Uvodnik
Srbija ili NATO atomsko skladište Broj 98 | Piše: Milorad Vučelić • 22. januar 2010 Srbija je jedina zemlja na svetu koja je rešila da najveću propagandnu laž usmerenu protiv nje zvanično proglasi državnom istinom. To nikada i nigde nije bilo. Primera radi, neuporediva Nemačka je svoje namirivanje grehova nacističke prošlosti završila za manje od jedne decenije. Za razliku od srpske njena krivica je počivala na činjenicama i istini o genocidu i masovnim u desetinama miliona izraženim ratnim zločinima. Srpski grehovi počivaju na golim propagandnim lažima i najpodmuklijim izmišljanjima i preuveličavanjima. Nemci već dugo i sve češće i sve više osuđuju saveznike zbog brutalnog, i kažu, nepotrebnog, i osvetničkog bombardovanja Drezdena na samom kraju rata, a vlastodršci Srbije i njeni medijsko-propagandni i nevladini poslušnici se naprosto ubiše u pokušaju da naknadno opravdaju i legitimizuju sva bombardovanja NATO-a i sve počinjene zločine prema srpskom narodu. Reč je, dakako, o rezoluciji o „genocidu“ ili „lokalnom genocidu“ u Srebrenici. Zahvaljujući medijskim i novinarskim poslušnicima Srbija to mora da trpi i kao zadavljena ćutke podnosi. Na tom poslu nametanja lažnih krivica će se uskoro naći i poslanici srpske skupštine. Da ukaže na prave domete, ulogu i zadatak ove rezolucije i rast „međunarodnog kredibiliteta Srbije“ postarao se hrvatski predsednik Stipe Mesić. On bi kao predsednik Hrvatske koja je članica NATO-a na čelu NATO vojnih jedinica izvršio oružanu intervenciju na Republiku Srpsku. NATO snage bi ponovo napale jednu suverenu državu i srpski narod. Srpske vlastodršce ni to ne može odvojiti od njihovog NATO obožavanja. Što nas NATO više bombarduje i vojno preti to je više razloga za ulazak u njega. Da je Srbija, kojim slučajem, već u ovom vojnom savezu, naše velmože ne bi oklevale, ne bi davale Hrvatima borbeno preimućstvo – oni bi prvi napali Republiku Srpsku. Ovako srpskim medijskim vlastima ostaje samo to da Mesićev istup okarakterišu kao „skandalozan“, baš kao da je uhvaćen da na Trgu Bana Jelačića kako javno vrši nuždu. Što se samog Mesića tiče on je dosledan. On je pravi i dostojan potomak svojih predaka koji su s fašistima bili pred Staljingradom.To nikada nije zaboravio ni izneverio. Srpski vlastodršci i njihove propagandne sluge bi, kakvi su danas i opsadu Staljingrada ocenili „skandaloznom“ i ništa više. Javnost Srbije ne bi bila previše iznenađena da se otkrije da su u našoj zemlji nekom poverljivom uredbom vlade uvedena neka krivična dela i kazne mimo krivičnog zakona pa i ustava. Nikom u Skupštini Srbije ne bi palo ni na pamet da tim povodom napravi bar anketni odbor. To pokazuje situacija u vezi i sa izborom sudija i navodnim ili stvarnim uplitanjem BIA-e u taj posao. Možda je ćutanje i opravdano. Na neki način ono je čak ohrabrujuće. Zašto? Sve do ovog otkrića smatralo se da su sudije birane isključivo po političkoj podobnosti i da je to bio način da se napokon ostvari jedan stari Brozov zahtev i proročanstvo. Pre gotovo jednog veka Broz je na suđenju po optužbi za antidržavnu delatnost („Bombaški proces“) istakao da on „ne priznaje ovaj zvanični sud i da može odgovarati samo pred sudom svoje partije“. Govorilo se to, doduše i pre njega i to od boljih, ali on je nekako ostao najupečatljiviji. Kada je već uveliko bio vrhovni vladar Broz je svoje viđenje suda i njegove nezavisnosti od izvršne i zakonodavne vlasti dopunio obaveznim uputstvom da se sudije i sudovi ne moraju držati zakona „kao pijan plota“. U međuvremenu se, kako vidimo, uznapredovalo pa se kao izvor prava ne koriste samo direktive iz govora nego se donose vladine uredbe. Uloga službi bezbednosti se, naravno, podrazumeva. Tako se Brozov proročki san i zahtev konačno uobličio. Imamo razumevanja za angažovanje i zauzetost naših službi bezbednosti, bilo civilnih bilo vojnih, na poslovima traženja Mladića i Hadžića kao i na izboru sudija, ali ne možemo i pored toga da prihvatimo da je javnosti uskraćen odgovor na pitanje ko su autori i „inspiratori“ peticije 200 inetelektualaca za obavezno raspisivanje narodnog demokratskog referenduma o članstvu Srbije u NATO-u. Ko su potpisnici ove srpske „Povelje Dvesta“ se zna, ljudi su se potpisali, imaju prepoznatljivo ime i prezime i to je svakom dostupno i izgledalo je da je to više nego dovoljno, ali ko su autori i „inspiratori“ to se ne zna! Možda je neko zaveo i funkcionalizovao ove najuglednije akademike, pisce, slikare, naučnike…Ko brine o njihovoj bezbednosti! To bi se hitno moralo istražiti i nema bolje adrese za taj zahtev od srpskih službi bezbednosti. Ćutanje ovih službi je više nego iznenađujuće jer je javno (u jednom dnevnom listu) ukazano na jasan trag, i krug osumnjičenih bitno je sužen. To su oni „koji sada traže referendum o NATO-u, a nisu ga sami raspisali onda kada su za to imali prilike i mogućnosti“. Nadamo se da nećemo dugo čekati na odgovor naših službi i da će oni naći počinioce i naručioce ovog dela. Ako treba neka saslušaju sve potpisnike redom: Matija Bećković, Svetozar Stojanović, Emir Kusturica, Vojislav Koštunica, Milovan Danojlić, Dobrica Ćosić, Milorad Ekmečić, Čedomir Popov… Čekajući otkrivanje počinilaca ovog dela moramo pomenutim i nepomenutim uglednim potpisnicima „Povelje Dvesta“ izraziti zahvalnost. Srbima se sa ovakvim režimom moglo neopaženo dogoditi da zanoće u Srbiji, a da se probude usred skladišta atomskih i nuklearnih NATO bombi. I ne samo to. Na to skladište bi bili usmereni i svi drugi nenatovski atomski i nuklearni projektili. http://www.pecatmagazin.com/2010/01/22/srbija-ili-nato-atomsko-skladiste/ [Non-text portions of this message have been removed]
