S Monikom “nemoralno i ludo”
Pise: Dubravka Savic
“KRAJEM 1995. godine, kada je malo ljudi dolazilo na posao u Belu
kucu, a oni koji su tamo bili ostajali su dugo da rade, imao sam “neprikladne”
susrete sa Monikom Levinski i cinio to ponovo u drugim prilikama izmedju
novembra i aprila, kada je napustila Belu kucu i otisla u Pentagon. Narednih
deset meseci nisam je video, mada smo povremeno razgovarali telefonom.”
Ovo je jedan od “kljucnih” pasusa autobiografije “Moj zivot” bivseg
americkog predsednika Bila Klintona koji je, sudeci prema anketama, zagolicao
znatizelju americkih citalaca, nacinivsi knjigu bestselerom i pre nego sto se
pojavila u knjizarama. Bil Klinton, ne upustajuci se u “pikantne” detalje
“neprikladnih” susreta sa tadasnjom stazistkinjom Levinski, opisuje sled
dogadjaja koji su svojevremeno pretili da mu ugroze i posao i porodicu, a danas
mu, u secanjima sabranim na 957 strana, donose veoma dobru zaradu.
“U
februaru 1997. godine, Monika je bila medju gostima vecernjeg snimanja mog
radio-obracanja, posle cega smo se ponovo nasamo sastali tokom 15 minuta. Osecao
sam gadjenje prema samom sebi sto to cinim, i u prolece, kada sam je ponovo
video, rekao sam joj da je to lose za mene, moju porodicu, za nju i da to ne
mogu vise da radim. Takodje sam joj rekao da je inteligentna, zanimljiva osoba
koja moze da ima dobar zivot, i da cu, ako zeli, da budem njen prijatelj i da
joj pomognem”, pise Klinton.
Monika je, kaze, nastavila da posecuje Belu
kucu, videli su se nekoliko puta, ali se nista “nedolicno” nije dogodilo. U
oktobru ga je pitala da joj pomogne da dobije posao u NJujorku, i on joj je,
kaze, pomogao. U decembru su se oprostili.
“Ono sto sam radio sa Monikom
Levinski bilo je nemoralno i ludo. Duboko sam bio posramljen zbog toga, i nisam
zeleo da se to sazna... Zeleo sam da zastitim svoju porodicu i sebe od moje
sebicne gluposti...”, ispoveda se Klinton.
Dnevnik “Vasington post” je
prvi, seca se, objavio pricu o aferi sa Monikom Levinski, Kenet Star je poceo da
istrazuje optuzbe, a Klinton je, kaze, ohrabrivao Moniku da laze u vezi sa
aferom. No, kako se kasnije ispostavilo, Monika se vec 1996. godine poverila
koleginici Lindi Trip o vezi sa predsednikom. Tripova je te razgovore pocela da
snima i trake kasnije ponudila magazinu “NJusvik”, a 12. januara 1998. godine i
Kenetu Staru. Iako je, primecuje Klinton, snimanje razgovora po zakonu drzave
Merilend bio prestup, Star je Tripovoj obecao zastitu.
Klinton je bio
siguran da Star zeli da ga otera sa polozaja predsednika, i bio je, kaze, resen
da mu to ne dopusti.
“Nastavio sam da radim svoj posao, i odugovlacio,
poricuci sta se desilo - Hilari, Celzi, mojim sluzbenicima i kabinetu,
prijateljima u Kongresu, novinarima, i americkom narodu. Najvise zalim sto sam
ih sve obmanuo”, kaze Klinton.
Na dan Klintonovog obracanja naciji u
vezi sa stanjem u zemlji, 27. januara 1998. godine, dok je Star uveliko
istrazivao “aferu Levinski”, prva dama Hilari je, seca se tadasnji sef Bele
kuce, na TV stanici En-Bi-Si rekla da ne veruje u optuzbe protiv svog supruga i
da “siroka desnicarska konspiracija” od 1992. godine pokusavala da ih unisti.
Nekoliko meseci kasnije, 15. avgusta, uoci samog svedocenja, Klinton se
seca kako je usred besane noci, probudio Hilari da joj kaze sta se dogodilo
izmedju njega i Monike Levinski:
“Gledala me je kao da sam je udario u
stomak, gotovo podjednako ljuta sto sam je lagao u januaru, kao i zbog onoga sto
sam uradio.”
Morao je, potom, da razgovara i sa Celsi:
“Na neki
nacin, to je bilo jos teze. Pre ili kasnije, svako dete sazna da roditelji nisu
savrseni, ali ovo je prevazilazilo sve sto je normalno. Uvek sam verovao da sam
dobar otac. Sada je Celzi morala da sazna ne samo da je njen otac uradio nesto
uzasno pogresno, vec da nije ni njoj ni njenoj majci rekao istinu o tome. Bojao
sam se da cu da izgubim ne samo svoj brak, vec i ljubav i postovanje svoje
kcerke.”
Posle opisa cetvorosatnog svedocenja, Klinton se seca obracanja
naciji u kojem je priznao da ih je sve obmanuo. Starovu “predugu i preskupu”
istragu okarakterisao je kao “politicki inspirisanu, izrazivsi veru u mogucnost
oporavka svog porodicnog zivota i nacije zaustavljanjem licnog unistavanja.
“Sledeceg dana smo krenuli u Martas Vinjar na godisnji odmor. Moja
supruga i kcerka jedva da su razgovarale sa mnom. Nocu, Hilari je isla gore u
krevet, a ja sam spavao na kaucu”, seca se.
“Najvise su mi pomogli, da
prezivim i funkcionisem, moji bliznji. Hilarina braca i moj brat su bili divna
podrska. Rodzer se salio da je, najzad, lepo biti brat koji nije u nevolji. Hju
je dolazio iz Majamija svake nedelje da pricamo o sportu, i zasmejavao me. Toni
je dolazio na nase porodicne kartaske meceve. Moja tasta i Dik Keli su bili
sjajni prema meni.”
“Uprkos svemu, nasa kcerka me je jos volela. I jos
vaznije, Hilari je stajala uz mene i volela me sve vreme. Od trenutka kada smo
se prvi put sreli, voleo sam njen smeh. Usred svih apsurda, ponovo smo se
smejali, vratili smo se nasem nedeljnom savetovalistu i nasoj zajednickoj
odlucnosti da uzvratimo desnicarima.”
Bivsi predsednik SAD zakljucuje
svoja secanja na aferu koja je potresala ne samo njega licno, njegovu porodicu i
Ameriku, vec je imala i odjeke sirom sveta:
“Nikada necu da budem
savrsena osoba, ali Hilari se ponovo smejala, Celzi je dobro napredovala na
Stanfordu, ja sam radio posao koji volim, a prolece se osecalo u
vazduhu”.
Vecernje novosti
