*Dušan Tubić* *Ćorsokak anglofilske spoljne politike *
Samo onima koji imaju slabo, ili nikakvo istorijsko pamćenje, može današnja politika Londona izgledati kao nekakvo iznenađenje i novost. Ista ta politika, direktno protivna, da kažemo tako, vitalnim srpskim nacionalnim interesima, postala je već „tradicionalna" i kao takva je na ovim prostorima prisutna već više od jednog veka. Tu i takvu, po Srbe štetnu politiku, izgleda da svi vide, osim samih Srba, koji se još u značajnoj meri uljuljkuju u mitove o „našim saveznicima" (naročito oni koji preziru „srpske mitove"). Ne znamo šta je sve potrebno da se desi i šta treba da uradi Velika Britanija da bi se neki oslobodili od te nekritičke anglofilije kojoj podleže dobar deo domaće intelektualne i političke elite. Naš mladi i medijski energični ministar spoljnih poslova (do juče „zaslužni" savetnik predsednika Tadića) je „intelektualno stasao" u Engleskoj, pa kao engleski đak ovde predstavlja primer te anglofilske struje, čak u većoj meri nego njegov imenjak i prethodnik na mestu ministra spoljnih poslova. Istovremeno, značajan deo naše intelektualno-političke elite je oboleo od nekritičkog kopiranja zapadnih uzora i opravdavanja njihove nepravedne politike prema Srbiji. Nije problem što je neko sklon ovoj ili onoj državi, već da li ta „sklonost" prelazi dopuštenu granicu koja deli prijateljske odnose od servilnih. Stoga imamo problem da shvatimo ko kod nas vodi kakvu i „čiju" politiku, da li je neko od naših demokratskih političara „naš lobista kod njih" ili „njihov kod nas". Bilo kako bilo, činjenica je da su rezultati do sada viđene politike ništavni. Nije prošao ni jedan dan od Tadićeve pobede, a Evropa je donela odluku da šalje svoju misiju na Kosovo i da time pokuša zaobići Savet bezbednosti, da na mala vrata izgura projekat nezavisnog Kosova. Nisu mogli sačekati ni nedelju-dve da Tadić proslavi pobedu već su odmah izvršili udar po pozicijama „demokratski orijentisanih političkih snaga". Kada je konačno odlučno reagovao Koštunica i sprečio potpisivanje beznačajnog papira kojim bi posredno prihvatili „Ahtisarija", digla se medijska kuka i motika. Opet su naši anglofili i europejci ponavljali svoje fraze da je na delu „blokada evropskih procesa" i slične koještarije. Sa druge strane, ogolila se pozicija svih onih koji su do sada delovali sa anglofilskih (i amerikanofilskih) geopolitičkih pozicija. Kako će sada, kada je očito da Britanija predstavlja glavnog lobistu nezavisnog Kosova, objasniti Srbima da nam je London prijatelj, a Moskva nije. Stvarno je to velik intelektualni izazov za one koji govore kako su nam oni prvi prijatelji, iako to mi, zapravo, danas nekako ne vidimo. Kako uči Karl Šmit, temelj svesti jedne političke nacije je razlikovanje prijatelja od neprijatelja. Naši politički anglofili su najbolji primer ideološke zaslepljenosti koja ignoriše neprijatnu istinu. Kada njihov London, gotovo panično pritišće EU da što više zemalja prizna nezavisnost Kosova, to kod njih ne izaziva ni malo kritičkog osvrta. To nas podseća na to kako su nekada komunisti ideološki rigidno branili svaki Staljinov i sovjetski spoljnopolitički potez, ma kako on bio poguban. *Savet za jedan novi Savet* Da bismo objasnili o čemu govorimo, uzećemo za primer Spoljnopolitički savet ministra inostranih poslova. Kada se on analizira, stvari postaju mnogo jasnije. U tom Savetu našeg mladog ministra sede prikriveni i neprikriveni „anglofili": Vojin Dimitrijević, Sonja Biserko, Goran Svilanović... Poznate su nam izjave Vojina Dimitrijevića o „potrebi savezništava sa Englezima i Francuzima", kao i da je „tu šansu Milošević uspeo da pokvari i uništi". Istovremeno, često su članovi ovog Saveta imali izjave koje nisu pozitivne po Rusiju i Nemačku, dok su Anglosaksoncima uvek, bez ostatka bili „naklonjeni". Čak i danas, kada ovi žele da nam oduzmu 15% teritorije, oni za njih predstavljaju i dalje naše „tradicionalne saveznike". Šta je za njih merilo savezništva – to što nam neće tražiti 50% teritorije? Uslov za novu i proaktivnu spoljnu politiku su i ljudi koji imaju drugačije i šire poglede od postojećih. Umesto ovakvog saveta, nama je potreban ozbiljan spoljnopolitički savet, sastavljen od ljudi koji uravnoteženo posmatraju našu poziciju u svetu, a ne od ljudi koji otvoreno ili posredno lobiraju samo za jednu stranu. Naravno da nam, kao protivteža ovom i ovakvom savetu, ne treba neko proruski ili germanofilski orijentisano spoljnopolitičko savetodavno telo, već takvo u kome će sedeti koliko-toliko objektivne i autonomne ličnosti. Ni anglofilski, ni rusofilski, a ni evrofilski, već „srbofilski spoljnopolitički savet". Dakle on bi morao biti sastavljen od ozbiljnih i patriotski orijentisanih ljudi, koji su možda skloniji ovoj ili onoj geopolitičkoj orijentaciji, ali kojima je ipak pre naš nacionalni interes prevashodni prioritet. Takva su, uostalom, gotovo sva spoljnopolitička tela civilizovanih i razvijenih država. U spoljnopolitičkom savetu ne treba da sede političari, već oni koji bi trebalo da ih savetuju. Osim toga, ono malo ozbiljnih, stručnih i savesnih ljudi koje imamo u Srbiji nije uključeno u rad Saveta, već su to perjanice jedne geopolitičke orijentacije koja se po Srbiju pokazala kao ćorsokak. U često apostrofiranoj „demokratiji" SAD-a, analogan Savet čine upravo najbolji stručnjaci, ljudi sa velikim iskustvom u spoljnoj politici i osvedočene patriote, kojima je nacionalni interes na prvom mestu – a ne politički najpodobniji. Umesto ovih ljudi, Savet bi bio mnogo ozbiljniji i imao autoritet u javnosti kada bi članovi bili, na primer, Dragoljub Živojinović, Nikola Moravčević, Obrad Kesić, Srđa Trifković, Đorđe Vukadinović, Slobodan Antonić, Leon Kojen, Dušan Bataković, Predrag Marković ili neki drugi poput njih. Ti ljudi, iako se ne slažu oko nekih pitanja, bi mogli da sa autoritetom iznose svoje argumente i da kao zaključak budu doneseni ozbiljni i dobro izbalansirani predlozi. Ne bismo morali da „zaboravimo prošlost" (kako nam neki savetuju, a članovi su ovog postojećeg Saveta), a verovatno bi bili bliži formilisanju realnije, i u nacionalnom interesu utemeljenije spoljne politike. Verovatno bi tada jasnije znali ko su nam prijatelji, a ko neprijatelji, sa kim treba da sarađujemo, a sa kime jednostavno ne vredi. *Nojevska spoljna politika* Kako stvari stoje, mi danas imamo čudnu situaciju da nas naša spoljna politika, oličena u ministru i njegovom Savetu, vodi u pravcu Anglosaksonaca, a da oni istovremeno rade na proglašenju, a kasnije i na priznanju kosovske nezavisnosti. Takav mazohizam ne može da se objasni racionalno. Kako oni mogu da objasne da mi i dalje uporno usmeravamo naš brod u pravcu Londona, a da odatle redovno dolaze političke odluke koje pripremaju nezavisnost Kosova. Da li ćemo se na takvu takvu englesku politiku i dalje „praviti Englezi" i prihvatati je kao „prijateljsku", ili ćemo se otrezniti?. Kad se kaže „kad su nam to Rusi pomogli" ,niko da odgovori na pitanje „a kad nam to Englezi nisu odmogli" u protekla dva veka. Tokom devetnaestog su održavali u životu „bolesnika sa Bosfora", da se ne bi balkanski Sloveni oslobodili i, ko zna, otišli u pravcu ruske ili nemačke sfere uticaja. U dvedesetom veku su više puta podržavali hrvatske agresivne aspiracije i napade na Srbe. Nije bilo slučajno ni što su se okrenuli od srpskog vođa Draže prema hrvatskom komunisti Titu (iako to „ideološki nije imalo logike"), kao ni podrška „nesvrstanoj politici" titoističkog režima. U vreme raspada SFRJ su dosledno bili na strani Hrvata, bosanskih muslimana i Albanaca. Pitamo anglofile na pozicijama od značaja, da li i dalje veruju u bajke koje su sami izmislili o „prijateljima sa Zapada", iako je jasno da tu može biti samo interesa. Da li se možda veruje da su nepravde koje su nam dosudili zapravo pravedno i realno rešenje? Nažalost, vi niste rešenje za naše probleme, pa čak ni uspešna anestezija, dok ne prođe još jedna amputacije od Srbije. Vi znate vrlo dobro da je Amerika svoju politiku prema Evropi, Balkanu, Srbiji, nasledila od – Londona. A šta su nasledili, i kakvu politiku danas SAD sprovode, svi jako dobro znamo (posebno od 1999. godine). Ona se bori (pod parolom borbe protiv ideje „velike Srbije") za Srbiju što užu, kraću, manju, pod zemljom, van zemlje, bez ponosa i časti, siromašnu, ubogu i jadnu. I vi im, jadni „anglofilci", u tome svesrdno pomažete! A šta vi, „dragi naši anglofilci", mislite o svemu ovome – da li i dalje verujete da su nam prijatelji? Da li zaista, i sada kada se očekuje „proglašenje & priznanje", verujete u propagandne bajke da je to sve bilo zbog „diktatorskog režima Slobodana Miloševića", ili pak da je to jedna strateški postavljena dugoročna politika, koja je postojala i pre, a postoji i posle njega? Znamo da vi i dalje sebe i druge ubeđujete da je to što vi mislite istina i da je to sve „samo zbog Miloševića" – iako vas realnost svakodnevno demantuje. Danas prisustvujemo potpunom krahu naše anglofilske spoljne politike posle Petog oktobra, na kojoj jalovo i sve manje ubedljivo insistiraju domaći „evropejski" mitomani. No danas više niko ne može da se opravdava neznanjem i naivnošću, jer su gotovo sve maske pale. Šta će biti, niko ne može predvideti, ali je jasno da niko u Srbiji više nema opravdanja da se „pravi Englez". www.nspm.org.yu [Non-text portions of this message have been removed]
