http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Olakshavajuce-okolnosti-umesto-amnestije.lt.html
CIA u Srbiji Olakšavajuće okolnosti umesto amnestije Mnogi su se naši političari i javne ličnosti zaigrali i pomislili da su američki miljenici pa im se to olupalo o glavu, kaže bivši šef RDB Goran Petrović Olakšavajuće okolnosti umesto amnestije Goran Petrović Mnogi su sa naše političke i javne scene umislili da su američki miljenici pa im se to olupalo o glavu. Pitanje je da li će i Jovica Stanišić da završi tako što će mu odvaliti 15 godina paušalno ili će imati neki efekat obraćanje CIA Hagu. To nije negiranje njegove optužnice, nije amnestiranje Stanišića od dela koja su navodno počinjena, već su ovo prilozi za biografiju Jovice Stanišića kao olakšavajuće okolnosti koje bi sud mogao da uzme u obzir – kaže Goran Petrović, bivši načelnik Resora Državne bezbednosti (RDB). – Ovo nije poruka: on je čovek CIA, pustite ga kući. To se neće desiti. Nego: nego ispitajte zločine, ako je on šta radio, i kada budete donosili odluku imajte na umu da je on pored tih nekih loših stvari – ako ih je uradio – uradio i neke dobre. I to je krajnji domet te informacije. Stanišićeva saradnja se u medijima dvojako tumači? Komunikaciju morate da imate i ona postoji na međudržavnom nivou, na nivou diplomatije, pa i na nivou obaveštajnog sektora. Budući da je niz godina bio na čelu službe i da je bio savršeno informisan, Stanišić je, naravno, bio rado viđen sagovornik. Da sam ja direktor CIA, želeo bih da pričam sa njim. S kim da pričam, sa Mirkom Marjanovićem? On nije komunicirao samo sa Amerikancima. Ja sam razgovarao sa svim živima. I sa francuskim šefom službe, grčkim, mađarskim, slovenačkim. Svi oni žele da čuju od prvog čoveka službe šta on misli o zločinima, Kosovu... Nije nikakva fama više da sve tajne službe među sobom sarađuju, da se saradnja uspostavlja prvo na nivou direktora, zatim ide saradnja na nivou analitičara, razmenjuju se informacije o terorizmu, kriminalu itd. Dolaskom Jovice Stanišića na čelo RDB počela je da se uspostavlja ta saradnja i mislim da su oni dobacili do respektabilnog broja od pedesetak službi. Jedan od poslova kojih sam se ja prihvatio 2001. bilo je ponovno uspostavljanje te saradnje, jer se za vreme Radeta Markovića to svelo na saradnju sa jednom službom – Kinom. Ako je to bio partnerski odnos između Stanišića i CIA, kakav je interes američke obaveštajne službe da dostavlja Haškom tribunalu informacije kojima se Stanišić predstavlja u pozitivnom svetlu? Postoje dve ozbiljne činjenice kada je reč o Stanišiću i CIA. Prvo, da je direktor CIA Džordž Dojč posetio Beograd. Ne znam da li direktor CIA baš kao i predsednik SAD ima 20 takvih poseta godišnje. Drugo, da je CIA – a mi komentarišemo novinski tekst koji niko nije demantovao – poslala Hagu informacije o Stanišiću. Ne pratim uopšte Hag, ali ne pamtim da je CIA ili bilo koja druga zapadna služba dostavila tribunalu bilo kakve informacije, iako je Karla del Ponte godinama vapila za njima. To je činjenica koja ne može da se prenebregne koja je vrlo mistična i interesantna. Ono što je CIA dostavila Hagu su opštepoznate stvari, ništa što bi predstavljalo fascinantno novu stvar. I meni se čini da je to pitanje pijeteta prema Stanišiću. Kakav efekat ta informacija može da ima? Nisam stručnjak za Hag, ali me interesuje šta će učiniti sa Šešeljom i Stanišićem: da li će Šešelj dobiti 20 godina za verbalni delikt i šta će biti sa Stanišićem. Da li će i on proći kao mnogi famozni „američki ljudi”, mnogi političari i ljudi sa srpske javne scene, ljudi iz DOS-a, među kojima i Momčilo Perišić, koji su umislili da su američki favoriti i ozbiljno se zaigrali, pa su mislili ja sam CIA i sa Amerikom, i sve je u redu. Velike sile i službe nemaju emocija. Kada pitate koga više vole, mene ili Radeta Bulatovića, oni će vam reći – Bulatovića, on im je sve odneo, a ja sam im davao informacije za koje sam mislio da treba da se razmenjuju. Oni koriste svaku priliku, i ako nađu budalu koja će da im odnese arhivu, oni će da kažu – super. Da li za uspostavljanje saradnje sa drugom tajnom službom mora da postoji državna odluka? Apsolutno ne. To je nešto što je uobičajena praksa svuda u svetu. Možemo često da čujemo kako najjače službe na svetu 40 odsto informacija dobijaju legalnim putevima, 50 odsto razmenom, a samo 10 odsto klasičnim obaveštajnim radom. Kada je pravi čovek došao na čelo službe, a to je Stanišić, mi smo počeli tu saradnju, koju sam ja nastavio i imamo je i danas. Ako direktor ne obaveštava nadređenog o svojim kontaktima, da li on može da pređe dozvoljenu liniju? Podrazumeva se da šef službe obaveštava svog nadređenog. Ministar Dušan Mihajlović i ja smo bili zajedno, recimo, u Vašingtonu, Parizu. Postoji i Uprava za saradnju sa drugim tajnim službama i ona sve informacije, pa i one koje se dobijaju kroz razmenu, dostavlja državnom rukovodstvu. To je i pitanje poverenja. Ako neki Milošević postavi Stanišića, to znači da je imao poverenja u njega. Ne može Stanišić da sakrije da je Dojč bio u Beogradu. Da li je Stanišić mogao da da informaciju koju nije smeo? To je večno pitanje. Ja sada pričam sa vama – da li to znači da vi radite za službu ili služba radi za vas? Morate da razgovarate da biste bili informisani, a da biste nešto dobili nešto morate i da date. Razgovaraju dva ministra, pa jedan kaže: ovo je nezvanično i to je nešto što je normalno i uobičajeno. Da li je pređena granica ili nije, to je stvar iskustva i stvar talenta, koncentracije i svega ostalog. Da li je Stanišić mogao da pređe tu granicu? Imate te dve opcije. Imate profesionalca, pametnog i informisanog čoveka, s kojim svi hoće da razgovaraju i koji želi da razvija saradnju i sa CIA i sa drugim tajnim službama, što je u interesu zemlje. I imate krajnost koja kaže da je Jovica Stanišić radio za CIA, što podrazumeva da je bio njen saradnik kako bi dobijao novac ili je to bio zato što je mrzeo Slobodana Miloševića. To je van pameti. Šta je motiv osim stručne i profesionalne saradnje? Pare? Stanišić je bio načelnik RDB u vreme ratova, šverca, kriminala. Njegov školski drug Mihalj Kertes bio je na čelu carine, Stanišić je mogao da uzme koliko god hoće. Ideološki motiv ne postoji jer Stanišić važi za patriotu i srpskog nacionalistu. A kako važi i za profesionalca, nameće se zaključak da je reč o čoveku koji uviđa da je saradnja sa tom velikom službom nešto što je korisno za zemlju. Svako sa dva grama mozga na njegovom mestu bi uradio isto. Ne vidim drugi motiv. T. D. [objavljeno: 03/03/2009] [stampaj] [posalji]
