Eto, juče je počeo novi svetski fudbalski šampionat u Južnoj Africi, ali,
dozvolite mi da vas vratim tačno osamdeset godina unazad, na drugi kontinent
doduše, ali na skoro istu paralelu: Montevideo, Urugvaj!
Urugvaj, južnoamerička država koja se proteže nekih petstotinak kilometara, sa
severa na jug, uklješten između Argentine i Brazila, prvi je imao čast da
organizuje svetski šampionat u fudbalu.
U konkurenciji bogatih i moćnih evropskih država nije bilo nimalo lako steći
poverenje FIFA, pa je zato morao da na najvišem nivou garantuje svim učesnicima
turnira ličnu bezbednost i komforan smeštaj. FIFA je imala i poseban uslov - da
se domaćin obaveže da nadoknadi sve finansijske gubitke ukoliko prihodi nebi
pokrili rashode.
U to vreme Urugvaj je jedva imao dva miliona stanovnika!
Na kongresu FIFA (18. maja 1929.) u Barseloni, zahvaljujući sjajnoj
prezentaciji, budući domaćini Šampionata su pridobili nepoverljive Evropljane,
tačno na dan kada je Urugvaj slavio stogodišnjicu nezavisnosti.
Na prvom svetskom fudbalskom šampionatu u Urugvaju je učestvovao neočekivano
mali broj reprezentacija, svega trinaest! Ustvari, zbog dugog putovanja preko
Atlantika, mnoge evropske selekcije su odustale od takmičenja. Englezi, koji su
sebe u to vreme smatrali fudbalskom velesilom, odustali su iz prepoznatljive
uobraženosti, duboko uvereni da su oni najbolji na svetu i da zato nema ni
potrebe da putuju na takmičenje u Urugvaj.
Neumorni Žil Rime(Jules Rimet) činio je sve što može da spase"Mundijal".
Na palubi prekookeanskog broda „Konte Verde“ koji je iz luke Le Havre(izg. l
Avr) isplovio prema Montevideu, našli su se fudbaleri Francuske, Belgije,
Rumunije i Kraljevine Jugoslavije.
Vođa puta naše reprezentacije bio je nekadašnji fudbaler, istaknuti svetski i
jugoslovenski fudbalski poslenik, lekar i profesor Univerziteta dr Mihajlo
Andrejević, a selektor tima arh. Boško Simonović.
Prema rečima dr Andrejevića, reprezentacija je bila oslabljena, jer: „Klubovi
zagrebačkog podsaveza, „HAŠK“, „Konkordija“ i „Građanski“(sećate se "dinama"?),
kao i splitskog „Hajduka“ - odbili su da daju svoje fudbalere, ili je sasvim o
nečemu drugom bila reč”.
Reprezentacija je bila sastavljena, uglavnom, od igrača beogradskog podsaveza,
pri čemu je „BSK“ (Beogradski sport klub-mada ga mnogi zovu i "crvena
zvezda":-)) dao čak sedam igrača. Iz Francuske su pozvani naši profesionalci
Ivica Bek, Bane Sekulić i Ljubiša Stefanović.
U svojim kazivanjima, legendarni Blagoje Marjanović Moša, fudbaler koji je
odigrao 57 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i postigao 36 golova, ovako
je opisao putovanje do Urugvaja: „Dva dana smo vozom putovali do Francuske.
Negde oko 22. juna krenuli smo brodom preko Atlantika i tek posle 18 dana i
noći ugledali smo urugvajsku metropolu Montevideo. Tu nas je lično dočekao i
pozdravio Žil Rime.
Na brodu smo imali odlične uslove za trening, vežbali smo i po dva puta dnevno.“
U opisu Aleksandra Tirnanića (50 puta reprezentativac, 12 postignutih golova)
na brodu se nije samo treniralo već i lepo zabavljalo: „Tokom putovanja u
društvu smo imali nekoliko lepih devojaka, pa se među igračima razvilo
rivalstvo. Naše vođstvo se pribojavalo da neki od nas ne ostanu u Urugvaju zbog
tih devojaka. Ipak, bili smo disciplinovani, sve smo podredili obavezama prema
reprezentaciji.”
Popularni Tirke upisaće se i u knjigu fudbalske istorije na šampionatu sveta u
Urugvaju. Postigao je prvi gol za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije na
utakmici protiv Brazila.
Utakmice svetskog šampionata igrane su na pet stadiona i to isključivo u
Montevideu.
Finalna utakmica odigrana je na novosagrađenom stadionu „Sentenario“, koji je
mogao da primi za ono vreme fantastičnih sto hiljada gledalaca. Na tribinama su
se često oglašavali i navijači te „kvazi države“ Jugoslavije, o čemu je
Aleksandar Tirnanić pričao:
„U Južnoj Americi ima dosta naših iseljenika koji su nam priredili nezaboravan
doček. U jednoj ulici Montevidea sačekao nas je i tamburaški orkestar.
Utakmica protiv Brazila (14. jula 1930) bila je i vatreno krštenje
reprezentativaca Kraljevine Jugoslavije na prvom šampionatu sveta u fudbalu.
Žonglerima iz Brazila suprotstavio se sastav: Jakšić, Ivković, Mihajlović,
Arsenijević, Stefanović, Ðokić, Tirnanić, Marjanović, Bek, Vujadinović i
Sekulić.
Pored toga što je bio fudbaler-reprezentativac, dr Milutin Ivković Milutinac,
izuzetna sportska i ljudska ličnost (po majci Mili unuk vojvode Radomira
Putnika) na ovoj utakmici obavljao je i dužnost lekara ekipe. Kraljevski
Jugosloveni ustvari Srbi sa Ivicom Bekom su već u prvih trideset minuta,
golovima Aleksandra Tirnanića i Beka, najavili ko će biti pobednik. Brazilci su
počasni gol postigli tek u drugom poluvremenu. Pred kraj susreta izvršili su
strahovit pritisak na srpsku odbranu, čiji je „poslednji čovek“ bio golman
Milovan Jakšić. On je svojim bravuroznim odbranama postao junak dana i odmah
dobio tipično latinoamerički nadimak „El grande Milovan“ - veliki Milovan!
Kasnije, Veliki Milovan, je imao sopstvenu knjižaru i kao svi Srbi u toj
trgovini propao... :-) :-(
Kad smo pobedili Brazil, oduševljenju nije bilo kraja, pevalo se i igralo do
zore. Pobeda Srba protiv Brazila snažno je odjeknula u Južnoj Americi i naravno
u Evropi.
Tri dana kasnije (17. jul 1930) ta Jugoslavija je ubedljivo savladala i
Boliviju sa 4:0, pri čemu je dva gola postigao Ivica Bek, a po jedan
Vujadinović i Marjanović.
U polufinalnoj utakmici (27. jula 1930), Srbi su igrali protiv reprezentacije
Urugvaja.
Bila je to prilika da reprezentacija Jugoslavije uđe u finale svetskog
šapionata, a navijači iz Beograda, podstaknuti prethodnim uspesima naših
fudbalera, poslali su im telegram zapaljive sadržine: „Reprezentacijo, Bog te
video u Montevideo, ugruvaj Urugvaj“! :DDD
O atmosferi svedoči i činjenica da je utakmica počela pred sto hiljada
gledalaca i da je naš igrač i kapiten Milorad Arsenijević Mikica, čovek
akademskog obrazovanja, inženjer elektrotehnike, na samom igralištu imao sukob
s policijom. U meču koji su obe strane doživljavale kao izuzetno važan, prvo je
Ðorđe Vujadinović - Ðokica doveo tim Srbije pod nazivom Jugoslavija u vođstvo
sa 1:0. Isti igrač je na potpuno regularan način postigao još jedan gol, ali ga
je brazilski sudija Alemando Rego iz neobjašnjivih razloga poništio. U takvoj
atmosferi zbilo se nešto zaista skandalozno i nezapamćeno u analima fudbala.
Kad je jedna lopta već duboko zašla iza gol-linije i golman Jakšić već krenuo
da je vrati u igru, jedan policajac koji se nalazio iza gola podmetnuo je nogu
i vratio loptu na teren, a levo krilo domaćeg tima, Iriarte, bez oklevanja je
sproveo u mrežu! Sudija je bez razmišljanja pokazao na centar. U mučnoj
situaciji,
Arsenijević je počeo da se „guša“ s policajcem koji je ubacio loptu u teren.
Kasnije je utvrđeno da je loptu u igru vratio Sorizo Montero, prefekt policije
Montevidea, ni manje ni više!
O odličnoj igri reprezentacije Kraljevine Jugoslavije govori i podatak da su
srpski igrači izveli osam, a domaćin samo dva kornera. Tada su korneri bili
značajno merilo za odnos snaga na terenu. Na kraju, Urugvaj je, zahvaljujući
pristrasnom suđenju brazilskog "sudije", teško porazio naš tim sa 6:1.
Postoji i filmski snimak zaista nesportskog i pre svega ružnog postupka
urugvajskog prefekta, ali i pored najbolje volje i mnogo truda nisam uspeo da
ga pribavim, pa zato nisam ni u mogućnosti da vam ga pošaljem. :-( Samo vam
mogu reći da se to zbilo sa leve strane našega gola!
U drugom polufinalnom meču, Argentina je pobedila reprezentaciju SAD isto sa
6:1, tako da su se u finalu našle dve južnoameričke ekipe, što je domaćin
"Mundijala" i priželjkivao.
Prvo finale Svetskog fudbalskog šampionata (30. jula 1930), u kome su se
sastali Urugvaj i Argentina, odigrano je u neviđeno napetoj atmosferi i na
ivici pravog rata!
Drama je počela u 12. minutu kad je Argentina postigla prvi gol. Belgijski
sudija Lanženis učinio je sve da Urugvaj ne samo izjednači, nego i slavi pobedu
od 4:2.
Argentinski navijači mirno su napustili Montevideo, ali već sutradan krenuli su
ulicama Buenos Airesa prema ambasadi Urugvaja. Ni policajci na konjima nisu
mogli da ih spreče da kamenuju prozore ambasade. Usledile su note između dve
države i na kraju prekid diplomatskih odnosa koji su uspostavljeni tek uoči
Drugog svetskog rata. :DD
Meč za treće mesto nije ni odigran, jer je selekcija SAD napustila turnir!?! Na
"Mundijal" su Ameri došli - „By the way“(kao tek onako, usput). Možda je tako i
bolje, jer bismo ih sigurno tukli, a i sami znate koliko nas "vole" i kolika su
zlopamtila...
To mu ipak dođe "parforfe"(par forfait), pa smo mi onda bili bar treći u svetu(
a po meni drugi...).
Golgeter Mundijala sa osam golova bio je Giljermo Stabile, centarfor Argentine.
Najbolji srbski strelac sa tri gola bio je Ivica Bek, igrač BSK i francuskog
„Seta“,rođeni Beograđanin, od oca Nemca i majke Čehinje…
Kada su se "beli orlovi" vratili sa Mundijala, "braća" Hrvati su pohrlili da
uberu naše fudbalske plodove: nagrnuli su svi u reprezentaciju, a selektor
Simonović zarad mira u kući prihvatao je sve preporučene kandidate iz
Građanskog, HAŠK-a, Konkordije i Hajduka.
Ovo vam već sigurno zvuči poznato, zar ne?
Eto, toliko i neka buduća pokoljenja pamte i zapampte da je srbski "opanak"
gazio travu Montevidea na prvom "Mundijalu" i Boga mi, nije nas obrukao,
naprotiv, učinio je da tada budemo najuspešnija evropska reprezentacija!
MM
[Non-text portions of this message have been removed]
