SRBIJA I HAG
Specijalni let Svaki sud će odmah sprovesti nalog za privođenje novinara povodom privatne tužbe za klevetu. Ali za najteže optužbe to neće uraditi. Ministar pravde nam tako poručuje da samo oduzimanje slobode onima koji na plećima nose hipoteku za najteža dela – može da naruši stabilnost države Čitava vazdušna flota vozila je uži Ministarski savet SCG u susret Bleru. Ti racionalni, ekonomični ljudi koji odavno nemaju strah od letenja, lepo su pozirali ispred broja 10 u Dauning stritu. Britanski premijer se srdačno smejao, on tako čini sa svima, to je njegova poza za slikanje, to je njegov manir. Smejali su se i ovi naši, samo nije jasno šta je to izazvalo njihovu razdraganost. Za to vreme u Srbiji se govorilo samo o avionima. Evropa je proizvela džinovski Erbas, u koji može da se ugura i 850 putnika. Ali to čudo je palo u senku naših ozarenih letača, koji dok plove nebeskom Evropom, ne vole društvo. Predsednik zajednice nije rad da mu resorni ministri zaklanjaju vidik. Ministri ne vole komercijalne letove. Ništa ti potrfelj ne vredi, ako nisi u stanju da iskamčiš specijalni avion. Samo je Davinić morao redovnom linijom, što je za njega loš znak. Ili je pri padu, ili vojne letelice nemaju kerozina. Srpska javnost je i po vazdušnom ministarskom pitanju bila podeljena. Neki su bili ogorčeni zbog arogancije, bahatosti i rasipništva državnih činovnika. Javnost, međutim, ne ume beskonačno da pati i da se sekira, a to joj nije ni potrebno. Uglavnom se zabavljala na sopstveni račun, tako da je vazdušna invazija državne zajednice na ostrvo ipak bila uspešna. Davno je prošlo vreme ogorčenja. Ništa nas ne može iznenaditi, čitav jedan vek letenje više nije čudo. Delegacija, koja je stigla iz različitih vazdušnih pravaca, ipak se nekako konsolidovala i izašla pred britanskog premijera. Čovek je bio rečit i nasmejan, što je oduševilo i našeg zajedničkog predsednika. Naravno da je SCG prioritet u politici Britanije. I da se nekadašnja imperija zalaže za integraciju ostataka naše zajednice u Evropu. Ali, za to je potrebno ispuniti neke uslove. Pre svega u saradnji sa Hagom. Predsednik Marović je rekao da se slaže u potpunosti, što je potvrdio i ministar inostranih poslova. Ministar odbrane je čak ponudio teritorije za baze NATO, a da mu to niko nije tražio. Ali, dobro, mi smo poznati kao narod koji voli goste i rado ih poziva. Svejedno, poseta je bila plodna, delegacija je čula ono što je već odavno znala. Badava leteća invazija. Svako je seo u svoj specijalni avion, pa su se rastureni vratili u podeljenu otadžbinu. Šta će oni učiniti da bi opravdali svoj skupi izlet? Možda poseta Londonu ne prevazilazi okvire učtivog protokola. Ali, to veselo putovanje ipak sadrži u sebi izvesnu simboliku probijanja sankcija ili bar njihovog ublažavanja turističkim manirom. Skok na ostrvo usledio je samo par dana pošto je Vašington najavio svoj pedagoški embargo Srbiji. Model je već poznat, preteća eskalacija je jasno nagoveštena. Uskraćena je tura finansijske pomoći, a JAT-u koji jedva leti, preporučeno je da ne računa na aerodrome u SAD. Da li su to sankcije? Ko bi ga znao. Ovde više nema Miloševića, ali zao duh sanitarnog kordona se odnekud jasno naslućuje. Zasad, to je samo blago šamaranje, nadmoćno ponižavanje, i vraćanje najgorih uspomena. Packe smo istrpeli po inerciji, navikli na udarce i oguglali na batine. Izgleda da još jedne devedesete ipak ne bismo izdržali, mada glupost tog nivoa ne manjka. Ponovo smo se našli u ambijentu inadžijskog mazohizma, tupave samodovoljnosti i pogubnog političkog autizma. Ministri državne zajednice već su bili na putu, a članovi srpske vlade šokirani od iznenađenja. Zbog novih sankcija oni nisu uspevali da sakriju svoju činovničku nevericu. „Šta im je sad, zašto nam to rade?” Vrlo je zanimljiv slučaj ministra pravde, Stojkovića. Njegova objašnjenja su antologijska negacija pravnih principa i apologija političkih interesa izvršne vlasti. Moglo bi se zaključiti da u vrednosnom sistemu ministra pravde postoje dve vrste građana: Masovnija grupa je „jednaka” pred zakonom, i za nju važe izvršne presude, sudski nalozi i imperativi primene legitimne policijske sile. Manja skupina omiljenih ličnosti nalazi se izvan navedenih principa „kako ne bi bila ugrožena država”! I tako je država ugrožena razaranjem pravnog sistema usred pogubne varijante patetičnog legalizma. Ministar je rado objasnio prirodu novih sankcija, tvrdeći da one nemaju veze sa Hagom. Mada je lično bio začuđen, nije video ništa od onoga što su videli svi ostali. Tako smo ostali lišeni pravnih principa i odgovarajućeg razuma, udaljeni od nepodmitljive logike sudskih odluka i prepušteni milosti iracionalne vlasti. Na taj način se odnos države prema Hagu pretvorio u triler, a pravna država u Kolumbiju. Svaki sud će odmah sprovesti nalog za privođenje novinara povodom privatne tužbe za klevetu. Ali za najteže optužbe to neće uraditi. Ministar pravde nam tako poručuje da samo oduzimanje slobode onima koji na plećima nose hipoteku za najteža dela – može da naruši stabilnost države. Takva vladajuća pamet zaista ne mora da ima bilo kakve veze sa sankcijama. Uz takvu logiku embargo nama više i ne treba. No svejedno, čak i ako ignorišemo čudne aršine ministra pravde, vlast ne može da izbegne odluku koja se tiče sudbine. Nije svejedno hoće li to biti samo kob jedne pihtijaste vlade, ili usud Srbije. Kabinet Vojislava Koštunice tvrdo se drži „dobrovoljne predaje”. I zasad, samo je Sreten Lukić ostao bez volje da se nadgornjava sa Vladom. Nema snage da se opire. Njegova „dobrovoljnost” više se ne dovodi u pitanje. Generali iz vojske su tvrdi u odlukama da se neće predati. Iz njihovih paramilitarnih štabova čuju se i nagoveštaji o najgorem raspletu. Navodno bi bilo pucnjave, otpora, možda i mrtvih glava. Od tih pretnji labava vlast nema mira. Ne može da spava, niti je u stanju da donese dobru odluku. Svi rokovi su odavno izmakli, a država je već obznanila svoju dirljivu nemoć. Ona je silna samo prema onima koji nisu u stanju da se organizuju, i za koje je sigurna da neće pripucati. Iz hajdučkih vremena i odmetništva lažnih heroja, teško je stići među normalan svet. Tako treba i razumeti specijalne letove ministarskog saveta: kao pokušaj sirotinjske delegacije da se pred ostrvskom aristokratijom pokaže u posebnim aeroplanima i u najboljem svetlu. Ali, nije vredelo, ljudi su odmah videli s kim imaju posla. Kako uopšte razumeti visoke činovnike koji ne umeju da putuju zajedno. Kako im verovati da će bilo šta učiniti po dogovoru? Naravno nikako. Ne može im se verovati ni ovde, ali to njih ne dotiče, niti im narušava blaženi mir. Važno je da neko leti u ime svih nas, dok i to ne zabrane. Ljubodrag Stojadinović http://www.politika.co.yu/ Yahoo! Groups Links <*> To visit your group on the web, go to: http://groups.yahoo.com/group/SrpskaInformativnaMreza/ <*> To unsubscribe from this group, send an email to: [EMAIL PROTECTED] <*> Your use of Yahoo! Groups is subject to: http://docs.yahoo.com/info/terms/
