Ni posle dve godine vinovnici martovskog nasilja nisu iza rešetaka
Nezavisnost kao poklon vandalima
Nasilje je izraz albanske dominacije, koja je uspostavljena uz dozvolu
i aktivnu podršku međunarodne zajednice. Zapravo, u šest godina svoje
vladavine nad Kosmetom UNMIK je tolerisao šovinističku represiju
niskog intenziteta, a nije istinski pokušao da pomiri nacionalne
zajednice. Ova strategija sama po sebi podstiče porast "političke
nervoze" albanske većine, jer podržava obećanja o "Kosovu kao
nezavisnoj državi", ali ih ne ostvaruje.
Stoga ne bi trebalo da čudi, mada zabrinjava podatak da ni dve godine
posle martovskog nasilja strategija tolerisanja albanskog ekstremizma
nije napuštena
piše: Nenad M. Stevanović
Dve godine posle šiptarskog divljanja Kosovom i Metohijom, za Srbe
nema pozitivnih pomaka. Bez obzira na iskazani vandalizam i
brutalnost, međunarodna zajednica nije ni prstom makla kako bi
popravila stanje u južnoj srpskoj pokrajini – naprotiv, Albancima se
obećava brza nezavisnost bez obzira na to što kosmetski Srbi žive u
uslovima koncentracionih logora.
Erupcija nasilja albanskih ekstremista koja je izbila 17. marta
pretprošle godine, je posle dva dana ekstremističkog divljanja,
paljenja, pljačkanja, pucnjave i bacanja kamenja, molotovljevih
koktela i granata, iza sebe je ostavila 19 mrtvih i 954 povređenih,
4.100 raseljenih, pre svega Srba, ostećene ili uništene 732 kuće i 27
poslovnih objekata Srba, Aškalija i Roma i 10 javnih zgrada, 30 crkava
i dva manastira SPC.
U ovom orkestriranom događaju kulminirala je politička nervoza i
ekstremistička dinamika albanskog pokreta na Kosmetu, koja je
oživljena novembra 2002, da bi tokom 2003, uz srpsku manjinu, meta
nezadovoljstva postao i UNMIK.
Poprište "balkanizacije"
Ali, u svojoj suštini, ovo nasilje je izraz albanske dominacije, koja
je uspostavljena uz dozvolu i aktivnu podršku međunarodne zajednice.
Zapravo, u šest godina svoje vladavine nad Kosmetom UNMIK je tolerisao
šovinističku represiju niskog intenziteta, a nije istinski pokušao da
pomiri nacionalne zajednice. Ova strategija sama po sebi podstiče
porast "političke nervoze" albanske većine, jer podržava obećanja o
"Kosovu kao nezavisnoj državi", ali ih ne ostvaruje.
Stoga ne bi trebalo da čudi, mada zabrinjava podatak da ni dve godine
posle martovskog nasilja strategija tolerisanja albanskog ekstremizma
nije napuštena.
O tome najrečitije govori izbor Agima Čekua za premijera Kosmeta ali i
u javnosti još živo sećanje na opraštanje Petersena od Haradinaja u
kome se veliča spremnost tadašnjeg predsednika Vlade Kosova da
sarađuje s Haškim sudom za ratne zločine i da "interese Kosova stavi
iznad svojih". Pri tome, naravno se ne nalazi nijedna reč saosećanja
sa žrtvama ratnih zločina, a kamoli ijedna reč koja ukazuje da je
osnovna misija specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a
međuetničko pomirenje.
Iz delovanja Petersena može se prepoznati slabost i povlađivanje na
putovanju "linijom manjeg otpora" a ne autoritet iskrenog suočavanja
sa zahtevima albanske većine, a da se i ne govori da nema ni trunke od
nastojanja da se povede političko-propagandna aktivnost
marginalizovanja ekstremizma i etničke netolerancije i demokratizacije
Kosova i Metohije. To svakako ide naruku ekstremistima, koji nastoje
da "uzmu stvar u svoje ruke" i da tako "skrate muke koje proizvodi
čekanje".
Teško je pretpostaviti da Petersen ponavlja iste greške svoga
prethodnika Holkerija iz ličnog hira; pre će biti da u međunarodnoj
zajednici i u Kontakt grupi još nije postignut potpun stepen
saglasnosti o Kosmetu i zapadnom Balkanu koji bi omogućio promenu
strategije UNMIK-a.
Dakle, još uvek je ovaj deo Balkana poprište "balkanizacije" koja
uključuje raščišćavanje do sada nesređenih računa lokalnih igrača, ali
i računa EU, SAD i Rusije. Rusija već godinu dana o svim važnim
pitanjima ima izdvojeno mišljenje u odnosu na mišljenje ostalih država
članica Kontakt grupe.
Iako su mnogi najavljivali i planirali 2006. kao godinu značajnih
promena, još ima mesta za nadu da će dosadašnja praksa upotrebe
etničkih sukoba radi upravljanja regionalnim odnosima biti zamenjena
erom pregovaranja, rešavanja sukoba i saradnje.
Promašaji
Promena strategije međunarodne zajednice u upravljanju kosmetskom
krizom biće moguća samo pod uslovom da je naučena lekcija iz
"intenzivnog trening kursa" (koji se desio na Kosmetu od 17. do 19.
marta 2004) koja glasi: Martovsko nasilje je zbirni izraz promašaja
politika međunarodne zajednice, Prištine, pre svega albanskog vođstva
i Beograda prema Kosmetu.
Mnogi su u međunarodnoj zajednici do marta 2004. javno tvrdili da je
UNMIK uspešna priča, da su stvorene institucije koje obezbeđuju
suštinsku autonomiju kakva je predviđena rezolucijom Saveta
bezbednosti broj 1244, i da je Kosmet izveden na put koji vodi u EU.
Međutim, pokazalo se i pokazuje svakim danom da je stvarnost daleko od
ovog opisa, da je stabilnost Kosmeta krhka i da nema napretka u
pomirenju Srba i Albanaca. Zapravo, marta pretprošle godine UNMIK se
suočio sa krizom svog ugleda i krizom samopoverenja. Za samo nekoliko
sati bande albanskih ekstremista pokazale su da su UNMIK i KFOR veoma
slabi, i da ih kosmetske institucije, pre svega Vlada i Skupština, a i
albanski političari, mediji i građansko društvo prećutno ili otvoreno
podržavaju.
Demonstranti su bili dobro organizovani i vođeni obučenom vojnom
rukom, o čemu svedoči podatak da su napadi na Srbe počeli istovremeno
u svim gradovima i selima na Kosovu i Metohiji u kojima živi srpsko
stanovništvo.
Ni posle dve godine nema javno saopštenog i sudski potvrđenog saznanja
ko je organizovao ovaj pokušaj "etničkog čišćenja".
Jedino je izveštajem OEBS-a potvrđeno da su važnu ulogu u podsticanju
nasilja odigrali mediji na albanskom, a da je okidač koji je pokrenuo
albanske mase bila glasina, koju su ovi mediji preneli, da su Srbi
napali albanske dečake koji su spas potražili u reci Ibar i tom se
prilikom udavili.
Reakcije albanskih političkih vođa od prvog dana nasilja bile su
usmerene ka tome da umanje sopstvenu političku odgovornost za nasilje,
da umanje negativne posledice nasilja po albanske ciljeve i da ponove
zalaganje za nezavisnost Kosova i Metohije. Osnovni napor albanskih
vođa kako sa Kosmeta tako i iz susednih zemalja bio je da se što pre
pod tepih gurne priča o martovskom nasilju, da se ne dozvoli da ojača
pozicija Beograda u međunarodnoj zajednici i otuda insistiranje da
Beograd "ne može da se meša u unutrašnje stvari Kosova" ni kad je u
pitanju decentralizacija, uz izražavanje spremnosti da se razgovara
samo s onim Srbima s Kosova i Metohije koji su lojalni institucijama
Kosova i Metohije.
Izgleda kao da su albanske vođe u ovom naumu bile uspešne, ali im je
izdašna pomoć stigla i iz Srbije, najpre od onih koji su spaljivanjem
džamija u Nišu i Beogradu već prvog dana umanjili negativne efekte
albanskog nasilja u očima međunarodne javnosti, potom onih koji su od
vlasti Srbije i SiCG tražili nemoguće – uvođenje vojne uprave nad
Kosmetom i onih koji su zajedničko delovanje prema Kosmetu tokom 2004.
podredili održavanju sopstvenih političkih i finansijskih pozicija.
Tačno je da albansko vođstvo i mediji snose najveći deo odgovornosti
za neposrednu eskalaciju nasilja, ali je tačno i da su UNMIK, EU, OEBS
i NATO odgovorni za to što sistem bezbednosti nije funkcionisao.
Kod svih aktera je uočljiva nespremnost za "učenje lekcija" i za
preuzimanje sopstvenog dela odgovornosti.
Tako se UNMIK žali na otkazivanje KFOR-a, a zvaničnici NATO-a nisu
zadovoljni UNMIK-om, zajedno UNMIK i KFOR okrivljuju albanske vođe i
kosovske institucije, a ovi odgovornost prebacuju na međunarodnu
zajednicu. ________________________________
Bitka u Prištini
Već od podneva 17. marta nasilje se proširilo na područje Prištine.
Nekoliko hiljada Albanaca krenulo je iz pravca Prištine preko
Veternika prema Čaglavici, gde su Srbi blokirali put još od 15. marta,
kada je ranjen srpski mladić Jovan od strane nepoznatih lica iz jednog
albanskog vozila, koje je pobeglo sa lica mesta.
U međuvremenu su studenti Prištinskog univerziteta iz ruralnih i
pasivnih delova Kosova, koji su poznati po svojim radikalnim stavovima
i ponašanju, započeli divljanje u samom gradu. Studenti su na napad
pozvani deljenjem već unapred pripremljenih letaka koji su ih pozivali
na demonstracije. Nezavisna unija studenata, koja je organizovala ovu
mobilizaciju, igrala je ključnu ulogu u napadima na srpsku imovinu na
širem području Prištine u toku 17. i 18. marta. Sukob na domaku
srpskog sela Čaglavice ličio je na prvu srednjovekovnu bitku, kako je
to opisao jedan vojnik KFOR-a.
Prvi nalet Albanaca sprečile su jake snage švedskog KFOR-a uz upotrebu
vodenih topova, suzavca, šok-bombi, ali i borbom prsa u prsa.
Međunarodne snage su blokirale put u dva kordona. Lokalni Srbi su se
takođe organizovali na otpor. Međutim, i pored dosta jakih
međunarodnih snaga, Albanci su uspeli da zapale nekoliko srpskih kuća
na obodu sela. Nakon šest časova po podne, oko 5.000 studenata
pristiglo je iz Prištine i zajedno sa ostalom masom Albanaca potisli
su međunarodne snage u pravcu Gračanice. Neposredan sukob između više
hiljada Albanaca i Srba koji su bili spremni da brane prilaz Gračanici
bio je neminovan. Tek u večernjim časovima eskalacija nasilja
zaustavljena je dolaskom američkih marinaca, koji su rasterali
albansku masu upotrebom suzavca, koji je bacan iz helikoptera. U
međuvremenu, nekoliko stotina Albanaca napalo je zgradu JU programa u
Prištini, gde je živelo oko 200 preostalih Srba sa dvadesetoro dece.
Nakon kamenovanja zgrade i bacanja molotovljevih koktela, Albanci su,
i pored prisutne kosovske policije, provalili u zgradu. Srbe su u
poslednjem trenutku evakuisali pripadnici irskog kontingenta KFOR-a,
dok su Albanci sistematski opljačkali i uništili srpske stanove.
Albanci su čak bacali kamenje, molotovljeve koktele i pucali iz
snajpera i na međunarodne policajce koji su pokušavali da evakuišu
Srbe. ________________________________
Spisak crkava i manastira uništenih ili oštećenih u martovskom pogromu 2004.
Prizren
(Sve prizrenske crkve i objekti SPC uništeni su između 17. i 18.
marta. 2004. Narednih dana bilo je dodatnih napada, pljačke i
uništavanja.)
1. Hram Bogorodice Ljeviške (14. vek)
2. Hram Hrista Spasa (14. vek)
3. Saborni hram sv. velikomučenika Georgija (1856)
4. Crkva sv. Nikolaja (Tuticeva crkva, 14. vek)
5. Crkva sv. Georgija (16. vek)
6. Crkva Sv. nedelje (14. vek, kasnije rekonstruisana)
7. Crkva sv. Pantelejmona (14. vek, kasnije rekonstruisana)
8. Crkva sv. Kozme i Damjana (14. vek, kasnije rekonstruisana)
9. Crkva Sv. nedelje, Zivinjane, kod Prizrena, minirana
10. Manastir Svetih arhangela (14. vek)
Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija
Vladičanski dvor u Prizrenu
11. Crkva Svete nedelje (1852)
12. Crkva Uspenja presvete Bogorodice (16-19. vek)
13. Crkva sv. Lazara, Piskote, kod Đakovice
14. Crkva sv. Ilije kod Bistrazina
15. Manastir Devič (15. vek)
16. Crkva sv. Jovana Preteče
17. Crkva Presvete Bogorodice, Belo Polje kod Peći
18. Saborni hram sv. cara Uroša, Uroševac
19. Crkva sv. Ilije, selo Varoš
20. Crkva sv. Petra i Pavla u Talinovcima
21. Crkva Presvete Bogorodice u selu Šovtović
Kosovska Kamenica
22. Crkva u Donjoj Sisasnica
Štimlje
23. Crkva sv. Arhangela Mihaila u Štimlju
24. Crkva sv. Nikole (iz 16.veka)
Kosovo Polje
25. Crkva sv. Nikole, Kosovo Polje
26. Crkva sv. Katarine u Bresju pored Kosova Polja
Vučitrn
27. Crkva sv. Ilije, 19. vek
Obilić
28. Crkva sv. Mihaila u Obiliću
Kosovska Mitrovica
29. Crkva sv. Save u južnoj Mitrovici
Podujevo
30. Crkva sv. Andreja Prvozvanog u Podujevu ________________________________
Spisak ubijenih Srba u martovskom pogromu 2004.
Kosovska Mitrovica:
1. Borivoje Spasojević, rođen 10.11.1941. godine, iz Kosovske
Mitrovice, ubijen 17.03.2004. godine u Kosovskoj Mitrovici.
2. Jana Tucev, rođena 27.12.1968. godine, iz Kosovske Mitrovice,
ubijena 17.03.2004. godine u Kosovskoj Mitrovici.
Lipljan:
3. Nenad Vesić, rođen 04.07.1950. godine, ubijen 17.03.2004. godine u
19.00 časova ispred porodične kuće (koja je bila u plamenu) u
prisustvu sestre Radmile Vesić i majke Ljubice Vesić
Štrpce:
4. Dobrivoje Stolić, rođen 1955. godine, iz Drajkovca, ubijen
17.03.2004. godine u 22.40 časova na kućnom pragu u Drajkovcu zajedno
sa svojim sinom Borkom.
5. Borko Stolić, rođen 1984. godine, iz Drajkovca, ranjen 17.03.2004.
godine u 22.40 časova na kućnom pragu, a sutradan podlegao ranama.
Gnjilane:
6. Slobodan (Milivoja) Perić, rođen 03.09.1952. godine, profesor,
ubijen 17.03.2004. godine u 20.50 časova u ul. Kralja Petra u
Gnjilanu.
Kosovo Polje:
7. Zlatibor Trajković, rođen 21.09.1942. godine, iz Kosova Polja,
ubijen 17.03.2004. godine ispred škole "Sveti Sava".
Prizren:
8. Dragan Nedeljković, rođen 1943. godine, iz Prizrena, spaljen 17.03.
2004. godine u prizrenskoj Bogosloviji.
Uroševac:
9. Dušanka Petković (71 godina): isterana 17-18. marta 2004. godine iz
svoje kuće u Uroševcu i potom pretučena. Spasili su je pripadnici
grčkog KFOR-a. Albanci su joj odmah potom spalili kuću. Kada je to
čula, umrla je, u bazi grčkog KFOR-a u Uroševcu, od pretrpljenih
duševnih bolova i traume
Srpska Informativna Mreza
sim@antic.org
http://www.antic.org/
