РАЗМИШЉАЊА О МИЛОШЕВИЋУ Ко је све почео Оставио је Србију у стању потпуне економске и политичке слабости, незапамћене још од османских освајања и окупације. Али он није сам започео четири балканска рата и није тежио стварању „велике Србије” Још од времена кнеза Лазара и цара Душана, ниједан српски вођа није био толико познат. Ниједан Југословен, ако изузмемо Тита, није био толико чувен у свету. То је нешто што се Слободану Милошевићу мора признати. У последњим његовим данима било је очигледно да изузетно држи до те познатости, јединога што је још подсећало на године које је провео на власти у распарчаној земљи коју је оставио за собом. Само, немојте сметнути с ума да је та његова познатост умногоме била дело његових противника ван Србије и ван ширег југословенског оквира; ти су противници прерасли у непријатеље који нису успевали да сакрију одушевљење његовим завршним поразима и силно су се радовали његовом утамничењу. „Био је монструм!” трубио је Ричард Холбрук, додајући: „Понекад монструми оставе најдубљи траг у историји. Хитлер, Стаљин. Исто важи и за овог господина”. Обратите пажњу на те две лукаво додате речи – „овог господина”. Разумљиве су, ако се зна да пропали дипломата Холбрук није само учтиво, у знак куртоазног поздрава, стезао наводно крваву руку том „монструму”, већ је са њим неретко пушио фине цигаре и испијао изврстан виски. Оцена Веслија Кларка, пропалог генерала кога је америчка војска послала у пензију одмах после његовог кратког ! и проблематичног командовања НАТО-ом, бледа је копија Холбрукове: за њега је Милошевић био „мали Хитлер”. Откуд овакво бесмислено претеривање? Отуд што се њиме пружа рационална потка којом се оправдава то што су САД и њихови савезници изложили Милошевићеву Србију испрва тешким санкцијама, а потом и бомбама, ракетама и уранијумској муницији. Подједнако је значајно то што су, управо захваљујући таквом претеривању, Мадлен Олбрајт, Бил Клинтон и сви разноразни Холбруци и Кларкови уздигнути у ранг аждаја-убица. Није никакво чудо што главна тужитељка Хашког трибунала оплакује Милошевићеву смрт. Без тако чувеног човека, праве звезде, на оптуженичкој клупи, Карли дел Понте ће бити јако тешко да привуче пажњу и публицитет за нешто за шта многи посматрачи, ако не и већина њих, сматрају да се претворило у траћење средстава и времена. Први пут сам о Милошевићу писао у јесен 1987, кад је унутарпартијским маневрима успео себи да прокрчи пут до врха Савеза комуниста Србије и када је преко својих ађутаната почео да манипулише медијима. Године 1988. покушао сам да добијем интервју са Милошевићем. Стигао сам само до Михајла Црнобрње, у то време његовог економског саветника, који ми је причао како не може да се отме утиску да се Милошевић труди да се заодене Титовим рухом. „Такве су му амбиције”, нагласио је Црнобрња. Наредних година сам шест пута тражио интервју са Милошевићем. Ниједном нисам добио одговор. Jош једна слика која ми се урезала у сећање: шетам вашингтонским улицама са П. Џ. Николсом, стручњаком за Југославију у Стејт департменту и једним од главних твораца казнених економских санкција против Србије. Причамо о ратовима у Југославији. Очи му се одједном зацакле мисионарским жаром, шчепа ме за мишицу и каже: „Имам визију! Видим раковичког радника како се хвата за пиштољ и пуца у Милошевића!” Одмахнуо сам главом: „Погрешно, Пи Џеј. Раковички радници су међу најоданијим Милошевићевим присталицама!” Оставио је Србију у стању потпуне економске и политичке слабости, незапамћене још од османлијских освајања и окупације. Али он није сам започео четири балканска рата. Није тежио стварању „Велике Србије”. Није имао улогу у масакрима око Сребренице. Није био творац плана за изгон Албанаца са Косова. Нити је Тужилаштво у Хагу, са свим временом и средствима која је имало на располагању, иједну од тих оптужби доказало. Какав ће суд о Слободану Милошевићу изрећи историја? Требало је да прође десет година од Првог светског рата да амерички ис�! �оричар Сидни Феј, у своме двотомном делу „Порекло светског рата” (1928–1930) исцрпно и неопозиво покаже и докаже да Немачка није изазвала тај рат. Слутим, међутим, да ће историчарима бити потребно знатно више времена да из корена промене актуелно једнострано виђење стварних узрока ратова вођених у Југославији и праве природе улоге коју је у њима играо Слободан Милошевић. Дејвид Бајндер Бивши дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Београда http://www.politika.co.yu/ Srpska Informativna Mreza sim@antic.org http://www.antic.org/
