FELJTON (3):200
GODINA PRVOG SRPSKOG USTANKA
Zbog rata sa Napoleonom Rusija 1812. sklopila
Bukureski mir sa Turskom, ostavivsi na cedilu Karadjordja i
ustanike
VOZDOVA VELIKA GRESKA -
NAPUSTIO NAJHRABRIJE USTANIKE I PREBEGAO U ZEMUN
@
Dobrica GAJIC
Zimu 1804/5. Karadjordje i ostali pokretaci ustanka proveli su u ocekivanju
srpske deputacije, koja je trebalo da iz Petrograda donese stav Rusije prema
Prvom srpskom ustanku i politicke instrukcije ruske diplomatije na kojima bi
ustanici zasnovali sopstvene diplomatske zahteve prema Porti i turskom sultanu.
Kad se sredinom januara 1805. vratio iz Rusije, Prota Mateja je Karadjordju
preneo rusku poruku da Srbi i dalje budu pod oruzjem i da nastave sa pripremama
za rat, sto je Rusija vrlo diskretno saopstila Srbima, posto je u to vreme imala
dosta dobre odnose sa Turskom. Osim srpsko-ruskih veza, ustanicke vodje su se,
posle Pecanske skupstine, obratile za pomoc i austrijskom caru Francu I ne bi li
im obezbedio diplomatsku potporu u Carigradu. Paralelno s tim dogadjajima,
odigravali su se zestoki sukobi medju beogradskim Turcima. Zbog toga je Porta
fermanom postavila Redzep-agu za kapidzi-basu i naredila Gusancu da napusti
beogradsku tvrdjavu. S druge strane, nezadovoljna ponasanjem ustanika, zatim
interesovanjem austrijske i ruske diplomatije za srpsko pitanje i sirenjem
ustanka na Hercegovinu, niski i pirotski kraj, Porta je u aprilu 1805. naredila
Becir-pasi da izvrsi pohod na pobunjene Srbe i zavede red u Beogradskom
pasaluku.
Zbog toga sto je Becir-pasa
odgovorio da se taj problem moze resiti tek likvidacijom Gusanca i slanjem jedne
dobro organizovane armije na ustanike, "beogradska misija" poverena je Hafis-agi
niskom, koji je vazio za energicnog coveka i velikog protivnika Srba. Njegovu
kaznenu ekspediciju vozd Karadjordje, Milenko Stojkovic, Petar Dobrnjac, Stevan
Sindjelic i druge istaknute staresine jugoistocne Srbije docekali su u selu
Ivankovcu, nedaleko od Cuprije. "Borbu je s uspehom poceo vojvoda Milenko
Stojkovic, a odlucio je Karadjordje. Ona je sasvim izmenila dotadasnji karakter
srpskog pokreta: to vise nije revolt protiv nasilnika i njihovih dela, nego
svestan i spremljen otpor protiv carske volje, a posle izricnih carskih opomena.
Posle ovoga nije se vise moglo natrag", pise Vladimir Corovic o boju na
Ivankovcu, koji je usledio posle ustanickih borbi kod Karanovca i Uzica u leto
1805. Uz zapazanje da je Ivankovac "najsvetliji ustanicki dogadjaj posle Orasca
a pre Misara", Rados Ljusic istice da je ivankovacki boj uverio ustanike da se s
uspehom mogu suprotstaviti Tusrkom carstvu, pa ga zbog stecenog samopouzdanja
svrstava u najvece bitke Srpske revolucije. Verovatno zbog zadobijene rane, a ne
zbog straha ili sramote, kako je zapisao Prota Mateja, boj na Ivankovcu doneo je
smrt i Hafiz-pasi, cija vojska je potrazila spas u Paracinu - koji je ostao
postedjen jer Karadjordje nije dozvolio ustanicima da predju granicu Beogradskog
pasaluka.
Iako cirkulisu razliciti
datumi o njegovom nastanku, Prota Mateja i Vuk Stefanovic Karadzic naveli su da
je Praviteljstvujusci sovjet osnovan na Veliku Gospojinu 1805, na skupstini u
Borku, kada je Karadjordje onemogucio opoziciju da mu preotme prvenstvo u
srpskom narodu. Pocetkom decembra vozd i Praviteljstvujusci sovjet organizovali
su Smederevsku skupstinu, koju je govorom otvorio Karadjordje, dok je na vidnom
mestu bila istaknuta slika cara Dusana. Suocen sa spremnoscu protivnika da ga
ostave bez vlasti, Karadjordje je napustio sednicu, a zatim je sa momcima
opkolio kucu u kojoj je zasedala skupstina i najpogrdnijim psovkama isterao
prisutne napolje. Na Smederevskoj skupstini odluceno je da Prota Mateja bude
predsednik, a Karadjordje vrhovni predsednik Praviteljstvujusceg sovjeta. Iz
Smedereva su upucena tri pisma. Prvo je predstavljalo zahtev sultanu Selimu III
da prizna fakticko stanje u Beogradskom pasaluku. Drugo je bilo upuceno ruskom
caru, sa molbom da zastiti ustanike od turske osvete. Trece pismo uputili su
ustanici ruskom poslaniku Italinskom, ocekujuci da ih on zastupa u Carigradu. Od
ostalih odluka Smederevske skupstine, najvaznije su bile one koje su se odnosile
na obustavu isplate danka Porti, sakupljanje haraca od Srba i Turaka radi
podmirivanja vojnih potreba, narastanje vojske na sto hiljada ljudi, uvodjenje
smrtne kazne za vojne begunce, osvajanje Beograda i pokretanje operacija izvan
granica Beogradskog pasaluka.
Uoci
turske ofanzive na Srbiju, Austrija i Rusija su pokusale da verbalno zastite
ustanike, dok je Napoleonova Francuska podrzala Tursku u njenoj nameri da se
obracuna sa pobunjenicima. Za sveti rat (dzihad) protiv Srba tursku vojsku
obucavali su francuski oficiri. Rumelijski valija Ibrahim-pasa dobio je odresene
ruke da ugusi Prvi srpski ustanak. Turci su nameravali da na ustanicku drzavu
udare sa tri strane: s istoka (Vidin), preko Drine i s juga (Nis). Plan odbrane
Srbi su utvrdili na Smederevskoj skupstini. Da bi sprecili iznenadjenje,
ustanici su iskoristili priliku da zaposednu sve vaznije strateske polozaje.
Karadjordje je za pomoc molio i crnogorskog vladiku Petra I, ali ovaj zbog
dobrih odnosa sa Rusijom i sukoba sa Francuzima nije smeo da se usudi da uzme
ucesca u jednoj takvoj operaciji, tako da je odbio vozdov predlog o zajednickom
suprotstavljanju Turcima i planiranom ujedinjenju Srbije, Crne Gore i Bosne i
Hercegovine. Digavsi surovim kaznama prema onima koji su saradjivali sa Turcima
duh na zapadnom frontu, kada je bosanska vojska porazila Jakova Nenadovica i
pokorila gotovo celu Sabacku nahiju, Karadjordje je odlucno primio bitku na
Misaru i u njoj ostvario najvecu pobedu u Prvom srpskom ustanku. "Ta pobeda je
prvenstveno Karadjordjev uspeh. On je bio glavni zapovednik, koji je rasporedio
i vodio vojsku, uveo u nju disciplinu i davao licno primer hrabrosti i
prisebnosti", zabelezio je Vladimir Corovic. Vrhunac vojnickih uspeha 1806.
(pobeda Milenka Stojkovica kod Poreca i dve pobede na Deligradu Petra Dobrnjca)
predstavljalo je oslobodjenje Beograda, kada je bezmalo goloruka raja krajem
godine prvo oslobodila varos, a nesto kasnije i beogradsku
tvrdjavu.
Jos pre turske ofanzive,
Karadjordje je tajno poslao Petra Icka u Carigrad da pregovara sa Portom o miru,
gde je on stigao u julu 1806. Posle vesti o porazima na Misaru i Deligradu,
Porta je pristala na Ickov zahtev i poslala u Srbiju muhasila Hasan-agu, koji je
stigao u Smederevo u prvim danima oktobra, kad je tu zasedala Narodna skupstina.
Portin predlog nije bio nepovoljan za Srbe, ali nije imao formu fermana. Pored
toga, ustanici su insistirali kod Hasan-age da ukloni Gusanca iz Beograda, ali
on to nije uspeo da uradi. Nepoverenje prema turskom predlogu posebno su
produbile ruske diplomate, jer se Rusija spremala za rat protiv Turske i u
Srbima trazila saveznike. Skupstina je, ipak, prihvatila Portine predloge i u
Carigrad je ponovo poslat Icko da bi iznudio sto vece ustupke turske strane. On
je 25. januara 1807. krenuo za Srbiju sa ostvarenim mirovnim ugovorom, ciji
sadrzaj nije poznat. Medjutim, osvajanje beogradske tvrdjave, izbijanje
rusko-turskog rata (1807-1812) i rusko podsticanje srpske ratobornosti
(Miheljsonov proglas ustanicima od 23. januara 1807.) doveli su do toga da
Skupstina u Smederevu olako odbaci Ickov mir i prihvati ruske ponude o nastavku
rata sa Turskom.
Na dalju sudbinu
ustanicke drzave znacajno su uticale medjunarodne okolnosti. Tim problemom se,
inace, sire bavio Nikola Bura. Naime, odredbe Tilzitskog mira (7. jul 1807.) i
rusko-turskog mira u Sloboziju (25. avgust 1807.), gde Rusi nijednom recju nisu
pomenuli Srbe kao saveznike, izazvale su kod Karadjordja rezervisanost prema
ruskoj strani. Tome treba dodati dolazak Konstantina Konstantinovica
Rodofinikina u Srbiju, i njegovu nameru da uzakoni "Praviteljstvujusci Senat
Srpski" i ogranici vozdovu vlast, sto je pratio i sukob izmedju pristalica
austrofilske i rusofilske struje. Jedan period se u istoriografiji cak oznacava
kao period Rodofinikinovog i Karadjordjevog savladarstva. Vest diplomata,
Rodofinikin je, polovinom oktobra 1807, na sastanku u Golubinju, onemogucio
izmirenje ustanika sa Portom i postizanje separatnog srpsko-turskog mira. Krajem
1808. doslo je do ustavnih reformi u Srbiji, kada je donet ustavni akt kojim je
Karadjordje (sa potomstvom) priznat za vrhovnog predvodnika Srbije. Umesto
zbacenog Mustafe IV, te godine na turski presto doveden je sultan Mahmud II
(1808-1839). Istoricarima nije promaklo da je 1808, u kojoj je zabelezeno
nekoliko pogranicnih sukoba sa Turcima, vozd preterao sa ubistvima i da je strah
od takvih njegovih postupaka dostigao
vrhunac.
Godina 1809. ostace upamcena po
Karadjordjevom upadu u Sjenicu, ali i srpskom porazu na Cegru (31. maj), kada je
Stevan Sindjelic digao u vazduh dzebanu i junacki poginuo. Racuna se da je tog
dana nastradalo ne manje od 3.000 Srba. Posle neuspeha na niskom ratistu, i
zastoja pred turskom tvrdjavom u Novom Pazaru, pocinje defanziva ustanika. Za
nepovoljan polozaj srpske vojske Karadjordje je optuzio Ruse, sto je dobrim
delom i bilo tacno - jer su oni nameravali da forsiraju Dunav samo u slucaju
pobede Francuza u ratu sa Austrijom, o cemu Rodfinikin nije obavestio vodjstvo
ustanika. U avgustu 1809. Srbi su porazeni i kod Deligrada, ali su uspeli da na
Moravi nekako zaustave dalji turski prodor. Uplasen da ga Karadjordje ne ubije
zbog laznih obecanja o pomoci ruske vojske, Rodofinikin je tajno prebegao u
Pancevo. "Novo ratovanje, 1810. godine, bilo je srecnije i ne samo da je Srbija
povratila ranije granice, izgubljene u lanjskom ratu, nego je cak donelo i
prinove u Timockoj krajini. Rusi su te godine sudelovali zivlje i pomagali su
vecim odredima istocnu vojsku", pise Vladimir Corovic, podsecajuci na uspeh
srpskih i ruskih trupa (generala Orurka) u Varvarinskoj i Loznickoj
bici.
Posle zajednickih i uspesnih
bitaka ruskih i srpskih jedinica, Nejslotski polk je, 10. februara 1811, stigao
u Beograd. Pre toga je, od 19. do 25. januara, zasedala Narodna skupstina, na
kojoj je Karadjordje ucvrstio polozaj vozda i predsednika Praviteljstvujusceg
sovjeta (Vlade). Sa Milenkom Stojkovicem i Petrom Dobrnjcem, koji su se
protivili novom ustavu i nisu hteli da postanu ministri, Karadjordje se
obracunao tako sto ih je proterao iz Srbije. U 1811. bilo je sukoba sa Turcima
kod Nisa, na istocnom frontu (Vidin) i drinskom ratistu, ali bez veceg
ugrozavanja ustanicke teritorije. Zbog rata sa Francuskom, Rusija je, 28. maja
1812, morala da sklopi mir sa Turskom. Osma tacka Bukureskog ugovora odnosila se
na Srbe, i kada je ustanicki vrh saznao za nju od Hursid-pase, delovala je na
njega kao "hladan tus", jer o srpskoj nezavisnosti nije bilo govora, posto je
bio dogovoren povratak Turaka u srpske gradove. Ruske trupe morale su da se
povuku iz Beograda, Sapca, Smedereva, Valjeva i Uzica. I pored toga, Karadjordje
i ostale staresine zakleli su se na vernost i odanost Rusiji, na skupstini u
manastiru Vracevsnica, avgusta 1812.
Srpska deputacija u Carigradu nije uspela da nesto posebno oduzi pregovore.
Posle skupstine u Kragujevcu, na kojoj su se sve staresine izjasnile za rat sa
Turcima, poslata je nova deputacija u Nis, sa zahtevima koji su se mogli
razumeti kao formalno potcinjavanje Turskoj, ali su Portini pregovaraci taj
predlog odbacili. Ni deputacija koja je upucena u Sofiju nije nista postigla.
Uostalom, sve su to bili takticki potezi uoci neminovnog oruzanog sukoba, jer je
ubrzo, protiv 50-ak hiljada ustanika, krenula trostruko brojnija turska vojska,
predvodjena velikim vezirom Hursid-pasom, rumelijskim vezirom Mehmed
Bahrem-pasom, bosanskim vezirom Silihdar Ali-pasom i vidinskim vezirom
Ahmet-pasom. U ratnoj proklamaciji (4. jul) vozd je izbegao da obavesti narod da
ce se rat voditi protiv zvanicne Turske, a ne njenih odmetnika, kako je bilo
navedeno u tom dokumentu. Uz to je lazno obecavao da ce doci do ruske pomoci u
sledecih sest meseci. Verovatno zbog velike brige za ono sto ce uslediti, ali i
sukoba sa Mladenom Milovanovicem oko ratnog plana, Karadjordje je uoci samih
ratnih operacija doziveo nervni slom, posle cega je otisao u
Topolu.
Pod turskim naletom najpre je
pao Negotin, gde je topovsko djule slucajno usmrtilo neizmerno hrabrog Hajduk
Veljka. Odmazda brojcano nadmocnijih Turaka bila je svirepa. Pali su Kladovo,
Porec, zaposednuti su Paracin i Cuprija, pao je Pozarevac, Loznica. Mesec dana
posle pocetka sukoba, oporavljeni vozd se pojavio na drinskom ratistu, gde je
nakratko stabilizovao front. Ali, propast ustanicke drzave nije se mogla
spreciti. Ljudi su napustali polozaje i masovno bezali preko reke na astrijski
teren. "Cela Srbija spustila se na obale Save i Dunava", pise dr Rados Ljusic.
Karadjordje je, 3. oktobra 1813, s porodicom, ruskim agentom T. I. Nedobom i
mitropolitom Leontijem prebegao u Zemun. Vojska Behrem-pase usla je u opusteli
Beograd dva dana kasnije. Srpske trupe pored Save suprotstavljale su se Turcima
jos neki dan, dok je Deligrad pao pet nedelja kasnije. Vojvode koje su ostale u
unutrasnjosti bile su zaprepascene Karadjordjevim bekstvom i kukaviclukom, ali
su i one bile prinudjene da spas potraze van granica Beogradskog pasaluka.
Jedino je Milos Obrenovic ostao u privremeno pokorenoj Srbiji. Turci su u
Carigradu topovskim pucnjima oglasavali pobedu, dok je njihovoj vojsci u
Sumadiji bilo dopusteno da dvanaest dana sece sve odreda. Vozdovim napustanjem
Srbije, posle skoro desetogodisnjeg postojanja, ustanicka drzava nastala u Prvom
srpskom ustanku dozivela je vojni i politicki krah.
- KRAJ -
CICA
DOSITIJE - POPECITELJ PROSVESTENIJA
Star i
bolestan, Dositej Obradovic dospeo je u oslobodjeni Beograd sredinom
avgusta 1807. Srpsko stanovnistvo priredilo je poznatom piscu svecan docek
na beogradskom pristanistu, na koje je on pristigao iz Zemuna, dok su
topovi sa gradske tvrdjave uvelicavali njegov dolazak.
"Prvih dana po dolasku Dositej je
stanovao u dvorima beogradskog pase koji je, razume se, bio proteran, a
potom je presao u kucu svog prijatelja Petra Novakovica Cardaklije. Posle
nekoliko meseci postavljen je za glavnog nadziratelja ucilista, danasnjim
jezikom receno - direktora svih srpskih skola. Pred kraj zivota, januara
1811, postavljen je i za popecitelja prosvestenija, tj. prvog ministra
prosvete u Srbiji.
Na pocetku svog
boravka u Beogradu, Dositej je poducavao najstarijeg Karadjordjevog sina,
Aleksu. Postoje neki nedovoljno istrazeni podaci da je Dositej, mozda, tih
dana otvorio posebnu skolu iz koje je nesto kasnije, 1808, nastala Velika
skola. Za prosvetne probleme uspeo je da zagreje i Karadjordja i
iskljucivo je njegova zasluga sto je Vozd ovoj ustanovi ukazivao posebnu
paznju i cesto je posecivao. I inace, Karadjordje je veoma uvazavao
Dositeja i njegovo misljenje. Od miloste, zvao ga je cica
Dositije.
Pocetkom 1808. Dositej je
izabran za sosjedatelja, tj. clana Sovjeta i njegov rad ce ubuduce biti
pretezno politickog karaktera. Tim povodom je cesto posecivao Karadjordja
u Topoli", pise Ljiljana Cubric u tekstu "Dositej u
Beogradu".
|
VESANJE
BRATA MARINKA
Od Karadjordjeve ruke
nastradalo je mnogo Turaka, ali i mnogo Srba. On je bio strog i prema
jednima i prema drugima, pa je cak i "svoga oca ubio, brata obesio"
(arhimandrit Gligorije). Bratoubistvo je vozd pocinio najverovatnije u
junu 1806, kada mu se, po povratku iz Smedereva u Topolu, jedna zena
pozalila da je njegov brat Marinko silovao njenu
kcerku.
"Secanje na topolskog
handziju Ibrahima i njegova nasilja nad zenama, posebno mucenje Jefte
Vodenicarevica i njegove supruge, bila su sveza, a svako podsecanje na
silovanje i slican zulum suvise bolno. Zar su se vratila turska vremena?
Optuzba, medjutim, opravdana, pa stoga mocna i strasna. To predvodnik
pobunjenog naroda nije mogao da oprosti, makar pocinilac bio njegov brat.
(...) Marinko je stajao pred njim nem i unezveren. Oprostaj nije trazio,
niti je sporio optuznicu. Brzo je shvatio kud ga vodi zla kob sudbine.
Nije pruzao otpor, iako telesno nije bio slabiji od vozda. Dva sumadijska
gorostasa stajali su jedan naspram drugog: krivac potisten i oborene
glave, presuditelj razjaren i smracen. Konopac je vec bio tu kad je vozd
odlucio da bude ne samo sudija vec i izvrsilac najteze kazne. 'Sam na vrat
mu oglav namakao' i naredio: 'Prikaci ga Dukicu mi vjerni' (Srajlija).
Tako su Karadjordje i Aleksa Dukic obesili Marinka na vratima jedne od
pomocnih zgrada. (...) Prema jednoj verziji, Karadjordje je upitao majku
kakvu bi kaznu izrekla osobi koja je pocinila silovanje, i mnoge druge
prestupe. Majka je odgovorila da u takvom slucaju samo vesala mogu
zadovoljiti pravdu. Vozd joj je, zatim, kroz prozor, pokazao obesenog
Marinka.
(...) Prema drugoj
varijanti, on je zabranio majci, zeni i deci obesenog brata da oplacu. Svi
su morali da cute. Pripretio je da ce svakog koji pisne zadesiti ista
sudbina: postavice ga uz pokojnika. U kuci se moralo raditi kao da se
nista nije dogodilo", pise o razlicitim verzijama Marinkovog ubistva dr
Rados Ljusic.
|
POBEDA NA
MISARU
U rano jutro, 13. avgusta
1806. (po novom kalendaru), doslo je do boja na Misarskom polju.
Karadjordje i srpska vojska sacekali su bosanske Turke u dobro opremljenom
sancu, gde je moglo da stane 7.000
ustanika.
"Kad turska vojska bese
prisla sancu nadomak srpskih zrna, planula je Karadjordjeva puska, koja
nikad ne promasa, a za njome planule su hiljade iz ruku srpskih vojnika. U
redovima turskih vojnika opazio se prolom, mnogi begovi i barjaktari i
mnogi drugi turski vojnici iz prvih redova ukinuti su i povaljeni po
zemlji. (...) Pase i begovi jurili su kroz vojsku i s isukanim sabljama
povracali red i hrabrili vojnike, koji ohrabreni i pribrani kao razjareni
zverovi pojure Misarskom Sancu. Ni srpske staresine nisu sedele nego su i
one jurile s jednoga kraja na drugi hrabreci svoje vojnike koji su stajali
mirno i kao masina bacali plotun za plotunom, a srpski topovi s tabalja,
punjeni krupnim kurjacarama, brisali su kao vetar i proredjivali tursku
vojsku, da se ne moze bolje pozeleti. Ali kad Turci opteku sanac i kad se
nadahu da ce Srbe ucutkati, na dati znak izleti iz sume od Jelence i
Zabara pop-Luka, Mutap i Prota s 2.000 konjanika i iznenada grunu kao grom
Turcima s ledja i s boka, sekuci i gazeci sve sto im je do ruke doslo i
pod konjske kopite stiglo.
(...)
Karadjordje upotrebi i ovaj trenutak, zapovedi da se otvore vrata na
utvrdjenju, iskoci iz sanca s najboljom vojskom i vojvodama i ucini juris
na Turke, goneci ih i tukuci do mrkloga mraka", napisao je Milenko M.
Vukicevic u drugoj knjizi o Kradjordju, navodeci da su na Misaru poginuli
Kulin-kapetan (Mehmed beg Kulenovic), Sinan-pasa od Gorazda, Vidaic od
Zvornika i mnogi drugi turski
predvodnici.
|
OSLOBODJENJE BEOGRADA I POKOLJ TURAKA
Na Sv. Andreja Prvozvanog,
12. decembra 1806, zapoceo je ustanicki napad na beogradsku varos, kada je
smrtno ranjen Vasa Carapic, a teze rane zadobili su Radic Petrovic i Uzun
Mirko. Dva dana su Srbi pljackali varos. Gusanca, koji je iz tvrdjave jos
samo koristio Su-kapiju (Vodenu kapiju) za nabavku namirnica iz Austrije,
ustanici su blokirali zauzimanjem Ratnog ostrva. Videvsi da vise nema sta
da trazi u Beogradu, on je predao tvrdjavu Srbima i krajem decembra s
ladjama i krdzalijama otisao za Vidin. Problem je napravio beogradski
vezir Sulejman-pasa, koji je podigao mostove i sprecio ulazak ustanika u
tvrdjavu, ali je na Svetog Stefana, 8. januara 1807, morao da preda gornji
grad. Za prvog gradonacelnika Beograda Karadjordje je odredio Mladena
Milovanovica. Pri odlasku iz Beograda, Sulejman-pasa je ubijen u blizini
Mirijeva, da bi zatim usledio pokolj svih odraslih Turaka u Beogradu i
Sapcu koji nisu pristali da se
pokrste.
|
|
