Cyrillic (Windows) ПОВОДОМ ЗАКЉУЧКА СА СКУПА ДИЈАСПОРЕ
Добро живе само политичари Наравно да народи нису чекали појаву Сигмунда Фројда, Вилхелма Рајха, Алфреда Адлера, па чак ни Карла Г. Јунга да би сопственим животима показали да разумеју основну психосексуалну динамику доминације, материјалног згртања и игре моћи која опстаје и у демократији. Дуго путовање на крај ноћи кроз српско презирање световне политичке власти од првобитне пројекције жеља и нада, завршава се увек хлађењем и сумњичавошћу. Детињасто одушевљење нестаје, афективно стање се повлачи, наступају збуњеност, а затим бес и отпор. Када се устоличи нова власт, нови продужени орган нашег тела, сви ми од ње очекујемо правду. Скоро сви смо ми њена рука, њен кризни штаб, саветник, возач, доушник... Заборављамо да живимо у времену технократа, прашине и новчаних лобија. Трећемиленијумска, световна власт има мало чега хришћанског или колективног. Она је индивидуалистичка, слепа, административна, лажно елитистичка, њој колектив и народ више ни не требају. У најгорем случају, она веома брзо показује исти онај аутистични профил против кога је некада ефикасно викала. Деси се да је народ на ово успешно опомене, као у Француској у недавном гласању за европски Устав. Технократији потпуно одвојеној од људи, јасно је речено где јој је место. Али, за ово је предуслов демократски чин расписивања избора или референдума. Уосталом, француски револуционари редиговали су Устав почевши га речима: „У име француског (политичког) народа”, а Устав САД из 1787. почиње речима, идеалним за напуштање политике у име олигархијске легислатуре: „Ми народ”. Одавно ми који у богатом свету живимо, говоримо да тржиште и богаћење нису довољни, као и да људска заједница није само компетитивно предузеће већ пре свега начин расподеле погаче. Пет година после, у отаџбини нема никаквог механизма (осим вербалне осуде од стране премијера и опозиционих странака) који би могао да ограничи финансијску самовољу посланичке власти (нема Сената као у Француској, састављеног од некорумпираних људи, који скупштини враћају неразумне одлуке) . Нема никаквог механизма цивилног друштва који би разбио финансијски утемељену партитократију (од пет функционерских места, у Француској су у принципу чак два резервисана за ванстраначке личности). Нема никакве контроле колико се на разне државне манифестације коктеле, гала приредбе и сл. троши. Коначних извештаја о корупцији нема, нити је крађа још дошла до статуса криминалне радње. Држава је и даље амбивалентна наспрам великих дужника, а странке наспрам својих чланова – лопова. Стручњаци у Институту за криминолошка истраживања једва живе. Српска дијаспора и даље не зна где су драгоцености из резиденције у Паризу (поклон последње принцезе српском краљу који припада његовој породици или народу). И тако редом. Оснивање „народне канцеларије” беше велика идеја, али нигде реалног увида у исходе њеног рада (ако изузмемо психотерапијску улогу). На недавним Видовданским сусретима дијаспора је опет добијала позлаћене статуе и значке. Гест доделе од срца, но како Сартр каже, ни срце није довољно. Реч је о једној слици света, односно о борби против ње. Посреди је општа политичка необразованост с једне стране и „бокасизација” Србије с друге. У првом смислу слушамо како су странке „породице”, што показује основно неразумевање смисла политичког живота, а у другом следимо пример чувеног Бедела Бокасе, вечне парадигме анимистичког схватања политичара, који осим што једе свеже људско месо и вози се у дијамантским кочијама, негује и дух недодирљивости вулгарног чиновника. У демократској Србији овај Бокасов дух назива се борбом за „достојанство” политичара који пропуштени ментални и морални склоп из детињства закаснело желе да стекну у дворанама високих лустера. Мит о „тешком” политичком животу и даље живи, иако је он митоманска лаж. Онај ко сматра да може и уме да се бави јавним стварима, треба то да ради са знањем и без тешкоћа или да оно што му је претешко –остави. Народ је бирао оне којима је лако, а не оне којима је тешко да раде. Ако то није случај, грађани би јавно морали да искажу своју одбојност. Због опште корумпираности и грабежи тзв. народних представника , пре више од 70 година у Француској, у доба IV партијске републике у којој се Србија на вулгаран начин данас налази, да би изразили свој отпор неморалу, лицемерју, односно „бокасизму”, часни и угледни француски грађани ишли су улицама Париза носећи на реверима закачен папир на коме је писало: „Нисам народни посланик, не дирајте ме!”. У Србији би се Парламент данас можда сложио у изгласавању резолуције :„Нико не сме да нас бије”, у нади да уплашена раја неће поћи у офанзиву. Међутим, претерана „бокасизација” као хладна кап, прекида сваки грађански страх. А први који се баца, јесте страх од речи. Глумити плебс-дипломатију више није потребно. Треба вратити достојанство речима. Кованице „лопов” и „преварант”наше су аристократске, пуноправне речи српског речника. Сицилијанска одбрана каже да ће фаворит на следећим изборима бити онај ко јавно буде прозивао „утајиваче” пореза, хонорара и разноразних отимања… а не онај ко им буде нудио синекуре у страначким хијерархијама. Под утицајем нас који слободно говоримо, неоптерећени тиме ко нас воли а ко не, јер је љубав од Бога а не од заната, наша браћа у матици препознали су покушај заразе од „демократског бокасизма” и почели да граде одбрамбени штит од њега. Уз благослов духа европске борбе и наде, Бокаси ћемо заједно извући дијамантско седиште испод задњице. Мила Алечковић Николић Проф. Универзитета и члан Конгреса Срба Евроазије http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/ujedinjeno_srpstvo/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/ Srpska Informativna Mreza [email protected] http://www.antic.org/
