Nobelova nagrada za mir za rat subota, 13 decembar 2008 01:38 Dimitri K. Sajms/NSPM
Bilo je sramotnijih izbora za Nobelovu nagradu za mir od ovogodišnjeg laureta, bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija, ali ne i nelogičnijih. Šta god da se kaže o severnovijetnamskom komunističkom lideru Le Duk Tou i vođi PLO Jaseru Arafatu, oni su Nobelovu nagradu za mir dobili na osnovu stvarnih dostignuća, ili barem dostignuća koja su u to vreme izgledala stvarno: Pariski mirovni ugovor koji je To zaključio sa Henrijem Kisindžerom 1973. i Ugovor iz Osla koji je Arafat zaključio sa Jicakom Rabinom 1993. Ni jedan od ovih sporazuma nije dugo trajao, a krvoproliće i izdaja ubrzo su usledili u oba slučaja. Ali u vreme kada je nagrada dodeljena, nakratko je izgledalo kao da je to veliko diplomatsko dostignuće. Nije baš tako u slučaju gospodina Ahtisarija, koji je, iako je zvanično poznat po dugoj karijeri posredovanja u svetskim konfliktima, u skorije vreme najpoznatiji po svojoj pogubnoj ulozi u pripremi nezavisnosti Kosova. Upravo ta nezavisnost, proglašena u jasnoj suprotnosti sa međunarodnim pravom i uprkos čvrstom protivljenju Srbije kao demokratske države i članice UN, koja je ovim efektivno podeljena, doprinela je najskorijem konfliktu između Rusije i Gruzije oko Abhazije i Južne Osetije. Rusija je te dve separatističke enklave priznala kao nezavisne države i Gruzija ih je sada verovatno na duže vreme izgubila, ako ne i zauvek. Bilo je lako predvideti ovakav ishod, i zaista je i bio predviđen unutar i van Bušove administracije, gde ubrajam i sebe. Rusija je bila prilično jasna kada je rekla da će nezavisnost Kosova bez pristanka Srbije i Saveta bezbednosti UN neizbežno stvoriti presedan za Abhaziju i Južnu Osetiju, i Gruzija je podjednako jasno stavila do znanja da neće tolerisati da joj ove dve teritorije sve više izmiču kontroli. Ahtisari ne može pobeći od krivice za konflikt na Kavkazu u avgustu. Godine 2005. tadašnji generalni sekretar UN Kofi Anan, imenovao ga je da upravlja pregovorima o „konačnom statusu“ Kosova, ali se on nikada nije ni najmanje pretvarao da je nepristrasan posrednik. Od samog početka, Srbima i kosovskim Albancima je jasno stavio do znanja da je nezavisnost Kosova jedini mogući ishod razgovora. To je ostavljalo malo podstreka stranama, posebno kosovskim Albancima, za dostizanje kompromisa, i dejstveno je onemogućilo bilo kakvo rešenje putem pregovora. Ahtisari nije ozbiljno pokušao da istraži moguću podelu Kosova, kao produžetak roka za postizanje nezavisnosti, ili bilo šta što bi demokratski izabranoj Vladi u Beogradu pružilo mogućnost da odbrani sporazum pred veoma skeptičnim političkim telom. Rezultati Ahtisarijevog rada su dobro poznati. Kao prvo, Kosovo je jednostrano proglasilo svoju nezavisnost kršeći Rezoluciju 1244 UN kojom je okončan rat između NATO i Jugoslavije (u to vreme je i sam Ahtisari učestvovao u pregovorima o okončanju bombardovanja). Zatim je izbio rat između Rusije i Gruzije, vodeći do neizbežnog poraza vlade Mihaila Sakašvilija, najbližeg saveznika Sjedinjenih Država sa postsovjetskih prostora. A ta borba je gurnula Sjedinjene Države i Rusiju ka novom sukobu u trenutku kada je Vašingtonu potrebna saradnja Rusije u mnogim bitnim oblastima, uključujući Iran i Avganistan. Bušova administracija je otvoreno prihvatila Ahtisarija kao promotera stava SAD tokom procesa koji je vodio – i Srbi i Rusi su na njega gledali kao na takvog. Ruski zvaničnici tvrde da kada su više puta pokušali da ohrabre Ahtisarija da Beogradu ponudi više, on je sugerisao da svoje predloge prvo izlože Vašingtonu. Tokom Hladnog rata, termin „finlandizacija“ odnosio se na spremnost Finske i drugih manjih država u okolini Sovjetskog Saveza da spoljnopolitičke smernice dobijaju od svog velikog brata sa istoka, štiteći svoju nezavisnost. Ubrzo posle pada SSSR došlo je do obrnute finlandizacije kada je Marti Ahtisari, izabran za finskog predsednika 1994, i kao takav postao predstavnik za primer u bivšim sovjetskim država-klijentima koje su požurile da svoju odanost stave na raspolaganje Sjedinjenim Državama. Njegov omalovažavajući stav prema zabrinutosti Rusije podržan je mišljenjem javnog mnjenja u Finskoj danas, koja ima najizrazitiji anti-ruski stav u Evropi (62% Finaca u istraživanju Galupa iz novembra 2008. ima „veoma negativan“ ili „prilično negativan“ stav o Rusiji), odmah nakon – jel’ možete da pogodite? – Kosova (73% prilično ili veoma negativan stav). Neobično je to da Finci imaju negativnije mišljenje o Moskvi od Poljaka i Litvanaca, koji su pretrpeli više uvreda od Moskve. Izgleda da se od dobrovoljne saradnje sa SSSR postaje agresivniji prema njegovim naslednicima nego kada si prinuđen na pokornost i kada pružaš hrabri otpor. Danas je u Oslu održan koncert u počast Martiju Ahtisariju. Pretpostavljam da nisu svirali ruski vojni marš – ali to su Gruzini morali da čuju zbog neuspelog posredovanja gospodina Ahtisarija oko Kosova. I lekcija za američku spoljnu politiku: Americi su potrebni promišljeni prijatelji, a ne ulizice koji često stvore više problema nego što ih reše. Dimitri K. Sajms je predsednik Nikson centra i izdavač The National Interest-a. (11.12.2008, The National Interest) http://www.nspm.rs/savremeni-svet/nobelova-nagrada-za-mir-za-rat.html?alphabet=l
