Босанска редитељка Јасмила Жбанић на овогодишњем Берлинском фестивалу добила је „Златног медведа" за филм „Грбавица", у коме мајка, жртва силовања током рата, кћерки мора да саопшти тешку истину о њеном пореклу. Поред потресне приче, редитељка је на додели награде додатни публицитет филму обезбедила и ватреном политичком поруком.
Подсећајући да је „срамота Европе што Радован Караџић и Ратко Младић, који су одговорни за силовања 22.000 жена, убиства и прогоне, још нису ухапшени", Жбанићева је истакла како се нада да ће филм бити „гледан са обе стране Дрине".
Лондонски „Индипендент" је већ наредног дана, у чланку своје дописнице из Београда, констатовао да „филм вероватно никада неће бити приказан у Србији, где се изјаве о силовањима почињеним током рата тумаче као део срамне кампање против Срба". „Индипендент" спомиње
20.000 до 50.000 жртава силовања, „углавном босанских Муслиманки".
Од 4. јануара 1993. године, када је „Њусвик" пренео речи босанског премијера Хариса Силајџић да су српски војници силовали „више од 60.000 муслиманских жена током првих девет месеци ратовања", протекло је 13 година, неколико резолуција Савета безбедности Уједињених нација, истраживачких пројеката разних невладиних организација и, на крају, неколико процеса пред Трибуналом у Хагу.
Можда би било фер подсетити да је медијска хистерија о масовним и систематским силовањима као средству које су Срби користили при етничком чишћењу спласнула после извештаја Комисије УН за људска права од 10. фебруара 1994. године, који се базирао на истраживањима спроведеним у БиХ, Хрватској и Србији, у коме се наводи 119 документованих случајева силовања чије су жртве биле припаднице све три зараћене стране, од чега је ипак број муслиманских жртава највећи.
Извештај генералног секретара УН Бутроса Галија од 29. јануара 1994. године, такође је потпуно раскринкао претеране цифре о масовним жртвама силовања које су лансирале босанске и хрватске владе. То истраживање Комисије експерата, спроведено од априла до јула 1993. године, нуди детаљну анализу, процене и документацију о пријављеним случајевима силовања, коју је поднела Комисија за ратне злочине БиХ. Експерти су тада довели у сумњу „све њихове информације које су наведене у вези са овом темом".
Такође у „Коначном извештају комисије експерата УН" који је уследио 28. децембра 1994. године, налазили су се детаљни и комплетирани подаци о силовањима муслиманских, хрватских и српских жена, који су предати тужиоцима Хашког трибунала као злочини за разматрање.
На крају, супротно оном што пише лондонски лист, у Србији се о овим злочинима и говори и зна. У току су и преговори дирекције ФЕСТ-а с продуцентима филма „Грбавица", како би и београдска публика имала прилику да га види. Међу најпотреснија сведочења жртава силовања у Србији убрајају се искази муслиманских девојака које су 1992. године у Фочи биле одвојене од својих породица и смештене по кућама у којима су држане затворене и месецима силоване. На хашком процесу против тројице фочанских Срба (Драгољуба Кунарца, Радомира Ковача и Зорана Вуковића), сведочило је 16 силованих жена. На суђењу је испричана и судбина тада дванаестогодишње муслиманске девојчице АБ, која је силована, препродавана и на крају никада више није виђена. Судије у Хагу су овој тројици злочинаца изрекли пресуде у трајању од 28 до 12 година.
Биљана Митриновић
