Da je Zoran živ, bili bismo u Evropi, umesto toga upali smo u mitomaniju i laž
11.03.2009. Šest godina od ubistva Zorana Đinđića Šest godina posle ubistva premijera Zorana Đinđića Srbiju pored brojnih skandala, međunarodnih i unutrašnjih političkih problema potresaju i posledice svetske ekonomske krize. Građani nemaju jasnu sliku o uzrocima siromaštva, a vlast nema pravi plan da državu i društvo izvuče iz krize. Zoran Đinđić je govorio istinu, imao plan i vredno radio, kažu sagovornici „Borbe" sećajući se njegovog entuzijazma. Novca nema, to je svima jasno, a odluka Vlade da se opredeli isključivo za štednju nije dovoljan korak, tvrdi ekonomista Goran Nikolić. „Đinđić bi uradio ono što je bilo karakteristično za njega, neumorno bi išao po svetu i bio vrlo aktivan u traženju koncesionih i komercijalnih zajmova. To je ključno u krizi i to bi Đinđić sigurno prepoznao. Nije najvažnija stvar da se smanji domaća potrošnja, već da se zaduži u svetu, da se donese neophodan novac u zemlju kako bi se ona razvijala", objašnjava Nikolić. Pored pomoći iz inostranstva, Zoran Đinđić bi znao šta treba činiti s novcem koji smo sami uštedeli, tvrdi poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić. „Đinđić bi ukinuo neracionalne troškove i pokušao da zaustavi kumulaciju nepotrebnih kadrova i poslova. Taj višak resursa bi jednim delom prebacio na realizaciju vitalnih državnih ciljeva, a drugim delom na ekonomske podsticaje", rekao je Šabić. Đinđić bi narodu rekao istinu, pravovremeno i bez uvijanja, koliko god da je ona strašna. Pored toga, ponudio bi i rešenja koja bi građanima dala realnu nadu, plašio bi špekulante, a hrabrio normalan svet, kaže za „Borbu" bivši premijer Srbije i Đinđićev zamenik u DS Zoran Živković. Nekadašnji bliski saradnik ubijenog premijera dodaje da bi veliko razočarenje za Đinđića bila današnja politika Demokratske stranke, jer se ostali, kakao je rekao, ponašaju očekivano loše. „Đinđić bi sastavio krizni štab od predstavnika ekonomske nauke, privrednika (velikih i malih), bankara i sindikata. Štab bi prvo utvrdio uzroke stanja, a zatim i terapiju za izlazak iz krize. Pošto je ovo kriza tražnje, a ne kriza ponude, prvi korak bi bio poresko rasterećenje poslodavaca sa adekvatnim povećanjem plata radnika od oko 20 odsto. Nešto slično predlogu koji je iznela Asocijacija malih i srednjih preduzeća. Štab bi ostao u permanentnom zasedanju do izlaska iz krize", kaže Živković. U javnosti u Srbiji sve su vidljiviji stavovi da bi država, da nije bilo atentata 12. marta 2003. godine, bila mnogo bliže Evropskoj uniji, kojoj godinama teži. Šest godina je danas samo veliko izgubljeno vreme, jer ideja sveobuhvatnih reformi nije mnogo odmakla. Sagovornici „Borbe" se slažu da smo, samo pre nekoliko godina, mogli mnogo efikasnije da rešimo mnoge probleme koji pritiskaju državu i društvo, jer nije bilo svetske ekonomske krize da nas u tom procesu dodatno ometa. Poslanica DS u Skupštini Srbije Gorica Mojović kaže da Đinđić nikome ne bi davao lažnu nadu jer to nije bio njegov stil, jer su istina i rad bili njegov princip, koji danas, prema njenim rečima, mnogima nedostaje. „Da je ostao živ, bili bismo narod koji je naviknut da gleda istini u oči. Ali mi smo ponovo počeli da verujemo nekim nedovoljno jasnim, maglovitim i lažnim obećanjima. Pali smo ponovo u mitomaniju i laž. Imali smo dovoljno vremena da stvari naučimo da gledamo otvorenim očima, ali nismo to učinili. Đinđić je zaista mogao da izvuče Srbiju iz krize", dodala je Mojovićeva. Srbija bi sigurno imala mnogo bolji međunarodni položaj i na unutrašnjem planu ne bi bila u ovako lošem stanju, pa bi se bolje borila s krizom koja je potresla ceo svet, kaže za „Borbu" Čedomir Čupić. „Današnja ekonomska kriza nije krenula odavde, već od onih od kojih zavise krediti i investicije koje su nam neophodne. Kada je zemlja u ovako lošoj situaciji, kada je ovako slaba i siromašna, onda je teško potresa velika kriza koja je potresla i mnogo jače od nje, one od kojih očekuje pomoć", kaže Čupić. Program Zoran Đinđić je bio prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. Za vreme njegovog mandata otpočeo je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi. Prema oceni zapadnih diplomata, Đinđić je doprineo izgradnji dobrih odnosa sa svim zapadnim zemljama, posebno sa SAD. On se snažno zalagao za saradnju s Haškim tribunalom, tokom njegovog mandata uhapšeno je nekoliko haških optuženika, među kojima i Milošević. Đinđić je probleme Kosova i juga Srbije video i prihvatao kao „nasleđene", one koje je napravila prethodna vlast koja „nije umela da probleme rešava političkim sredstvima". „Prepustite nama našu šansu da probamo na naš način. Mi hoćemo novu politiku, da drugim sredstvima rešimo probleme koje vi niste rešili. Od ekonomije do Kosova problemi su katastrofalni, ali ste ih vi napravili. Od ekonomije do Kosova, sve sami porazi", rekao je Đinđić obraćajući se poslanicima Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke koji su kritikovali program njegove vlade. „Želimo da pokušamo da uspostavimo vezu između Srbije i Kosova, odnosno Albanaca i Srbije, i da Srbija ima neki uticaj na Kosovu i da pokušamo da pojačamo taj uticaj", poručio je Đinđić. Na primedbe da nije patriota Đinđić je odgovarao oštro: „Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju da idu po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati i mi smo u ovom smislu velike patriote." Bojana Škrnjić http://www.borba.rs/content/view/3495/123/ [Non-text portions of this message have been removed]
