Novac nikad nije bio moja zvezda vodilja. Volim da razmiljam unapred i da pretpostavljam i zamiljam stvari koje se trenutno čine neverovatnim, ističe Ignjatović
Voleli mi to ili ne, jedino bitno to je Srbija ikad dala svetu jesu njeni naučnici. Sve ostale oblasti, naalost, nikad nisu bile, a nisu ni danas, na nivou koji je dostigla srpska vrhunska nauka. Imena Milutina Milankovića, Nikole Tesle i Mihajla Pupina večne su lozinke po kojima se ime nae nacije prepoznaje u svetu. Usud je genijalnih Srba da ostvarenje svojih zamisli, ivotno i profesionalno ispunjenje doive daleko od Srbije, tamo gde neka druga drava brine o naučnicima. Tako je bilo nekad, tako je i danas.
eljko Ignjatović, jedan od vodećih inenjera elektrotehnike i kompjuterske tehnologije na svetu, pronalazač čipa koji će promeniti svet, morao je da ode u SAD, poput desetina hiljada njegovih vrnjaka, da bi ostvario svoje snove. Čak i kad bi se sada zaustavio, to, naravno, neće biti slučaj, postigao je već vie nego to bi sa istom tom pameću u Srbiji uradio za deset ivota.
Srpsko-američki naučnik, a tako su zvali i Teslu i Pupina, eljko Ignjatović napravio je, zajedno sa svojim kolegom Markom Bakom, superčip koji će u potpunosti promeniti način budućeg funkcionisanja svih digitalnih video-uređaja. Najveći problemi digitalne video-tehnologije uvek su bile baterije, koje se izuzetno brzo troe i relativno komplikovano pretvaranje analognih podataka u digitalnu formu, to je i uzrok onog prvog problema. Čip Ignjatovića i Bake ostvarenje je davnanjeg sna elektroničara: on sliku digitalizuje momentalno, već na nivou piksela.
Prvi testovi superčipa pokazali su da on, pri radu sa 30 frejmova u sekundi, koristi svega 0,88 nanovata po pikselu - neverovatnih 50 puta manje od najboljih čipova koji se danas proizvode. Takođe, novi čip pokazuje i neviđen dinamički raspon (odnos između najmanje i najveće količine svetlosti koju moe da registruje); taj odnos je kod postojećih CMOS senzora 1:1.000, a kod Ignjatovićevog čipa 1: 100.000.
Profesore Ignjatoviću, recite nam neto vie o vaem pronalasku.
-
Reč je, u stvari, o dva pronalaska, tj. idejama (koje su patentirane u Zavodu za
patente). Prvi pronalazak se odnosi na način kojim se "čitaju" pikseli (osnovni
element slike). Dosadanji načini su bili u biti analogni (signali se prenose u
vidu napona koji je uvek osetljiv na um i zahteva veliku količinu energije za
prenos). Naa ideja je da se informacija o slici digitalizuje na nivou piksela i
zatim prenosi u digitalnom domenu, to značajno smanjuje osetljivost na sum (to
opet rezultira poboljanjem kvaliteta slike) i smanjenje potronje energije.
|
Biografija eljko Ignjatović je rođen u Odacima 6. maja 1970.
Zavrio je srednju kolu "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu, smer -
matematika. Elektrotehnički fakultet u Novom Sadu upisao je 1989. godine,
ponosno ističe da je na listi primljenih bio na prvom mestu. Sa radoću se
seća da je redovno iao na tzv. Elektrijade (takmičenja iz elektronike),
na kojima je nekoliko puta osvajao prva mesta. Osniva firmu 1992. godine
koja se u početku bavila telefonijom, alarmnim i satelitskim sistemima, a
kasnije se preorijentisala na preradu plastičnih masa. Posle izvesnog
perioda vraća se svojoj staroj ljubavi - elektronici, i zavrava
fakultet. |
||||
Drugi pronalazak se odnosi na kompresiju slike. Ideja je da se pikseli poređaju u neuniformni raspored, to je nov način razmiljanja kada je reč o "hvatanju" slike. Dosadanji raspored piksela je uvek bio uniforman (svi pikseli podjednako udaljeni). U naoj zamisli pikseli su ispomerani u tačno određene lokacije. Time se kompletno uklanjaju sve operacije mnoenja koje su inače obavezne prilikom kompresije slike. Sve operacije u naem pristupu su samo operacije sabiranja tako da je ukupan broj operacija samo pet odsto od broja u standardnom pristupu. To umnogome smanjuje kompleksnost pratećeg hardvera za kompresiju.
Evidentno je da će va pronalazak mnogo značiti za industriju digitalnih
foto-aparata, kamera i mobilnih telefona. Znači li to da ćete vi postati
izuzetno bogat čovek?
- Ovaj moj pronalazak je stvarno velika stvar i da
ne verujem u njega, ne bih mogao sto odsto da stojim iza svega ovoga to se
deava. Ta ideja moe da nađe primenu u industriji foto-aparata, kamera,
mobilnih telefona... a svaki uređaj posebno opet moe da nađe primenu u npr.
medicini, svemirskim istraivanjima, nautici itd... Znači, mislim da su
mogućnosti neograničene. Na vae pitanje da li ću postati "izuzetno bogat
čovek", stvarno ne mogu da odgovorim, jer ipak, ko to moe da zna? Ako tako i
bude, to će samo biti materijalna potvrda da je moj rad bio koristan. Moram da
napomenem da novac nije bio moja "zvezda vodilja". Ono to me tera da mislim i
radim i stvaram neto novo jeste moja znatielja, elja da poboljam i unapredim
već postojeće stvari. Volim da razmiljam unapred i da pretpostavljam i
zamiljam stvari koje se trenutno čine neverovatnim, a za koju godinu ili
deceniju... ko zna... moda budu sluile čovečanstvu za neke dobre svrhe.
Kakvo je interesovanje velikih kompanija za va čip i ta ste konkretno
dosad uradili?
- Moj nekadanji mentor, a sada kolega profesor Mark Baka
i ja osnivamo korporaciju Signal Sciences, Inc, u čijem sastavu je i kompanija
ADVIS čija je funkcija da radi na razvoju senzora za akviziciju i kompresiju
slika. ADVIS se nalazi u fazi "formacije kapitala". Sada smo u pregovorima sa
potencijalnim investitorima i stratekim partnerima. Interesovanje za nae
pronalaske mogao bih opisati kao izuzetno veliko.
Kako vam se sviđa ivot u Americi? Nedostaju li vam Odaci, Novi
Sad?
- Stil ivota u Americi je sasvim drugačiji nego kod nas u Srbiji. U
početku, tj. prvih nekoliko godina, dok je trajao proces privikavanja,
nedostajali su mi i Odaci i Novi Sad, na način druenja, domaća hrana, ljudi
na ulici... Jo mi nedostaju, ali se sada mnogo lake nosim sa time.
Jednostavno, i ovde u Americi i tamo u Srbiji osećam se kao kod kuće. Ranije je
"kuća" bila samo u Srbiji, u Odacima, sada je i ovde. Ameriku i Srbiju, tj.
stil ivota u njima je jako teko porediti. Svaka ima svoje dobre i loe strane
i mislim da ne postoji apsolutna istina u smislu "ovo je bolje, a ono je gore".
Najbitnije je kako se čovek oseća i kako sve to on sam doivljava. Mislim da sam
srećan čovek jer imam mogućnost da iskoristim ono to je najbolje u obe
zemlje.
Čime se bavite u slobodno vreme?
- Ono to me čini srećnim su
putovanja. Moja supruga Vanja i ja volimo da putujemo i ba se ovih dana
spremamo na put u Jamajku. Planiramo da vidimo to je moguće vie zemalja. Na
omiljeni grad u Americi, za sada, je San Francisko, tamo smo bili već četiri
puta. Njujork je jedinstven grad i ima neki poseban, samo sebi svojstven arm.
Obili smo Floridu i Ki Vest. Planiramo da opet odemo na Ki Vest jer je ostavio
jako lep utisak na nas. Na afričkom kontinentu smo bili u Egiptu i Tunisu, a
uskoro planiramo da odemo i u Maroko, Keniju, Portoriko... Vanja se amaterski
bavi fotografijom, taman će joj moj pronalazak dobro doći, tako da gde god smo
bili imamo gomilu lepih slika koje nas podsećaju na divne trenutke koje smo
proveli u raznim zemljama i na zanimljive ljude koje smo na tim putovanjima
upoznali... Toliko toga ima da se vidi, svet je veliki... a kad čovek neto
stvarno eli, onda nađe i vremena da to uradi.
Ljudi poput vas su inspiracija za mlade u Srbiji, prilika da se uvere da
neko ko je odrastao ovde, čovek iz komiluka, vredi, moe da uspe i u svetskim
razmerama, i to zahvaljujući radu i talentu.
- Znam da je u Srbiji dosta
teka situacija, pogotovo za mlade ljude, koji su eljni nekih normalnih stvari,
a koje bi trebalo da se podrazumevaju, kao to su dobar posao i sigurnost koju
on nosi. Mislim da je to najveći problem jer se većina ljudi oseća nesigurno. To
je jedan od glavnih razloga i zato sam ja otiao. Ako se situacija u neko
dogledno vreme promeni na bolje, ako vlada ponudi neke dobre uslove za povratak
naih ljudi i stručnjaka koji su van zemlje, mislim da bi se dosta naih ljudi
vratilo. Ovako, za sada nam samo ostaje da se nadamo boljem i da radimo svoje
poslove ovde gde su nam pruene anse da budemo i adekvatno plaćeni za ono to
radimo.
Imate li neku poruku za vau i mlađe generacije?
- Ono to bih
eleo da kaem svim naim mladim ljudima je da rade ono to vole, upisuju
fakultete koji ih stvarno zanimaju... Znam da mnogo mladih ljudi mora da radi
poslove koje ne voli samo da bi mogli da preive, ali čovek mora da nađe neto
to će ga činiti srećnim. Neka to, makar, bude neki hobi. Mnogo ljudi je od
hobija napravilo stalno zaposlenje. Kad neto volite, rezultati dolaze sami.
Bavite se nečim to vam donosi zadovoljstvo, barem 10 minuta dnevno. Nikad ne
padajte u očajanje i ne mislite da nema izlaza. Izlaz i reenje uvek postoji,
samo ga treba pronaći. Na kraju, sve to vam je potrebno da budete srećni to ste
vi sami, samo saznajte TA je to to vas čini
srećnim
