INTERVJU : Aleksandar LJubiša, pisac „Plavo pismo“ o plavom plemenu
Naša istorija je jedan potpuni falsifikat. Nažalost, naša deca sve uče pogrešno. Nadam se da će jednom doći dan kada će ministarstvo prosvete odlučiti da poradi na sasvim novim udžbenicima srpske istorije Nebrojanim pripovestima o dobru i zlu ovih dana pridružila se još jedna. Uokvirena u koricama knjige na čijoj naslovnici piše „Plavo pismo“, ne odajući na prvi pogled neku veću neobičnost. Naslovnica je, doduše, nalik pismu, a delo je potpisano pseudonimom „Profesor Paštrović“. Bila bi to samo još jedna priča, da roman nije napisan samo od reči koje počinju slovom „P“. Iza pseudonima Profesor Paštrović je pisac Aleksandar LJubiša. „Plavo pismo“ zapravo je ćirilica, a „Plavo pleme“ srpski narod... Kako ste napisali „Plavo pismo“? Koliko je bilo teško napisati roman koristeći reči koje počinju samo na slovo „P“? - Pisao sam jednu drugu knjigu koja je izašla pre dve godine. Primetio sam da se izdvojio čitav jedan pasus, jedna priča koja je sadržala samo reči sa slovom „P“. Nisam znao šta da radim s tim. Kao da ga je neko umetnuo. Prvi znak, momenat kada se zapravo sve pokrenulo, dobio sam na neki način prilikom posete manastiru Krušedol, dok sam stajao ispred renesansne ikone Isusove na kojoj on drži svoju knjigu u kojoj je pisalo „Priđite“. Onda sam otišao na Kosovo i dogodilo se da se sve nekako otvorilo. Počeo sam da pišem „Plavo pismo“ i reči su se nizale same od sebe. Nisam imao nikakvih poteškoća s rečima koje počinju slovom „P“. Nizale su se same od tebe. Knjiga sadrži mnogo elemenata iz naše daleke istorije. Kako ste dolazili do građe? - Počeo sam da proučavam našu istoriju i to posebno ona dela koja su se nazivali romantičarskim. Miloš Milojević, Olga Luković-Pijanović, kao i nekih crkvenih otaca. Naročito me je inspirisalo delo „Srbi narod najstariji“, koje je Olga Pijanović napisala posle dvadeset pet godina proučavanja istorije našeg postanka. Po njoj, nažalost, nije nazvana nijedna ulica u ovom gradu. Kako ste odabrali naslov knjige. Zašto baš „Plavo pismo“? - Plava boja vezana je za sve ljude sveta, a posebno za naše pleme, za koje verujem da je poteklo na ovom našem plavom Dunavu. Tu je i najstarije Vinčansko pismo. To Vinčansko pismo proučavao je profesor Pešić koji je imao veoma čudnu sudbinu i proteran je sa ovih prostora zbog toga. Sve to liči na neku paranoju, naizgled, ali nije. „Plavo pismo“ je pseudonim za ćirilicu, to jest za Vinčansko pismo, iz kojeg je i nastala ćirilica. Imate li neku statistiku, koliko ste reči na slovo „P“ upotrebili u romanu? - Koliko reči sam upotrebio? Ne znam. Znam samo da mi je ostalo između nekih dvesta pedeset reči koje nisam iskoristio. Knjiga je višeslojna. Nosi veoma složenu priču o dobru i zlu... - Ovo je večna priča o dobru i zlu. To je jedan segment, a drugi je naša istorija koja se opet ponavlja. Vremena su moderna, a naša sudbina je ista. Neprestano hoće neko da nas proguta. Kao da se neko čudo dešava na našem terenu. Možda smo izvor neke posebne energije, a možda smo samo usputna stanica ka Sibiru. U „Plavom pismu“ pričate o ćirilici.. - Odbrana ćirilice je jedan od mojih prestižnih ciljeva. Ja verujem da su reči eritrociti u krvi. Ako prođete Knez Mihailovom, od pedeset reči ispisanih na reklamama videćete samo jednu ispisanu ćirilicom. Voleo bih da se tu nešto promeni, da nešto krene od nekog novog zakona koji će štititi ćirilicu. Pokazali ste izuzetnu maštovitost u oglašavanju „Plavog pisma“. Nedavno je čitav grad bio preplavljen malim plakatima na kojima je stajao ovaj naziv. ODLOMAK IZ ROMANA „Prvo pominjanje plavog plemena Profesor Paštrović pronalazi početkom praistorije: Posle potopa preživeli pripadnici prvobitnog plemena podigoše preko puta prostranih panonskih polja predivne pristanišne polise. Po plavnom, plodnom Podunavlju, prirodno poče procvat poljoprivrede, posebno povrtarstva. Pitomo Podunavlje prozvaše Plavim Paradajzom. Plavi polisi polagano postadoše pregoleme pijace. Prodaja prenagomilanih poljoprivrednih proizvoda, po pretpostavci profesora Paštrovića, prouzrokova preku potrebu pribeležavanja podataka. Pamćenje podataka postade popriličan problem. Promućurni prodavci, prisiljeni pukom potrebom-propisaše. Počevši pisati prstima po prašini-praktično pronađoše prvo poznato planetarno pismo-protopismo, preteču panskripta, potom prozvano Plavim pismom...“ - Pre ove knjige napisao sam knjigu „Avanti prevaranti“. Imao sam sličan način oglašavanja. Ovaj put sam izlepio oko hiljadu plakata po gradu. Verovao sam da ću uspeti da ubedim barem nekolicinu da se vrate ćirilici, da poslušaju pretke i da se vrate svom pismu. U vašoj priči ključno mesto zauzima Kosovo. - Dogodilo se da, pošto sam napisao veći deo knjige, rukopis dam svom uredniku i prijatelju da ga pogleda. Rekao mi je da je rukopis dobar, ali da mu nedostaje srce. Znao sam da je to Kosovo. Zato sam se odlučio da odem na Kosovo. Priča koju sam poneo odatle zapravo je završila moj roman. Voleo bih kad bi svi naši ljudi barem jednom godišnje otišli da posete Kosovo, pogotovo mladi ljudi. Dok sam bio na Kosovu, svaki čas sam plakao, kako od žalosti, tako od radosti. Tamo, na toj svetoj zemlji sam poverovao da smo mi zaista taj sveti narod. Daće Bog da se sve ono što nam se dole dešava prom http://www.glas-javnosti.co.yu/
