za to nije imala uslove, jer se to onda radilo u Cacku. Najmoderniji tenkovi su se pocetkom devedesetih proizvodili u Slavonskom Brodu, a taj grad je pao u maju, cetiri meseca pre Varazdina. Uostalom, mediji su prenosili da su bivse jugoslovenske republike saradjivale sve vreme rata u proizvodnji tenkova. Nijedna bivsa jugoslovenska republika nije mogla sama da proizvodi tenkove. Kazu, izvozili u Kuvajt, pa delili pare. Ma, nije lud Franjo da izvozi tenkove za vreme rata. Na fotografijama se moze videti da su hrvatske jedinice koristile M 84, a nijedan nije bio kod mene.
Vojnici su vas branili na sudu, govoreci da ste im u Hrvatskoj bili i otac i majka. Da li to moze da bude neka vrsta satisfakcije?
- I da nisu to rekli, meni je najvaznije da su ostali zivi. Ali malo je ljudi koji dobro cine, svi bi da nesto napakoste. Moju cerku su u Srbiji izbacili s posla, radila je u vojnoj ustanovi. Kada su mene zatvorili, njoj su urucili otkaz u nedelju, dok je bila na porodiljskom bolovanju. Oduzeli su mi platu, a zena i cerka ne rade. Jedva su kupovale unuku mleko. Vidite kakav je to cinizam bio, da sto vise zaboli. Psovali im "majku tudjmansku". Kakve moja porodica ima veze sa Tudjmanom? Kada se samo setim... Bolela me je cinjenica da me moja drzava i moja vojska, kojoj sam sluzio 43 godine, tretiraju kao najgoreg zlocinca. U zatvoru sam bio maltretiran i ponizavan. Tesko sam oboleo. Istina, nesto i zbog moje dugogodisnje vojnicke sluzbe, ali najvise zbog toga sto su me oblatili i oklevetali do kosti. Porodicu su mi rasturili, zivimo razdvojeni na raznim stranama. Jedino, eto, to sto smo svi zivi. Ali jad i cemer se ne moze opisati. Zivimo u krajnjoj bedi. Kao da nikada nista nismo radili i nista nismo vredeli. Zena mi je veliku podrsku dala i zrtvovala se. Ja bih isao da radim nesto iako sam bolestan. Ali gde? Ne smem preko granice, a ovde bih verovatno mogao samo da tucam kamen. To necu, i ne mogu.
Cini se, na osnovu ove vase price, da postenje i cast ne vrede mnogo?
- Ma, ne. Moras tako. U suprotnom bi svi bili olosi i lopovi. Pa i vi cete svoju decu vaspitavati da budu dobra. Ja sam u zatvoru video ljude koji su svoje majke ubili. Pa zar takvi da budemo!? Majka me zaklela, kada sam zavrsio vojne skole, da nikoga u crno ne zavijem. To cu pamtiti dok sam ziv. Rodjen sam u porodici kao deseto dete. Ucili su nas sta je ljubav i postenje. Pa nisam ja bas neki izuzetak, ima jos meni slicnih ljudi. Mozda ih niste sreli.
BLIC NEWS
PCNEN
18. 02. 2004.
Drugi pisu:
Uradio bih opet isto
Osudjen u Zagrebu i u Beogradu, sudi mu se u Sloveniji. Jedino oko cega su tri nekada bratske republike od pocetka 90-ih uspele da postignu konsenzus jeste osuda i progon jednog coveka
Pise: Jasmina Seferovic
General Vlado Trifunovic jos nije rehabilitovan. Bio je poslednji komandant Varazdinskog korpusa i imao je dovoljno savesti da od regruta koji su se nalazili u hrvatskom okruzenju 1991. godine ne pravi mrtve heroje. Vratio ih je kuci, a potom su mu u Beogradu sudili tri puta. I na kraju, osudili su ga na 11 godina zatvora, zbog veleizdaje.
U Zagrebu su ga takodje osudili u odsustvu, na 15 godina robije zbog ratnog zlocina. Nije mnogo vredelo to sto su neki hrvatski mediji ipak podvlacili da Varazdin nije rusen.
I na kraju, u Sloveniji je nedavno optuzen za zlocin protiv civilnog stanovnistva. Na teret mu, po komandnoj odgovornosti, stavljaju smrt jednog pripadnika slovenacke teritorijalne odbrane. Varazdinski vojnici su, po naredjenju Vrhovne komande, upuceni da brane granicni prelaz s Austrijom, i tada su poginula petorica, a ranjeno 17 vojnika JNA. Helsinski odbor u Sloveniji pokrenuo je pitanje ratnog zlocina koje su tamosnji teritorijalci pocinili nad pripadnicima JNA, ali ni ta cinjenica nije uticala na Trifunovicevu optuznicu. Jedino oko cega su tri nekada bratske republike od pocetka 90-ih uspele da postignu konsenzus jeste osuda i progon jednog coveka. "Pravni je nonsens da me tuzi i sopstvena drzava i drzave koje su bile u sukobu sa mojom drzavom", kaze Trifunovic.
I pored svih progona, general Trifunovic tvrdi da bi ponovo isto postupio. Na pocetku njegove knjige Budjenje savesti stoji citat Getea: "Nikada neces izgubiti pravi put ako budes radio prema osecanju i savesti". General Vlado Trifunovic danas zivi razdvojen od porodice, tesko oboleo, u samackoj sobici hotela Bristol. Kada je bio u pritvoru, generalu Trifunovicu su oduzeli platu, supruga nije radila, a cerka je, iako na porodiljskom bolovanju, dobila otkaz. Jedva su prezivljavali. A na ulici su im psovali "majku tudjmansku".
Oni koji su se zalagali za vase oslobadjanje iz zatvora sada su na vlasti, ali jos niste rehabilitovani. Sta vam je rekao premijer Zoran Zivkovic kada vas je primio u oktobru?
- Pitao sam ga da li mogu da mi rese stambeno pitanje, jer nema smisla da umrem u cadjavoj sobi. Kaze, to cemo resiti preko Tadica i ici cemo na rehabilitaciju. Posle cujem kako Tadic misli da imam stan u Zagrebu. Taj stan u Zagrebu mi je sudski oduzet. Razgovarao sam i sa Krgom, i tada sam im tu presudu predao. Pokusao sam i da mu se javim, ali vec mesec dana mi govore da je na nekim sastancima. Sta cu, da skacem s prozora, ne mogu. Izgleda da stan necu dobiti dok sam ziv. Nema ko da ubedjuje vlast, a vlast gleda svoja posla. Evo vidite, ne mogu da se dogovore ko ce biti sta. Nekadasnja opozicija me je branila, i to mi je pomoglo da izdrzim u zatvoru. Ali sada kada su tu, ko se mene seca. Ovako, da vam objasnim: svi momci, dok se ne udate, pricaju da cete ziveti u raju, a kada pristanete, druga se pesma peva. Tako i pred izbore, svi pricaju da ce sve da pozlate, a posle te niko i ne vidi. Opozicija je za vreme Milosevica bila na mojoj strani. Ja sam razuman covek, znao sam da to nije od srca nego im je trebao primer za kritiku rezima.
Da li vam je nacelnik Generalstaba Branko Krga rekao nesto o rehabilitaciji? Presuda prema kojoj ste vi izdajnik i dalje je na snazi.
- Pitao sam ga za rehabilitaciju. Kaze, sudije su nezavisne, ne moze da se mesa. Ali da vas podsetim, Momcilo Perisic je postavljen za nacelnika Generalstaba kada su meni ponavljali sudjenje treci put. Na prvom i drugom sudjenju, oslobodjen sam svih optuzbi. Perisic je odrzao sastanak sa tuziocima i sudijama u Vojnom sudu, i tada je izjavio da nosi u torbi bombu da je upotrebi kada me vidi, jer sam izdajnik. Znaci, on je mogao da se mesa kada je trebalo da me osude. Ako je izvrseno nasilje nad pravdom kada su me osudili, valjda jedan nacelnik Generalstaba treba da kaze - pa ljudi, vidite sta je ovo. Sudio mi je Radomir Bojovic, koji je na prvom i drugom sudjenju bio tuzilac, a drzava je stala iza moje optuznice jer su joj bili potrebni poslusni oficiri.
Na sta konkretno mislite?
- Mislili su da sam ja fanatik i da cu u Varazdinu ostati do poslednjeg metka i vojnika, da cu srusiti grad. Sahranili bi nas, mene proglasili herojem, a Hrvate genocidnim narodom. A Hrvati bi napravili nekakvu Cele-kulu i rekli: evo vidite kako su Srbi nezasiti u osvajanju, dosli u Zagorje da prave veliku Srbiju. Nisam hteo da moje i kosti mojih vojnika posluze nekome za razdor medju narodima. Drugo, verovatno su procenili, kada sam se vratio iz Varazdina, da nisam podoban da me posalju u Bosnu da branim svoj rodni kraj. Da ne bih pristao da cinim zlocine. Oni koji su bili u Bosni radili su sta je trebalo. Mladic je bio glavni, sve je od njega pocinjalo. I Talic je optuzen, i jos neki generali. Progone ih kao zveri. A ovde su ih slavili. Dok sam bio u zatvoru, na radiju sam slusao kako je i Savez boraca Novog Beograda primio eminentnog generala Ratka Mladica, i delili su mu neke plakete. Gde je sada Savez boraca? Podstrekavali su te ljude na zlocine. A ja sam im sluzio kao batina, da vide kako prolaze oni koje proglase izdajnicima. Zato su neki vojnici profesionalnu etiku bacili pod noge. Verujem da zlocine nisu vrsili zato sto su rodjeni zlocinci. Atmosfera ih je povukla, i mislili su da cine nesto dobro. Nisu mislili svojom glavom. Ja sam mislio svojom glavom, i evo kako sam prosao.
I pored svega, kazete da bi, uprkos sto vam se sve ovo dogodilo, opet isto postupili?
- Branio sam se u Varazdinu sedam dana i sedam noci. U Beogradu su znali da ce kasarna biti napadnuta, to sam saznao na sudu, i to mi je i Kadijevic priznao. Oni su nas ostavili oslabljene, samo sa regrutima koji nisu ni obuku prosli, a znali su da cemo biti napadnuti. Ali ako bi se sutra ponovila ista situacija kao u Varazdinu, opet bih isto postupio. Doneo sam najbolju odluku koja se u tom trenutku mogla doneti. Spasao sam mlade ljude koji su potrebni ovoj drzavi i koji treba da zive, bez obzira na misljenja pojedinaca. Smatram da je najveca vrednost jedne drzave i vojske - zivot coveka. Ne kajem se. Istu bih odluku doneo, po cenu iste zrtve.
Slovenacke nevladine organizacije pokrenule su pricu o tome da su pripadnici teritorijalne odbrane u slovenackom ratu pocinili zlocin nad vojnicima JNA. Neki mediji, npr. slovenacka Mladina, sada staju na vasu stranu. Nadate li se da ce bar u Sloveniji odustati od optuznice protiv vas?
- Ja sam to vec rekao na sudu, i kako su moji vojnici prosli. Poginulo je pet vojnika, ranjeno njih 17. Oni su nas napadali. I ponovicu to, gde god treba, ponovo, makar me neko streljao, ja imam dokaze za to. Ali, sta vredi? Progone me u tri drzave. A preko mog progona zele da prikriju nedela svog politickog, vojnog i drzavnog rukovodstva, koja su pocinjena u prethodnom ratu. Prema svom narodu i susednim drzavama. Kada sam stigao ovde, rekli su mi da ni ja, ni ti vojnici, da zivi nismo potrebni Srbiji. General Gojko Krstic mi je rekao da su Srbiji potrebni mrtvi heroji da joj pozlate istoriju i da se njima ponosi. Dolaskom u Srbiju, pre sudjenja, protiv mene je pokrenut javni linc. Prednjacile su Politika i Ekspres politika. Tuzio sam ih pre osam godina za klevetu, i jos nema presude.
Pisali su i da ste ostavili naoruzanje u kasarni i da su tenkove iz varazdinske kasarne hrvatske snage kasnije koristile na ratistu. Da li je to istina?
- Moji tenkovi su bili onesposobljeni do te mere, da je trebalo izvrsiti generalni remont, a Hrvatska za to nije imala uslove, jer se to onda radilo u Cacku. Najmoderniji tenkovi su se pocetkom devedesetih proizvodili u Slavonskom Brodu, a taj grad je pao u maju, cetiri meseca pre Varazdina. Uostalom, mediji su prenosili da su bivse jugoslovenske republike saradjivale sve vreme rata u proizvodnji tenkova. Nijedna bivsa jugoslovenska republika nije mogla sama da proizvodi tenkove. Kazu, izvozili u Kuvajt, pa delili pare. Ma, nije lud Franjo da izvozi tenkove za vreme rata. Na fotografijama se moze videti da su hrvatske jedinice koristile M 84, a nijedan nije bio kod mene.
Vojnici su vas branili na sudu, govoreci da ste im u Hrvatskoj bili i otac i majka. Da li to moze da bude neka vrsta satisfakcije?
- I da nisu to rekli, meni je najvaznije da su ostali zivi. Ali malo je ljudi koji dobro cine, svi bi da nesto napakoste. Moju cerku su u Srbiji izbacili s posla, radila je u vojnoj ustanovi. Kada su mene zatvorili, njoj su urucili otkaz u nedelju, dok je bila na porodiljskom bolovanju. Oduzeli su mi platu, a zena i cerka ne rade. Jedva su kupovale unuku mleko. Vidite kakav je to cinizam bio, da sto vise zaboli. Psovali im "majku tudjmansku". Kakve moja porodica ima veze sa Tudjmanom? Kada se samo setim... Bolela me je cinjenica da me moja drzava i moja vojska, kojoj sam sluzio 43 godine, tretiraju kao najgoreg zlocinca. U zatvoru sam bio maltretiran i ponizavan. Tesko sam oboleo. Istina, nesto i zbog moje dugogodisnje vojnicke sluzbe, ali najvise zbog toga sto su me oblatili i oklevetali do kosti. Porodicu su mi rasturili, zivimo razdvojeni na raznim stranama. Jedino, eto, to sto smo svi zivi. Ali jad i cemer se ne moze opisati. Zivimo u krajnjoj bedi. Kao da nikada nista nismo radili i nista nismo vredeli. Zena mi je veliku podrsku dala i zrtvovala se. Ja bih isao da radim nesto iako sam bolestan. Ali gde? Ne smem preko granice, a ovde bih verovatno mogao samo da tucam kamen. To necu, i ne mogu.
Cini se, na osnovu ove vase price, da postenje i cast ne vrede mnogo?
- Ma, ne. Moras tako. U suprotnom bi svi bili olosi i lopovi. Pa i vi cete svoju decu vaspitavati da budu dobra. Ja sam u zatvoru video ljude koji su svoje majke ubili. Pa zar takvi da budemo!? Majka me zaklela, kada sam zavrsio vojne skole, da nikoga u crno ne zavijem. To cu pamtiti dok sam ziv. Rodjen sam u porodici kao deseto dete. Ucili su nas sta je ljubav i postenje. Pa nisam ja bas neki izuzetak, ima jos meni slicnih ljudi. Mozda ih niste sreli.
BLIC NEWS
