PATRIOT (Republika Srpska) BROJ 204 16. 01. 2006.
http://www.patriotmagazin.com/media/009.htm Intervju: Marek Antoni Novicki, bivši ombudsman na Kosovu i Metohiji Kosovo je opasni presedan Pitanje Kosova je deo mnogo većeg problema koji uopšte nije ograničen na zapadni Balkan, već je deo celokupne međunarodne politike i međunarodnih odnosa. Vrlo je važno i pitanje kako ne stvoriti jedan opasan presedan koji može da bude korišćen u kontekstu sličnih situacija razgovarao: Nenad M. Stevanović Bivšem ombudsmanu na Kosmetu Mareku Novickom Albanci su jedva čekali da vide leđa. Taman kada bi preko kupljenih šefova UNMIK-a stigli tragikomični izveštaji kako se na "Kosovu poboljšava bezbednosna situacija", usledio bi surovo realni Novicki, koji je predočavao stvarno stanje u južnoj pokrajini. On se nije libio da kaže kako na Kosovu vlada aparthejd, kako Srbi žive kao u koncentracionim logorima i kako je pasivnost međunarodne zajednice zbog ovakvih problema – sramotna. Zbog toga je Novicki i nezvanično proglašen za savest međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Posle napornog rada i, očigledno nezavršenog posla, vraća se u Poljsku. Institucija koju je gradio nalazi se na klimavim nogama, a postoje i ozbiljna kršenja zakona u vezi sa imenovanjem njegovog naslednika. "Patriot": Sa kakvim mišljenjem o pokrajini ste došli i šta je prva teška slika sa kojom ste se susreli? Novicki: Bilo je vrlo jasno od samog početka kada su se poveli prvi razgovori o Ombudsperson instituciji na Kosovu i mojoj eventualnoj ulozi u svemu tome (kao ombudsmana), da zadatak uopšte neće biti lak. Podsetiću vas da je do prvih razgovora na ovu temu došlo 2000. godine u situaciji koja je bila vrlo komplikovana. Takođe, jako važnim smatram i momenat odgovora na pitanje da li je Ombudsperson institucija potreba ovakvog okruženja. Sa vremenske distance od pet godina mogu da kažem da je odluka da se uspostavi ovakva institucija bila vrlo dobra, i to ne samo sa stanovišta situacije na Kosovu već i kao vrlo korisno iskustvo i eksperiment kada se radi o ovakvoj vrsti zaštite ljudskih prava, odnosno institucija koje se osnivaju na postkonfliktnim terenima. Koliko je u proteklim godinama došlo do razvoja demokratskog potencijala i gde ga vi vidite? To je veoma teško pitanje. Naravno da je bilo određenih pomaka. Poslednji put sam mogao da se zvanično obratim u vezi sa generalnim stanjem ljudskih prava na Kosovu prilikom rada na Godišnjem izveštaju Ombudsperson institucije, koji je publikovan u julu prošle godine. Kada procenjujemo situaciju danas, u mnogim aspektima ona je daleko, daleko ispod, čak, minimuma standarda. I molim vas da shvatite da ova ocena nije izrečena imajući u vidu samo nealbanske zajednice, odnosno manjine na Kosovu. Postoje i drugi važni aspekti zaštite ljudskih prava koji iniciraju moju vrlo ozbiljnu zabrinutost. Šta će biti sa tolikim brojem mladih ljudi koji ovde ne mogu da nađu posao, a žele da žive na teritoriji Kosova i Metohije? To je faktor koji je vrlo povezan sa pitanjem ekonomije. Ekonomski faktor je, opet, povezan sa pitanjem statusa. I o tome sam često govorio – dobro je što se Kosovo nalazi u ovoj fazi u kojoj konačno počinju neki dogovori o njegovom budućem statusu. Odluka o statusu Kosova važna je svima – kosovskim Albancima, kosovskim Srbima i drugima. Status donosi jasan odgovor na pitanje šta će biti sa ovim prostorom. I to nije samo politički odgovor. To je odgovor na pitanje o perspektivi ove pokrajine u ekonomskom smislu, ali takođe i u smislu određenja budućnosti svake porodice ili pojedinaca koji žive ovde ili imaju nameru da se ovde vrate. Po mom mišljenju to je jedan od najznačajnijih faktora koji se tiče svih ljudi na Kosovu. Bilo individualno ili društva kao celine. Da li je misija UN-a ispunila vaša očekivanja? Tokom pet godina koje sam proveo na Kosovu imao sam mnogo mogućnosti da izrazim svoje mišljenje o različitim aspektima sprovođenja misije UN-a na Kosovu. Naravno, mogu da govorim samo o aspektima misije koji su u nadležnosti Ombudspersona, kao što je zaštita osnovnih prava ljudi koji ovde žive. Iz ove perspektive vrlo teško mogu da kažem: "Da, ja sam zadovoljan." Lično sam bio vrlo kritičan u vezi sa različitim aspektima koji se tiču ljudskih prava i vladavine zakona. Sa druge strane, neko naravno može postaviti pitanje da li bi u ovakvim uslovima, ako imate u vidu sve različite političke aspekte komplikovane situacije na Kosovu, bilo koja međunarodna misija mogla učiniti više. Zašto se međunarodna zajednica toliko plaši albanskog ekstremizma i koliko joj to vezuje ruke? Reći ću samo da je odgovor na ovo pitanje u direktnoj vezi sa planom, ako postoji plan za budućnost Kosova. Svi drugi faktori koji postoje su sekundarni. Ekstremizam je sigurno jedan od prisutnih elemenata, ali mislim da su odluke vezane za budućnost Kosova glavni faktor. U tom smislu ja se slažem sa ljudima koji tvrde da je status jedno od zaista najkomplikovanijih političkih pitanja, i to ne samo do određene mere jer puno je različitih elemenata koji ovde postoje. To je teška odluka i zbog drugih elemenata međunarodne politike sa kojima je odluka o statusu Kosova povezana. Ponekad neki ljudi daju izjave koje Kosovo stavljaju u centar sveta. Status Kosova zavisi od volje ljudi koji žive na Kosovu, nije bitno da li je većina ili manjina... Pitanje Kosova je deo mnogo većeg problema koji uopšte nije ograničen na zapadni Balkan, već je deo celokupne međunarodne politike i međunarodnih odnosa. Vrlo je važno i pitanje kako ne stvoriti jedan opasan presedan koji može da bude korišćen u kontekstu sličnih situacija. Da li Srbin iz Dečana može da dođe u Prištinu i reši svoj problem na sudu? A gde su ti Srbi koji žive u Dečanima? Ako neko živi u Dečanima, onda najpre treba da ima pristup Opštinskom sudu u tom mestu. Tek kasnije, ako postoji potreba za pristupom centralnim vlastima, odnosno Vrhovnom sudu, može se očekivati dolazak u Prištinu. Shvatam da ste postavili pitanje vezano za dostupnost sudova. Sa jedna strane, to je pitanje pristupa sudovima ljudi koji žive ovde i tu govorimo u velikoj meri o Srbima. Njihova mogućnost pristupa nedavno je poboljšana do određene mere zahvaljujući izvesnim naporima. U Ministarstvu pravde osnovane su neke vrste kancelarija za vezu sa sudovima tako da ljudi koji žive u određenim oblastima mogu nešto lakše da pristupe sudu sa stanovišta slobode kretanja. Drugi imaju mnogo veće probleme. Kada govorimo o privremeno raseljenim licima koja žive u Srbiji i Crnoj Gori a imaju svojinu ovde, lako dolazimo do niza pitanja koja predstavljaju problem prilikom pristupa sudovima na Kosovu i u kontekstu tog velikog broja ljudi mi zaista imamo problem da im omogućimo pristup sudovima na Kosovu. Pre dve nedelje poslao sam pismo gospodinu Petersenu u kome sam nanovo ukazao na ovaj problem. Da bi se pronašlo rešenje, ne zavisi sve od međunarodne misije. Potrebni su izvesni sporazumi između Prištine i vlasti u Beogradu, a to naravno podrazumeva nekakve susrete. Ono što danas postoji jednostavno nije dovoljno. Postojeće nevladine organizacije nisu u stanju same da reše taj problem. Generalno, situacija je daleko od zadovoljavajuće i ako govorimo o problemu dostupnosti sudova, ovo je jedno od najozbiljnijih pitanja: Problem dostupnosti sudova privremeno raseljenim licima kako bi zaštitili svoja, uglavnom, prava na svojinu, ali i neka druga. Gde je pogrešila međunarodna zajednica na Kosovu i Metohiji? To je političko pitanje koje ima svoje korene ne samo u događajima od 1999. godine već i u onome što se posle toga dešavalo ovde, u celoj bivšoj Jugoslaviji i u ovom delu Balkana. Mislim da je za odgovor na ovo pitanje potrebno više vremena od onog koje ja trenutno mogu da odvojim za ovaj intervju. Čega vam je žao sada kada odlazite sa Kosova? To pitanje postavili su mi mnogi ljudi. Ne samo na oficijelnim sastancima, već su me to pitali i moji prijatelji. Jednog dana tokom mojih oproštajnih putovanja po Kosovu u automobilu sam razmišljao o tome kako je ovo Kosovo na neki način – moje Kosovo. Ne samo zbog toga što sam proveo ovde pet godina u vrlo teškim uslovima (da vam ne govorim o događajima od 2000. do danas). Ovo bih želeo da naglasim – kada je neko ombudsman – to znači da je tokom pet godina svakoga dana bio vrlo blizu ljudima, vrlo blizu njihovim problemima. Nedavno sam pokušao da shvatim koliko sam samo ljudi saslušao u ovih pet godina. Njihove žalbe, njihove pritužbe. Pojedinačno, jednog po jednog za sve ovo vreme. I broj do kojeg sam došao (a mislim da nije daleko od realnosti) je 10.000 ljudi. Nemoguće je biti ombudsman samo tokom radnog vremena, već 24 sata. Praktično, kada govorimo o pet godina, to je pet godina svakodnevnog slušanja o problemima. Niko ne dolazi ovde da bi se zabavio. Ljudi ovde dolaze sa problemima sa kojima se susreću u životu. To je pitanje sposobnosti da saslušaš i razumeš nečiji problem, da reaguješ kako bi se problem rešio bez obzira na to da li se radi o pojedincu ili je u pitanju veća grupa, pa samim tim i širi problem. Ukratko, to znači pet godina koncentrisanosti na aspekte dnevnog života ljudi koji žive ovde, bez obzira na to iz koje su zajednice. U ovim okolnostima, drugi način za obavljanje te funkcije nije postojao. A s vremenom, naravno, postaneš vezan za mesto i za ljude. U tom smislu postoji razlika među ljudima, kada govorimo o ljudima koji su sa strane došli ovde da pomognu. Neko čije su dužnosti ovde bile drugačije ne mora nužno nakon okončanja misije da ima problem koji ja imam danas zato što napuštam Kosovo. Kakvo je vaše mišljenje o budućnosti kosovskih Srba? Kada pričamo o suštini ovog pitanja jasno je da je povezano sa problemom statusa Kosova. Trebalo bi pronaći takvo rešenje da svako ko živi ovde, da svako ko namerava da nastavi svoj život ovde, da svako ko još uvek sanja da se jednog dana vrati na Kosovo – to može da učini zahvaljujući uslovima za normalan život koji su ovde stvoreni. Znam da je to teško, ali to je zadatak političara. To je zadatak svih onih koji su 1999. godine, a govorim o međunarodnoj zajednici, otvorili ovu kosovsku priču. Ona mora biti zatvorena rešenjem koje će ponuditi normalne uslove za život svim ljudima bez obzira na nacionalnost, veroispovest ili bilo kakve duge razlike. Ne odlazim u miru sa Kosova Imate li saznanja ko će vas zameniti i kada će se to desiti? Zasada neznam ništa o tome. Jedino što mogu da vam kažem jeste da će jednog trenutka, još uvek je nejasno kada, Kosovo dobiti lokalnog ombudsmana i njega bi trebalo da izabere Skupština. On više neće imati nikakve međunarodne nadležnosti. Da li će to biti pripadnik većine, dakle Albanac, ili manjine – trenutno nemam nikakve indicije kako će se stvari odvijati u vezi s tim. Nemam predstavu ni ko će voditi instituciju nakom mog odlaska. Kako se to dogodilo? Znači li to da, pravno gledano, institucija ombudsmana odlazi sa Kosova sa gospodinom Novickim? Najpre, moj stav je bio sve vreme da je prerano za takav potez. Naravno da je bilo izvesno od početka da ova institucija jednog dana treba da bude lokalna. Pitanje je bilo kada i kako osetiti da se približava momenat za transfer institucije iz međunarodnih u lokalne ruke. Ali, odluka je doneta, i ako je SPGS doneo takvu odluku, ja očekujem da su svi neophodni koraci koji treba da je prate takođe na vreme preduzeti, što znači pre kraja moga mandata. Nažalost, to se nije dogodilo. Ja smatram da međunarodni ombudsman treba da boravi na Kosovu dok se ne stvori situacija u kojoj će osoba sa Kosova imati šansu da zadobije poverenje svih zajednica koje žive ovde. Po mojoj proceni, trenutno nemamo takvu situaciju. Ko god da dođe u sledećem periodu na mesto lokalnog ombudsmana, taj će imati ogromne teškoće, ogromne probleme, upravo zbog toga. Ako govorimo o kosovskom Albancu, taj će imati probleme da ubedi kosovske Srbe da je iskren u svojim namerama, i obratno. I to nema nikakve posebne veze sa tom osobom. Takvo je stanje na terenu i mislim da je moja procena objektivna. Mnogo puta sam rekao svojim albanskim kolegama da za to mesto mogu da predlože najboljeg čoveka na svetu, ali postoje okolnosti u kojima neke opcije jednostavno neće funkcionisati. Kao što sam rekao, odluka je doneta i jedino što praktično znam jeste da odlazim. Želim svojim kolegama i instituciji da nastave da pomažu ljudima, ali ako me u isto vreme pitate da li odlazim u miru, moj odgovor je – ne. ##### Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
