VESTI iz FRANKFURTA, 29.nov.2007. REPORTER "VESTI" U KUĆANCIMA U SLAVONIJI
SELO SE GASI SA PATRIJARHOM
. U rodnom mestu poglavara SPC ostao samo "Pajin bunar", a meštana iz dana u
dan sve manje . Gojko Stojčević bio je lep, crne kovrdžave kose i voleo je
da peva, priseća se Radojka Žukić(85)
OSTALO MALO SRBA: Srevan Tankosić
U selu Kućanci, u Slavoniji, na mestu gde je nekada bila rodna kuća
patrijarha Pavla, ostao je jedino stari bunar. "Pajin bunar", kako ga zovu
meštani, sa svih je strana zatvoren, kroz vrata mora do njega da se prođe.
Deluje kao crkvica. Pomalo mitski. Svetački. Kao i sam patrijarh. Poslednje
je uporište zaboravu na mesto gde se rodio Gojko Stojčević, kako je
patrijarhovo svetovno ime. Niko više od Pavlove familije u tom selu ne živi.
Dvoje seljana uzima vodu iz "Pajinog bunara", a uskoro bi se moglo dogoditi
da ni tamo više nikoga ne bude. Vlasnici male prizemne kuće, podignute na
temeljima davno srušene rodne patrijarhove, Marija i Dalibor Babić, inače
Romi po nacionalnosti, već dugo traže kupca kako bi prodali svoje imanje i
smestili se negde bliže Osijeku. Ali pošto u toj nameri ne uspevaju kažu da
će otići makar i praznih džepova.
Patrijarhovi duhovni potomci zbog toga strepe. Svaki put ih jeza uhvati na
pomisao da bi uskoro "Pajin bunar", korov mogao da opkoli i "pojede". Dabi
mogao da postane svačiji i ničiji. Da bi možda neko na njemu mogao i da se
iživljava: po njegovim starim i čvrstim zidovima ispisuje grafite, ruga mu
se... Mnoge obuzimaju crne misli, jer kad mu crkvu u rodnom selu ne
poštedeše, zašto bi onda imali milosti prema preostaloj uspomeni na
patrijarha. Jer, tamošnji Srbi pravoslavci bi hteli da uz grobnicu
patrijarhove familije, koju je 1972. godine roditeljima i ostaloj užoj
rodbini podigao episkop raško-prizrenski Pavle, u životu ostane i bunar
Stojčevića. Kao večni svedok rađanja jedne misije u čijoj je duhovnoj
konfiguraciji selo Kućanci samo važan atom u svemiru. Valjda je i to primer
gde upravo iz izrazito sirotinjske sredine izranja veliki čovek - reći će
Pavlove seoske komšije. Verovatno od Boga određen da baš on bude taj koji će
pomagati drugima, jer i sam najbolje zna šta je ljudska nevolja.
Rano ostao bez oca
Patrijarh Pavle, čiji se otac zvao Stevan a majka Ana, imao je brata Dušana,
koji je poginuo u partizanima, i dve sestre, LJubu , rođenu 1927. godine i
Vidu, rođenu 1923. godine i obe su umrle. LJubina kćerka Đurđica živi u
Crnoj Gori gde je 1991. godine izbegla iz Gradca, pored Našica. NJena druga
kćerka Rajna živi u Novim Banovcima. Patrijarh ima i sestričinu Milu u Belom
Manastiru, dok njen sin Gojko živi u Nemačkoj. Patrijarh je rano ostao bez
oca. Mogu reći da smo na neki način i rodbina jer se njegova majka drugi put
udala za mog ujaka Milana Lazića - objasnila je deo patrijarhovog porodičnog
stabla Radojka Žukić.
- Stavićemo na bunar ili u njegovu blizinu spomen-ploču, ograditi ga,
tražiti da bude zaštićen kao naše pravoslavno i nacionalno kulturo dobro. Ne
smemo dozvoliti da nestane. Samo da se malo smiri situacija. Da nam i crkvu
obnove. Srušena je u decembru 1991. godine - kaže agronom Stevo Tankosić,
starosedelac iz Kućanaca, čiji brat ima kćerku Aleksandru Sašu Marković, na
službi upravo u beogradskoj Patrijaršiji. Aleksandra je i profesor na
Fakultetu primenjene umetnosti.
Srušili crkvu da oteraju Srbe
Rodno selo patrijarha Pavla ostalo je bez 70 odsto populacije za vreme
poslednjeg rata. Od 1.600 stanovnika bilo je 80 odsto Srba. Sad je ima 1.000
meštana, a Srba među njima 30 odsto. U kuće onih koji su izbegli uselili su
se Hrvati iz Srema. Kuće im za vreme rata nisu rušene, ali najviše Srba je
otišlo upravo kad im je srušena crkva.
- Bili smo se 1991. godine dogovorili sa Hrvatima da zajedno patroliramo po
selu i čuvamo imovinu. Dvoje nas i njih dvoje u patroli. Ali kad dođe 107.
hrvatska brigada rekoše nam njihove starešine: Ne morate više stražariti,
zašto se mučite, to je naš posao... Čim ga preuzeše, naša crkva odleti u
vazduh... , kaže Stevan Tankosić.
Hteo je izgleda Pavle i nekog od svojih da ima u blizini, da bi barem na taj
način lakše održavao vezu sa zavičajem. Godine su im se jako razlikovale,
ali rodbinska osećanja nisu - dobro su znali da ponekad i zajedničko ćutanje
više govori od usiljene razmene misli. Pogotovo ako se ljudi
pritom mole.
DIGAO SPOMENIK NAJMILIJIM: Porodična grobnica
Patrijarh Pavle imao je malo prilika da se pomoli u crkvi svog rodnog sela,
jer mu obaveze to nisu dozvoljavale. Poslednji put je tamo bio, kako rekoše
naši domaćini, 1980. ili 1981. godine. Ne sećaju se tačno godine, ali dobro
pamte datum - bilo je to za Petrovdan, 12. jula.
- Pavle je bogoslužio u našoj crkvi, a došlo samo nekoliko baba. Bio je zbog
toga tužan i potišten. Malo je govorio, ali na nikoga se i nikome nije
žalio. Nikoga nije zbog tako malo ljudi u crkvi prekorio. Bila su
jednostavno takva vremena. Nisam mnogo mlađa od njega, i dobro se sećam da
je kao mladić bio vesele naravi. Išao bi kroz selo i pevao. A lepo je pevao.
Prekrasno. I sam je bio lep, imao je crnu kovrdžavu kosu - seća se mladog
Gojka Stojčevića, njegova prijateljica iz detinjstva 85-godišnja Radojka
Žukić.
DRUGARICA IZ DETINJSTVA: Radojka Žukić
OSTAO SAMO STARI BUNAR: Dvorište patrijarhove rodne kuće
<<image001.jpg>>
<<image002.jpg>>
<<image003.jpg>>
<<image004.jpg>>
<<image005.jpg>>
