Igor Ivanovic
DA LI JE SRPSKI GRADANSKI RAT KONACNO ZAVRSEN?
(povodom Zakona o izjednacavanju prava cetnika i partizana)
Autobigrafski uvod
Bio sam klinac, nisam imao ni deset godina. Baba me drzi za ruku i vodi kuci
seoskim sokacetom. Topla letnja noc, mirise detelina i cuju se zrikavci. Ja
je odjednom pitam nesto o dedi, onako bupnem kao i svako dete. Ona mi brzo
stavlja ruku preko usta i sapuce nesto u stilu ''pusti to sad''. Oko nas
nigde nikog, mrkli mrak, tek u daljini po koja upaljena sijalica. A ona me
grli i glas joj drhti, kao da se boji, iako su prosle tri decenije od Drugog
svetskog rata. Zivela je posle jos dugo i skoro nikada nije govorila o svom
poginulom suprugu, praveci se da mnoge stvari ne pamti. Ja se ipak dobro
secam straha u njenom glasu te noci kada me je u seoskoj pustari ucutkala u
nameri da saznam nesto o svom dedi. Godinama kasnije razmisljajuci o toj
noci shvatio sam da je ona za mene bila prekretnica. Odlucio sam da zivim u
Srbiji bez straha.
Ipak, ucili su me u skoli da je Pokret u kojem je moj deda
proveo rat kao kapetan bio kvislinski. Moj otac je odrastao uz zvanicne
stavove da je njegov otac (moj deda) bio ratni zlocinac kao oficir
Jugoslovenske vojske u otadzbini. Moju babu su zatvarali, kaznjavali, vodili
na lazna streljanja i oduzeli joj skoro sve sto je porodica posedovala. Svi
smo na neki nacin nosili breme cetnickog krsta.
Pocetkom sedamdesetih oca su proglasili cetnickim piscem i
osudili na dve godine zatvora zbog, iz danasnjeg ugla politicki benignog
romana, koji je oslikavao stanje u Jugoslovenskom fudbalu. Prognan i
obespravljen, doneo je odluku slicnu Foknerovoj kada su ga odbili na pocetku
knjizevne karijere svi izdavaci: ''ovo je najbolji znak da zivot posvetim
pisanju!'' U decenijama koje slede, izucavanjem Ravnogorskog pokreta na Jugu
Srbije uspeo je nedvosmisleno da dokaze da je njegov otac bio patriota,
antifasista i da nije bilo govora o ratnom zlocinu. Uzalud, zvanicne vlasti
su ga jos vise napale.
Ova prica o progonu jedne porodice u komunistickoj Jugoslaviji
nije izuzetak. Naprotiv, ona je pre opste mesto, nego usamljena kota. Koliko
ste puta, sa manje ili vise slicnosti, culi ovakve price? Da li je mozda i
vasa porodica jedna u nizu obespravljenih? Bilo da su vam preci pre rata
bili kraljevi oficiri, trgovci, zandari, intelektualci, seoske gazde,
industrijalci, politicki prvaci, umetnici i slicno. Da ne pricam ako su
ucestvovali u ratu, a nisu bili partizani!
Pobednik u ratu je napisao svoju crno-belu istoriju i
produbio rovove u srpskom narodu. U ideoloskoj i jednoumnoj drzavi
partizansko poreklo je postalo snazna ulaznica u elitu. Od ravnogorskih
potomaka se trazilo da se idejno odreknu svojih predaka i da ih zakopaju u
secanjima. Nije bilo vece jeresi od sumnje u zvanicno tumacenje ratne
istorije na nasim prostorima. Ako su vec bili prisiljeni da zive u
ideoloskoj ''istini'' o izdajnickoj krivici svojih predaka, ravnogorski
potomci su bar pokusali da olaksaju sebi i porodici zivot i izbore
ravnopravniji status u drustvu. Sve patnje, sva traganja i sva priznanja kao
da su stale u jednu strofu Matije Beckovica u pesmi ''Ocinstvo'', posvecenoj
njegovom ocu cetnickom oficiru:
''Ali ja silazim na dno praocinstva
Da trazim svome sopstvu nosioca,
I srz svoju zagrejem kod svog stvorioca,
I primim sramotu zbog tog zlocinstva...''
Deca ne mogu biti kriva zbog eventualnih greha svojih oceva.
Prema svoj deci drzava mora imati ravnopravan status. Gradanski rat mora
prestati sa poslednjim ispaljenim metkom. Pobednik u ratu mora pokazati
milosrde ka porazenom da bi deca i jednih i drugih rasla u nepodeljenoj
naciji. Istorijska nauka mora dati poslednju rec. Medutim, nista od ovoga se
nije dogodilo u Srbiji.
Malo istorijsko podsecanje
Istina je strpljivo i dugo trazila svoj put do povrsine, kao
reka ponornica. Ali kada ga je jednom prosekla dnevno je spirala mulj sa
zvanicne verzije komunisticke istorije. Danas svako ko je iole nepristrasan
i angazovan lako moze da uoci da je Ravnogorski pokret bio oslobodilacki i
antifasisticki. Dokazi su jasni i svima zainteresovanim pristupacni. Evo
najosnovnijih:
Generalstabni pukovnik Dragoljub- Draza Mihailovic (odlikovan za
hrabrost u Prvom svetskom ratu) odbio je da prizna kapitulaciju i 11. maja
1941. formirao na Ravnoj gori prvi pokret otpora u Evropi. Bio je legitimni
komandant i ministar vojni u Jugoslovenskoj emigrantskoj vladi koju je vodio
Slobodan Jovanovic i koja je bila zvanicni clan antihitlerovske koalicije.
Po odobrenju kralja Petra Drugog Karadordevica od 17. juna 1942. Mihailovic
postaje nacelnik staba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadzbini.
Njegovi vojnici, tacnije Jadarski cetnicki odred na celu sa potpukovnikom
Veselinom Misitom, oslobadaju 31. avgusta 1941. Loznicu i tako fakticki
podizu ustanak protiv Nemaca. To je bio prvi oslobodeni dan u okupiranoj
Evropi i prva predaja jednog nemackog garnizona. Iste godine 4. septembra
Mihailovic odbija predlog Milana Nedica o vojnom savezu i sa najboljim
namerama 19. septembra u Struganiku sklapa savez sa komunistima o
zajednickoj borbi protiv okuparora. Cetnici samostalno oslobadaju 24.
septembra Pozegu, a pod komandom porucnika Zvonimira Vuckovica 28. septembra
Gornji Milanovac, kada se takode predao nemacki garnizon. Zajedno sa
partizanima cetnici 1. oktobra oslobadaju Cacak. U istom periodu major
Dragoslav Racic vodi velike borbe oko Sabca i drzi grad u blokadi. Najveca
bitka vodena je u noci izmedu 13. i 14. oktobra oko Kraljeva. Tada je prema
nemackim podacima poginulo 80 cetnika, ukljucujuci i komandanta Simu Uzelca,
sto je narod opevao u pesmi: ''Na Kraljevu ziva vatra seva''. U sklopu ovih
borbi 7. oktobra izvrsen je artiljerijski napad na Kraljevo od strane
cetnika sa polozaja Ruzica Brdo, sto se posle rata slavilo kao dan
artiljerije JNA! Takode, u noci izmedu 31. oktobra i 1. novembra izvrsen je
tenkovski napad na grad od strane cetnika, a ovaj datum se posle rata slavio
kao dan tenkovskih jedinica JNA! Nemci u protivudaru napadaju 3. decembra
cetnicke polozaje na Ravnoj Gori, a tri dana kasnije upadaju u Struganiku u
kucu vojvode Zivojina Misica, gde zarobljavaju vojvodinog sina majora
Aleksandra Misica i majora Ivana Fregla. Streljaju ih zajedno 17. decembra u
Valjevu. Raspisuju ucenu na glavu Mihailovica na 200 000 dinara. To je
bila prva ucena za nekim vodom pokreta otpora u okupiranoj Evropi.
Nemci su tokom rata pokretali citav niz operacija protiv
Mihailovicevog pokreta. Tako 13. aprila 1942. jedinice 717. divizije vrse
snazan napad na Goliji. Krajem maja usledila je akcija ''Forstrat'' u dolini
Ibra. Licno je Hajnrih Himler 17. jula 1942. izdao naredenje svim jedinicama
u Srbiji o hitnoj eliminaciji cetnickog poktera. Pocetkom septembra general
Paul Bader komandant Srbije i feldmarsal Vilhelm Kajtel nacelnik staba
Vrhovne komande Vermahta, odlucuju da posalju specijalnu vojnu cetu za
zarobljivanje Mihailovica. Velika ofanziva, nazvana ''Kopaonik'', usledila
je 12. oktobra 1942. i vodi je elitna SS divizija ''Princ Eugen''. Pocetkom
1943. nemacka komanda pokrece veliku akciju ''Morgenluft'' protiv cetnika u
kojoj su izmedu ostalih ucestvovale jedinice iz divizije ''Brandenburg'' i
posto general Mihailovic nije uhapsen, 21. jula ponovo biva ucenjen na 100
000 nemackih zlatnih maraka, ovoga puta zajedno sa Titom. U leto i jesen
`43. cetnici oslobadaju Prijepolje, Berane i Visegrad, kojom prilikom je 4.
oktobra izvedena najveca diverzantska akcija na tlu Jugoslavije. Nakon toga
je pokrenuto 5 nemackih ofanziva protiv Mihailovica, redom:''Maiskolben'',
''Krum'', ''Dolhstos'', ''Herstnebl'' i ''Hamelbraten''. U avgustu 1944.
nemacka komanda Jugoistoka i glavni diplomata Herman Nojbauer razmatraju
mogucnosti raznih saradnji, a licno Hitler na satanku u Rastenburgu od 20.
do 22. avgusta 1944. generalu Valteru Varlimontu predlaze saradnju sa
komunistima i odbija bilo kakvu pomisao o saradnji sa cetnicima.
Svi navedeni podaci su elementarne istorijske cinjenice i oko
njih nema spora u zapadnoj javnosti i nauci. Americki nedeljnik ''Tajm'' je
u broju od 25. maja 1942. objavio portret generala Mihailovica na naslovnoj
strani. U avgustu je britanski komandant srednjeg istoka general Ohinlek
porucio da sa ''divljenjem prati operacije cetnickih odreda''. I francuski
general Ziro, komandant snaga u severnoj Africi pozdravlja u jesen generala
Mihailovica, a sredinom januara 1943. americki general Dvajt Ajzenhauer mu
upucuje licnu poruku postovanja. General Sarl de Gol odlikuje Mihailovica 2.
februara 1943 ''Ratnim krstom sa palmovom grancicom'' uz pohvalnu naredbu
koja je procitana svim pripadnicima francuskog pokreta otpora. Americki
predsednik Hari Truman je 29. marta 1948. odlikovao Mihailovica ''Ordenom za
zasluge''. Ovaj cin ima posebnu tezinu, jer se odigrao nakon Mihailovicevog
ubistva i proglasavanja izdajnikom. Prema americkim izvorima cetnicki odredi
su tokom rata spasili 432 angloamericka pilota i drugog avijaticarskog
osoblja.
Ukratko, ne postoji ni jedan jedini dokument nemackog ili
saveznickog porekla koji bi Mihailovica i njegove borce okarakterisao kao
kvislinge. Nikada nije bilo nikakve saradnje na generalnom planu i od
pocetka do kraja Drugog svetskog rata cetnici su bili ''nemacki neprijatelj
broj 1'' na Balkanu. U pojedinim regionima bilo je saradnje od strane nekih
komandanata (vojvoda Dujic ili major Durisic) prvenstveno u cilju
spasavanja srpskog naroda od kame i progona. Takode je bilo i parcijalnih
saradnji negde na terenu u trgovacke svrhe oko municije, sto je u ratu na
svim stranama bila ucestala pojava. Sa druge strane komunisti su u rat sa
Nemackom stupili tek po napadu na Sovjetski Savez 22. juna 1941, postujuci
sporazum Molotov-Ribentrop. Prethodno se njihov voda Josip Broz (takode
odlikovan u Prvom svetskom ratu, ali na strani Austro-ugarske vojske)
dosetao do Beograda sa urednim NDH dokumentima. U Beloj Crkvi 7. jula Zikica
Jovanovic-Spanac ubija dva srpska zandarma (izbegla iz NDH) i taj cin
komunisti nakon rata proglasavaju kao Dan ustanka. Tokom rata zbog straha od
saveznickog iskrcavanja na Jadranu partizanska komanda vodi pregovore sa
Nemcima, zbog opravdane sumnje da bi prizemljenjem saveznika iz
kapitalistickog sveta san o komunistickom drzavnom uredenju zauvek postao
utopija. Prvi kontakti su uspostavljeni u avgustu 1942. izmedu visokog
funkcionera KPJ Marijana Stlinovica i nemackog generala Gleza fon Horstenaua
u Zagrebu. Nemacki general razmenjuje dva pisma sa Titom 5. i 17. septembra
1942 i predlaze saradnju, koja je prihvacena marta 1943. u vreme nemacke
operacije ''Vajs''. Pregovori traju od 11. do 25. marta u Skender Vakufu,
Sarajevu i Zagrebu. Pregovaraci su sa partizanske strane bili Koca Popovic,
Vladimir Velebit i Milovan Dilas. Ova veza traje sve do kraja rata i ide
preko Vladimira Bakarica.
Pomirenje kao imperativ
Ove istorijske cinjenice (i mnoge druge naravno) pokazuju da je
Srbija imala dva oslobodilacka i antifasisticka pokreta, koji su na nesrecu
medusobno ratovali, jer su imali dijamertalno suprotne ideoloske pozicije.
Ravnogorski pokret je bio za ocuvanje prethodnog drzavnog i drustvenog
uredenja, a komunisticki za ideolosku revoluciju. Oba pokreta su tokom rata
imali svoje svetle i mracne strane. Najvise im na dusu ide bratoubilacki rat
u kome su stradali mnogi neduzni civili. Komunisticki pokret je bio
politicki vestiji i globalno srecniji zbog ulaska Crvene armije u
Jugoslaviju. Ravnogorski pokret je bio tragican i ostavljen od strane svih
politickih saveznika, ukljucujuci i sopstvenog Kralja. Tuzni fakticki kraj
zbio se na Zelengori 13. maja 1945 (kada je rat vec bio zavrsen!) i
predstavlja datum jednog od najvecih stradanja u srpskoj istoriji, kada je
pobijeno preko 10 000 hiljada zarobljenih Ravnogoraca od strane partizana.
(Toga dana je na onaj svet otisao i moj deda.) Taj dan je posle rata uzet za
Dan bezbednosti.
Zbog ovog tragicnog fatuma Ravnogorskog pokreta i zbog istine
satkane od niza istorijskih cinjenica, izglasan je simbolicki zakon o
Ravnogorskim spomenicama u Narodnoj skupstini Srbije. Dizanjem ruku znacajne
poslanicke vecine, Parlament pokazao zrelost jednog naroda i spremnost na
izmirenje nacije u gradanskom ratu koji traje jos od oktobra 1941, tako su i
potomci Ravnogoraca shvatili taj zakon, ne kao konacnu <pobedu>, vec kao
simbolicno uspostavljanje pravde nakon decenija vladavine ideoloske
''istine''. I kao snazan podstrek za konacno mudro podvlacenje crte nakon
pola veka agonije nacionalnog lutanja.
Slepilo, staro i novo
A onda su stigle reakcije nekih ''demokrata, humanista i
evropejaca'' na pomenuti zakon! Mogu se svrstati u dve osnovne kolone. Prvu
cine oni koji su se jos u ranoj mladosti opili komunizmom i kojima je, kao
kod svakog pijanstva, zbog toga zamucen pogled. Bilo da su nosili pusku,
bilo da su postali skojevci ili sezdesetosmasi, ovu grupaciju cine
iskljucivi i netolerantni pojedinci, nespremni na objektivnu istorijsku
analizu i nacionalno izmirenje. Njihovo ponasanje je iracionalno (kao i kod
svake mrznje), jer sto se otkriva vise novih istorijskih cinjenica, njihov
pogled na ove cinjenice postaje zamuceniji, a srce ledenije. Kao u dogadaju
iz mladosti jednog od znacajnijih srpskih pisaca, kada je kao partizan bio
prinuden da celu noc provede na dnu bunara, da ne bi pao cetnicima u sake. U
svom potonjem knjizevnom uzletu otarasio se mnogih zabluda i predrasuda i
uspeo se tamo odakle se pruza blistav vidik, ali, kada je rec o
Ravnogorcima, nikada nije uspeo da pobegne iz svog mracnog bunara. Ostao je
veciti zarobljenik vizure mokrog ledenog dna i mracnog neba iznad glave.
Ovaj dogadaj simbolizuje taj mentalni sklop i najbolja je paradigma za mrtvi
ugao gledanja na ''Ravnogorski zakon'' i ovu vrstu dogmatskih reakcija na
njega.
Druga grupa nema tvrde ideoloske odlike kao prva, ali je i pored
usiljene zelje da se predstavi savremenom i liberalnom, opasnija po globalnu
klimu na nasim prostorima. Osnovna odlika ove grupacije, olicene u jednom
delu ovdasnjeg nevladinog sektora, ogleda su u namernom zanemarivanju
otkrivanja istorijske istine i stalnim pokusajima prebacivanja tezista svih
politickih i drustvenih tema na teren novije istorije Srbije. Tako po njima
samo period Miloseviceve vlasti zasluzuje potragu za sakrivanom istinom,
novu istorijsku ocenu i moralno prevrednovanje. Na zahteve o objektivnom
tumacenju dogadaja u Drugom svetskom ratu i nakon njega (za razliku od prve
pristrasne i navijacke grupacije), ova druga grupacija kroz svoj nesumnjivi
uticaj u medijima salje poruke kako to vise nije vazno, kako je prevazideno,
kao to nije ''in'' i slicno. Njihova demagogija ide i korak dalje: u toj
medijskoj ofanzivi kao krunski argument navode nuznost sto brzeg ulaska u
porodicu evropskih drzava, zbog cega, navodno, treba obustaviti sve druge
poslove sem onih direktno vezanih za ovaj poduhvat.
Upravo zbog buducnosti i Evrope, da li je moguce da neko stvarno veruje da
je integracija u evropski politicki prostor (samim tim i u vrednosni sistem)
moguca sa doskorasnjom falsifikovanom ideoloskom verzijom Drugog svetskog
rata kod nas?! Komitetskom verzijom nastalom u carstvu jedne jedine
postojece i vladajuce partije, nasuprot nepristrasnim i utemeljenim novijim
istorijskim cinjenicama?! Upravo je evropska kultura gradila svoje
kontinuirane temelje na naucnoj istini i univerzalnom humanizmu. Iz njih su
iznikli stubovi-nosioci liberalnog kapitalizma: privatna imovina, slobodno
trziste, visestranacki sistem i nezavisne institucije. Sve one tradicionalne
evropske vrednosti za koje se nedvosmisleno zalagao Ravnogorski pokret!
Evropska Unija je zajednica izmirenih naroda koji su se kroz
istoriju cesto medusobno sukobljavali, pa je stoga nuzno i izmirenje u nasem
narodu. Evropski duh je zasnovan na toleranciji i objektivnoj istini, pa je
bilo neophodno da ono sto vec skoro svako zna o nasoj proslosti postane i
zvanicna istorija da bi se ravnogorskim potomcima vratio mir u srca.
Evropski kulturni prostor je tradicionalisticki, a takav je bio po svemu i
Ravnogorski pokret: oformljen direktno na ucesnika slavne pobede u Prvom
svetskom ratu i njihovih nslednika. Posle decenija lazi i cutanja vreme je
da kazemo da smo ponosni na nase Ravnogorske pretke i njihove ideale. To je
najmanje sto mozemo uraditi za njih. Sa druge strane, moramo takode
postovati osecanja koja imaju ka svojim precima i partizanski potomci. Mi
smo generacija kojoj je istorija dala sansu za nacionalno izmirenje. Zato
smo obavezni da zakopamo sekire i da pustimo istoricare da na miru obave
svoj nepristrasni posao. To je put koji vodi u buducnost. Tako se postaje
zreo i odgovoran narod. Samo nepodeljena Srbija moze ponovo postati deo
nove, nepodeljene Evrope!
http://www.nspm.org.yu/komentari%202005/igor_izmirenje1.htm
Yahoo! Groups Links
<*> To visit your group on the web, go to:
http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/
<*> To unsubscribe from this group, send an email to:
[EMAIL PROTECTED]
<*> Your use of Yahoo! Groups is subject to:
http://docs.yahoo.com/info/terms/
