Prica ide u nastavcima
Zbog čega se ćuti o posledicama NATO bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom (1)
Povratak Milosrdnog anđela zbog državne nebrige
 |
| Posledice korišćenja obogaćenog uranijuma - stravične |
|
|
|
|
Zorica Miladinović
Niš - Ekološki i medicinski stručnjaci su ovih dana upozorili da bi 2020. godine trebalo očekivati "eksploziju" malignih oboljenja kod građana Srbije (i Kosova i Metohije) koja će, pored ostalog, biti posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u NATO bombardovanju SRJ 1999. godine. Uprkos tome što podaci o porastu malignih oboljenja posle "uranijumskog" rata još nisu pouzdani, medicinska statistika u Srbiji već pokazuje porast obolevanja i smrtnosti od karcinoma. Prema dostupnim informacijama, NATO bombarderi su tokom 78 dana akcije Milosrdni anđeo izbacili 15 tona osiromašenog uranijuma na sedam lokacija na jugu Srbije (uglavnom oko Vranja i Bujanovca), kao i skoro 20 tona na 105 lokacija na Kosovu (najviše oko Prizrena i Peći).
Niš - Ekološki i medicinski stručnjaci su ovih dana upozorili da bi 2020. godine trebalo očekivati "eksploziju" malignih oboljenja kod građana Srbije (i Kosova i Metohije) koja će, pored ostalog, biti posledica upotrebe osiromašenog uranijuma u NATO bombardovanju SRJ 1999. godine. Uprkos tome što podaci o porastu malignih oboljenja posle "uranijumskog" rata još nisu pouzdani, medicinska statistika u Srbiji već pokazuje porast obolevanja i smrtnosti od karcinoma. Prema dostupnim informacijama, NATO bombarderi su tokom 78 dana akcije Milosrdni anđeo izbacili 15 tona osiromašenog uranijuma na sedam lokacija na jugu Srbije (uglavnom oko Vranja i Bujanovca), kao i skoro 20 tona na 105 lokacija na Kosovu (najviše oko Prizrena i Peći).
KARCINOM
| Kad radioaktivnost "prija"? |
Srbija još uvek "ćuti" o posledicama NATO upotrebe osiromašenog uranijuma, te izostaju i sistemske mere kontrole i zaštite zdravlja stanovništva, posebno učesnika rata i izloženih civila. Na sve to, međutim, nedavno su ukazali stručnjaci niškog Fakulteta zaštite na radu, jedinog ove vrste u Srbiji, kao i rukovodioci i epidemiolozi Klinike za onkologiju Kliničkog centra u Nišu. Oglasili su se na tribini o ekološkim i zdravstvenim posledicama kontaminacije osiromašenim uranijumom, pogubnim "sastojkom" nuklearnog otpada. Tribinu je organizovala niška nevladina organizacija Eko lend u okviru projekta koji će do kraja ove godine nastojati da "probudi ekološku svest građana i pokrene ih na aktivno uključivanje u rešavanje problema".
| Bomba - nuklearna centrala |
- Pošto medicinska nauka pokazuje da je za razvoj maligniteta izazvanog osiromašenim uranijumom (odnosno zračenjem) potrebno deset do 20 godina, veoma je izvesno da ćemo u Srbiji 2020. godine imati enormni porast malignih oboljenja, kao i pojavu genetskih modifikacija kod ljudi i životinja. Ali, korišćenjem municije sa osiromašenim uranijumom nije kontaminirana samo Srbija, već je ugrožen i znatno veći prostor pošto se protokom vremena ovaj radioaktivni metal lako širi. Zbog svega toga se nadam da je 1999. bila poslednja godina u kojoj je svet koristio municiju sa osiromašenim uranijumom - upozorava Velimir Nedeljković, redovni profesor Fakulteta zaštite na radu u Nišu.
On kaže da ovakvi podaci i ocene nisu "na platformi antiamerikanizma i antievropejstva, naprotiv". Srbiji je stalo da pripada razvijenom svetu koji insistira na što boljim uslovima života i ljudskim pravima. A osnovno ljudsko pravo je pravo na zdravu okolinu, iz kojeg proizilaze i prava na život i zdravlje ljudi.
- U Srbiji se posle 1999. godine nešto govorilo o bombardovanju municijom sa osiromašenim uranijum, ali je bilo i mnogo laži. Kasnije se o tome malo pričalo. I dok su u svetskim medijima išli napisi o obolelim italijanskim ili nemačkim vojnicima, mi smo uglavnom ćutali i prikrivali, kao da naši vojnici i civili nisu obolevali. Činili smo to verovatno zbog toga što je reč o temi koja je "zgodna" za uznemiravanje javnosti. Ali, vrlo je važno da građani ove zemlje znaju šta nam se dogodilo 1999. i koje se mere mogu preduzeti da bi posledice bile manje. Ne smemo zaboraviti, a da li ćemo oprostiti neka kažu političari - smatra Nedeljković.
On navodi da je posle bombardovanja osiromašenim uranijumom sedam lokacija na jugu Srbije dodatni problem predstavljao nemar države. Nadležni su neposredno po bombardovanju te lokacije samo registrovali, obeležili i "zaštitili na primitivan način - prostom ogradom ili bodljikavom žicom". Na nekim mestima žica je ubrzo nestala, a seljaci su na zemljištu u kojem su se još uvek nalazila zrna s osiromašenim uranijumom napasali stoku. Prema dostupnim podacima žito, voće i povrće sa ugroženih lokacija ipak nije završilo na pijacama u Srbiji.
- Tek prošle godine te kontaminirane lokacije su očišćene, zemljište s njih uklonjeno i zaštićeno u hangarima u Vinči. (Koliko je poznato, s takvim postupkom se kasnilo, pored ostalog, i zbog toga što nije bilo puteva kojima bi buldožeri mogli da stignu do lokacija). Upravo činjenica da je kontaminirano zemljište uklonjeno tek posle šest godina predstavlja veliku opasnost za stanovništvo Srbije. Osiromašeni uranijum se za to vreme raširio našom teritorijom i napasanjem stoke, lanca ishrane, vodotokova i vazduha - kaže Nedeljković.
Prema njegovim rečima veliki problem je i nebriga države za pravilan tretman gvožđa iz tenkova, kao i delova drugih "objekata" na jugu Srbije i Kosovu koji su pogođeni osiromašenim uranijumom. Ovaj radioaktivni metal je, naime, korišćen upravo za bombardovanje oklopnih sredstava, bunkera i utvrđenja, jer ima veliku mogućnost prodiranja i razvija visoke temperature. Osiromašeni uranijum, smešten u samom zrnu - penetratoru, "s lakoćom" je razarao i najtvrđu podlogu.
- Nisu poznata mesta i putevi na kojima se nalazi, ili prolazi gvožđe tenkova pogođenih radioaktivnim zrnom. Nedavno smo čuli da nam je s makedonske granice vraćeno nekoliko vagona otpadnog gvožđa jer je utvrđeno da je radioaktivno. Prethodno je u Međurovu kod Niša dugo stajalo rasuto gvožđe, takođe poreklom s tih isečenih tenkova prethodno pogođenih radioaktivnim zrnima, tako da nam se Milosrdni anđeo još jednom vraća, i to najčešće u vidu otpadnog gvožđa - tvrdi Nedeljković.
On podseća da je pre korišćenja osiromašenog uranijuma u Srbiji (i na Kosovu) on korišćen za bombardovanje u Bosni i Hercegovini. Posledice njegove upotrebe u BIH su, kaže, već "stravične", jer su neka mesta, poput Hadžića, posle samo sedam godina od bombardovanja "izgubila skoro čitavo stanovništvo usled eksplozije raka". Slične posledice po zdravlje ljudi pojavile su se i u drugim delovima sveta u kojima je korišćena ova radioaktivna municija. Osiromašeni uranijum je najpre korišćen u Somaliji i takozvanom Golfskom ratu (u zemljama Persijskog zaliva).
- "Odbrana" zemalja koje koriste municiju sa osiromašenim uranijumom da korišćenjem takve municije nije prekršena Ženevska konvencija, potpuno je neprihvatljiva. Tačno je da, na primer, prilikom bombardovanja SRJ NATO nije koristio nuklearno oružje, jer municija punjena osiromašenim uranijumom nije nuklearno oružje pošto ne izaziva nuklearnu reakciju. Ali, Ženevska konvencija ne zabranjuje samo upotrebu nuklearnog oružja. Projektili sa osiromašenim uranijumom prestavljaju i radioaktivno, i hemijsko, i toksično oružje - svo to oružje zabranjeno je Ženevskom konvencijom. Uz to, projektili sa osiromašenim uranijumom predstavljaju oružje koje neselektivno ubija i nanosi prekomernu bol, što je Konvencijom takođe zabranjeno. U svakom slučaju, da je bilo moći i razuma u svetu upotreba ovakvog oružja mogla je da se sankcioniše upravo prema Ženevskoj konvenciji - ocenjuje Nedeljković.
On kaže da ovakvi podaci i ocene nisu "na platformi antiamerikanizma i antievropejstva, naprotiv". Srbiji je stalo da pripada razvijenom svetu koji insistira na što boljim uslovima života i ljudskim pravima. A osnovno ljudsko pravo je pravo na zdravu okolinu, iz kojeg proizilaze i prava na život i zdravlje ljudi.
- U Srbiji se posle 1999. godine nešto govorilo o bombardovanju municijom sa osiromašenim uranijum, ali je bilo i mnogo laži. Kasnije se o tome malo pričalo. I dok su u svetskim medijima išli napisi o obolelim italijanskim ili nemačkim vojnicima, mi smo uglavnom ćutali i prikrivali, kao da naši vojnici i civili nisu obolevali. Činili smo to verovatno zbog toga što je reč o temi koja je "zgodna" za uznemiravanje javnosti. Ali, vrlo je važno da građani ove zemlje znaju šta nam se dogodilo 1999. i koje se mere mogu preduzeti da bi posledice bile manje. Ne smemo zaboraviti, a da li ćemo oprostiti neka kažu političari - smatra Nedeljković.
On navodi da je posle bombardovanja osiromašenim uranijumom sedam lokacija na jugu Srbije dodatni problem predstavljao nemar države. Nadležni su neposredno po bombardovanju te lokacije samo registrovali, obeležili i "zaštitili na primitivan način - prostom ogradom ili bodljikavom žicom". Na nekim mestima žica je ubrzo nestala, a seljaci su na zemljištu u kojem su se još uvek nalazila zrna s osiromašenim uranijumom napasali stoku. Prema dostupnim podacima žito, voće i povrće sa ugroženih lokacija ipak nije završilo na pijacama u Srbiji.
- Tek prošle godine te kontaminirane lokacije su očišćene, zemljište s njih uklonjeno i zaštićeno u hangarima u Vinči. (Koliko je poznato, s takvim postupkom se kasnilo, pored ostalog, i zbog toga što nije bilo puteva kojima bi buldožeri mogli da stignu do lokacija). Upravo činjenica da je kontaminirano zemljište uklonjeno tek posle šest godina predstavlja veliku opasnost za stanovništvo Srbije. Osiromašeni uranijum se za to vreme raširio našom teritorijom i napasanjem stoke, lanca ishrane, vodotokova i vazduha - kaže Nedeljković.
Prema njegovim rečima veliki problem je i nebriga države za pravilan tretman gvožđa iz tenkova, kao i delova drugih "objekata" na jugu Srbije i Kosovu koji su pogođeni osiromašenim uranijumom. Ovaj radioaktivni metal je, naime, korišćen upravo za bombardovanje oklopnih sredstava, bunkera i utvrđenja, jer ima veliku mogućnost prodiranja i razvija visoke temperature. Osiromašeni uranijum, smešten u samom zrnu - penetratoru, "s lakoćom" je razarao i najtvrđu podlogu.
- Nisu poznata mesta i putevi na kojima se nalazi, ili prolazi gvožđe tenkova pogođenih radioaktivnim zrnom. Nedavno smo čuli da nam je s makedonske granice vraćeno nekoliko vagona otpadnog gvožđa jer je utvrđeno da je radioaktivno. Prethodno je u Međurovu kod Niša dugo stajalo rasuto gvožđe, takođe poreklom s tih isečenih tenkova prethodno pogođenih radioaktivnim zrnima, tako da nam se Milosrdni anđeo još jednom vraća, i to najčešće u vidu otpadnog gvožđa - tvrdi Nedeljković.
On podseća da je pre korišćenja osiromašenog uranijuma u Srbiji (i na Kosovu) on korišćen za bombardovanje u Bosni i Hercegovini. Posledice njegove upotrebe u BIH su, kaže, već "stravične", jer su neka mesta, poput Hadžića, posle samo sedam godina od bombardovanja "izgubila skoro čitavo stanovništvo usled eksplozije raka". Slične posledice po zdravlje ljudi pojavile su se i u drugim delovima sveta u kojima je korišćena ova radioaktivna municija. Osiromašeni uranijum je najpre korišćen u Somaliji i takozvanom Golfskom ratu (u zemljama Persijskog zaliva).
- "Odbrana" zemalja koje koriste municiju sa osiromašenim uranijumom da korišćenjem takve municije nije prekršena Ženevska konvencija, potpuno je neprihvatljiva. Tačno je da, na primer, prilikom bombardovanja SRJ NATO nije koristio nuklearno oružje, jer municija punjena osiromašenim uranijumom nije nuklearno oružje pošto ne izaziva nuklearnu reakciju. Ali, Ženevska konvencija ne zabranjuje samo upotrebu nuklearnog oružja. Projektili sa osiromašenim uranijumom prestavljaju i radioaktivno, i hemijsko, i toksično oružje - svo to oružje zabranjeno je Ženevskom konvencijom. Uz to, projektili sa osiromašenim uranijumom predstavljaju oružje koje neselektivno ubija i nanosi prekomernu bol, što je Konvencijom takođe zabranjeno. U svakom slučaju, da je bilo moći i razuma u svetu upotreba ovakvog oružja mogla je da se sankcioniše upravo prema Ženevskoj konvenciji - ocenjuje Nedeljković.
RECIKLAŽA
On veruje da je odgovor na pitanje zašto (razvijeni) svet koristi ovu municiju prilično jednostavan. Jedna od najvećih mora savremenog čovečanstva je nuklearni otpad. Već ga ima u enormnim količinama (stotinu miliona tona u Americi i još isto toliko u ostatku sveta), a "niko, pa ni nauka, ne zna šta će s njim". Bilo je pokušaja da se on deponuje na dnu okeana i mora, ali se od toga na svu sreću odustalo, jer bi posledice bile katastrofalne. U bližoj prošlosti je, čak, bilo ideja se on šalje u kosmos.
- Jedini način koji je ostao je reciklaža, kako se čini u Japanu (proces u nuklearnim reaktorima se ne sprovodi do kraja nego se prekida, a ostatak uranijumovih šipki reciklira, obogaćuje i ponovo koristi kao gorivo u nuklearnim reaktorima). Drugi način koriste države s velikim prostranstvom, kao što su SAD i Rusija, koje svoj nuklearni otpad deponuju i čuvaju za neka buduća vremena kada će nauka dati odgovor na pitanje šta s tim. Ali, kako su količine postale enormno velike, a sve to preskupo, "neko" u Pentagonu se dosetio da se nuklearni otpad može pakovati u bombe i poslati drugima - smatra Nedeljković.
On veruje da je odgovor na pitanje zašto (razvijeni) svet koristi ovu municiju prilično jednostavan. Jedna od najvećih mora savremenog čovečanstva je nuklearni otpad. Već ga ima u enormnim količinama (stotinu miliona tona u Americi i još isto toliko u ostatku sveta), a "niko, pa ni nauka, ne zna šta će s njim". Bilo je pokušaja da se on deponuje na dnu okeana i mora, ali se od toga na svu sreću odustalo, jer bi posledice bile katastrofalne. U bližoj prošlosti je, čak, bilo ideja se on šalje u kosmos.
- Jedini način koji je ostao je reciklaža, kako se čini u Japanu (proces u nuklearnim reaktorima se ne sprovodi do kraja nego se prekida, a ostatak uranijumovih šipki reciklira, obogaćuje i ponovo koristi kao gorivo u nuklearnim reaktorima). Drugi način koriste države s velikim prostranstvom, kao što su SAD i Rusija, koje svoj nuklearni otpad deponuju i čuvaju za neka buduća vremena kada će nauka dati odgovor na pitanje šta s tim. Ali, kako su količine postale enormno velike, a sve to preskupo, "neko" u Pentagonu se dosetio da se nuklearni otpad može pakovati u bombe i poslati drugima - smatra Nedeljković.
DOKAZI
On dodaje da zasad ne postoji saglasnost između SAD i zemalja članica NATO, s jedne, i država na čijim je teritorijama bačena municija sa osiromašenim uranijumom, s druge strane, o štetnim posledicama koje ona izaziva. Zemlje koje koriste ovakvu municiju drže se "škole" da nema jasnih dokaza da se posledice po zdravlje ljudi na teritorijama na kojima je ona bačena mogu pripisati samo osiromašenom uranijumu. To i jeste teško dokazati, pogotovu u zemljama koje su tehnički nerazvijene. Jer, nauka zahteva i eksperimentalne dokaze i "dokaze na ljudskoj populaciji".
A kako da se zaštite zemlje, među njima i Srbija, koje ne raspolažu "jasnim dokazima"? Prema Nedeljkovićevim rečima Srbija je zakasnila bar šest godina sa sakupljanjem, odlaganjem i čuvanjem kontaminiranog zemljišta (u Vinči), što je "najbolji način zaštite". Preostaje joj remedijacija zemljišta, posebno većih površina koje su bile ugrožene ovakvim dejstvima. To znači da bi na "suspektnim" lokacijama trebalo zasaditi kulture koje iz zemljišta izvlače čestice osiromašenog uranijuma i deponuju ih u koreni sistem, stablo, ili plod. Najveće mogućnosti za deponovanje ima ovas koji se, dakako, posle žetve ne sme koristiti ni za ljudsku, ni za stočnu ishranu. Građanima, pak, preostaje da čitavog (preostalog) života budu "oprezni", ma šta to značilo, posle svega što ih je već uveliko "dotaklo".
Sutra: Opasnost duža od večnosti
On dodaje da zasad ne postoji saglasnost između SAD i zemalja članica NATO, s jedne, i država na čijim je teritorijama bačena municija sa osiromašenim uranijumom, s druge strane, o štetnim posledicama koje ona izaziva. Zemlje koje koriste ovakvu municiju drže se "škole" da nema jasnih dokaza da se posledice po zdravlje ljudi na teritorijama na kojima je ona bačena mogu pripisati samo osiromašenom uranijumu. To i jeste teško dokazati, pogotovu u zemljama koje su tehnički nerazvijene. Jer, nauka zahteva i eksperimentalne dokaze i "dokaze na ljudskoj populaciji".
A kako da se zaštite zemlje, među njima i Srbija, koje ne raspolažu "jasnim dokazima"? Prema Nedeljkovićevim rečima Srbija je zakasnila bar šest godina sa sakupljanjem, odlaganjem i čuvanjem kontaminiranog zemljišta (u Vinči), što je "najbolji način zaštite". Preostaje joj remedijacija zemljišta, posebno većih površina koje su bile ugrožene ovakvim dejstvima. To znači da bi na "suspektnim" lokacijama trebalo zasaditi kulture koje iz zemljišta izvlače čestice osiromašenog uranijuma i deponuju ih u koreni sistem, stablo, ili plod. Najveće mogućnosti za deponovanje ima ovas koji se, dakako, posle žetve ne sme koristiti ni za ljudsku, ni za stočnu ishranu. Građanima, pak, preostaje da čitavog (preostalog) života budu "oprezni", ma šta to značilo, posle svega što ih je već uveliko "dotaklo".
Sutra: Opasnost duža od večnosti
